ГЛУМЦИ ЦРНОГОРСКОГ НАРОДНОГ ПОЗОРИШТА ПОДГОРИЦА ОДИГРАЛИ ПРЕДСТАВУ „УРНЕБЕСНА ТРАГЕДИЈА“
Црногорско народно позориште из Подгорице приказало је једну стварно изузетну представу, одличне глумце, одличне глумачке односе. Уопште у том комаду и оно што је вероватно, послужило да се то догоди, јесте једно занимљиво читање текста Душана Ковачевића, насталог 1990. године. Али, са друге стране, и драматуршке интервенције на самом тексту. Виђена је, глумачки раскошна, редитељски занимљива и, можда најважније, оптимистичка представа, која се, чини се, оптимистично завршава. Када су драматург и редитељ саопштили глумцима да ће играти старо штиво, али на други начин, о томе какве су њихове рекакције биле, пошто сви знају текстове драма Душана Ковачевића, како су приступали таквом изазову и искушењу, одговара глумац Мето Јовановски, који у представи игра Василија:
– Када сам добио тај текст, прочитао сам га и страшно ми се допао. Знао сам да се представа већ ради у Београду. Комад се зове „Урнебесна трагедија“ и Душан Ковачевичћ му је дао добро име, али ја бих га назвао и „Урнебесна комедија“, зато што је од почетка до краја Душан Ковачевић то фантастично „спаковао“. Да то буде тема врло промишљених и драмских сцена. Нормално, Душан Ковачевић је веклико име, толико високомаркантни текстови, дијалози су комуникативни, живи, сочни и просто је уживање када их глумац говори. Затим има пуно лепих ситуација, неких непредвидивих сцена од почетка до краја представе. Имати такав текст, такву глумачку екипу, као што га има Црногорско народно позориште из Подгорице, којем се ја дивим. И раније сам радио овде. Играли смо такође на „Ужичком фестивалу“ 2001. године представу „Малограђани“, и опет ми је дата шанса да са Црногорским народним позориштем играм овде. Затим, овај изванредни текст, редитељ Вељко Мићуновић, који је паметан и интелигентан дечко, ослобођен од разних комплекса, фрустрација, који је то фанстастично „спаковао“. И када имамо добар текст, добру глумачку екипу и доброг редитеља, тада случај може да буде „Урнебесна трагедија“, али и „Урнебесна комедија“
Однос два лика (Јулка и Коста) који играју Нада Вукчевић и Бранимир Поповић је невероватан. И ишчашен и однос два лудака, али је и страствен, а с друге стране чини се и у пићу и у тучи су заједно. Као да су ортаци. О томе говори Бранимир Поповић, који у представи глуми Косту, а телевизијској публици познат је као „Мартин“, продавац предмета који имају „уметничку“ вредност, у серији црногорске продукције „ММ Продакшн Монтенегро“ иѕ Будве „Будва на пјену од мора“:
– Ми, као што смио приватно пријатељи и другари, тако смо и кроз представу покушали да урадимо вишеслојну размјену односа између Јулке и Косте. Када то први пут читате можете да приметите као да је то малтретирање породице. У ствари видите колико се њих двоје оглашавају и ужасно воле, јер не би они били толике године заједно да се ужансо не воле. Шта је то што их спаја, све оно што спаја и неке нормалне људе. Сукоби, грубе ситуације, помало и алкохол и заједничка трагедија што не могу да имају дијете и тако даље и тако даље. Али, нама је основа била да се они воле. Е, сада, када смо поставили ту основну линију односа између њих двоје, пошто морам да кажем да имам фантастичну колегиницу, са којом могу да радим шта год… смислим. Да смислимо… Не само што је то тако, него и то је толика надоградња и у тијелу и у њеном бићу и да кажем да то ријетко глумац, мушкарац, јел може да сретне тако дивну партнерку као што је то Нада (Вукчевић). Да вам не пружи и отвори све што има код себе, него да то надогради. Вјешта је и у телу, у мисли и у свему. И онда можете да радите све што сте замислили. Нада, ја и сви остали у колективу, наравно, све смо то и произвели.
Након Бранимира реч је добила Нада Вукчевић која је глумила Јулку:
– Нарочито ми је било занимљиво, осим те љубави, која је база цијеле представе оно што је рекао Вељко на првој проби „људи, ви се волите“. „Нема те мржње, те ствари, ви се волите, ваша база је љубав“, па одатле гдје се дешавају нека закључења и исчашења. Оно што је мени било занимљиво у раду је тај, неки, физички дио којим баратамо Бане и ја. Ето, Бане је поменуо неке договоре и било их је, али је било више пута да није било никаквог договора. На пример, ако се сећа Бане, били смо на столу, на проби и Бане ме само ухватио за врат и спустио ме доље. Мени је једна нога била у гипсу, али ми имамо повјерења једно у друго и није било договора типа „сад ћу ја тебе да спустим“. Једноставно треба да имаш повјерења у партнера. Добро, ми се знамо годинама. Већ смо радили, пролазили смо кроз разне фазе и сазрели. Ја поготову, с обзиром да сам нешто млађа, мање искусна и спонтана. Редитељ је максимално допуштао да се истражује.
На ове речи надовезао се Бранимир Поповић;:
– Све што радимо заједнички стварамо и немојте никога издвајати. Све је ствар договора. Нема неко не да, а неко да. То не постоји у позоришту. Постоји само у лошем позоришту. Значи све је ствар заједничког договора. Сад, ко је шта урадио и смислио нама је небитно. То је заједничка ствар, коју ми заједнички доживљавамо као такву. Једноставно се ради.
Потом је реч добио најпознатији глумац у овом ансамблу Младен Нелевић, који је телевизијској публици познат по улоигама Вукадина у серији „Сложна браћа“, Сретена Пејовића Пеја, јединог пацијента у серији „Наша мала клинка“ и Јова Радмиловића у серији „Будва на пјену од мора“, који је у овој представи глуми Милана. Он је рекао:
– Околности су такве да најпаметније људе доводе у то лудило и праве неке поступке који нису нормални. А они који их праве нису лудаци. Тако да и овде околности чине људе нервознима, са тим амплитудама, са тим скакањима од лудила до… То су те околности. Моје околности су конкретно те околности које не видимо на сцени, али чујемо телефоном из позоришта. Тај живот мене меље. Доктор који треба да дође, жена којој је изгорео ручак. Све неке животне околности које те руше и доводе до ненормалног понашања. Тако да бих ја вјероватно моју жену исто тукао.
На крају реч је добила и глумица Бранка Станић, која у овој представи глуми Рајну:
– Част ми је што сам овдје. Хвала вам. Кад ме је Вељко звао ја сам била шокирана. „Па добро, шта играм ја?“ он каже „ Рајну. Али немој да читаш тај текст који имаш. Немој, немој. Послаћу ти ја текст. Читаћеш.“ Ја нисам могла да издржим и прочитала сам. Одмах затим му шаљем поруку. „Баш ти хвала. Да ја играм жену која има оволико година. Вељко, стварно…“ И онда ми је рекао да је то потпуно другачије замислио. Наравно, шала. То ми је велики изазов био. Опет је темељ љубав између Васа и Рајне. Они се поштују, воле и много је ту више грча изузев те разлике у годинама. То је оно што заправо данашњица диктира да се то губи. Значи, ми јуримо неке друге ствари. Љубав се заборавља, њежност се заборавља, брига о неком се заборавља, тако да ми је мило што нам је то исто било полазиште.
Оцена поблике за представу „Урнебесна трагедија“ Црногорског народног позоришта из Подгорице је 4,55 што је највиша досадашња оцена на 20. ЈПФ.
Милан Ђокић
