МИЛЕНА ЈАЊИЋ – ФРИЗЕРСКИ САЛОН „ПРЕСТИЖ“
Фризерски салон „Престиж“, мада би се могло назвати и више од фризерског салона, јер пружа друге козметичке услуге, у згради Конинга испод трга, већ 13 година успешно ради, излази у сусрет својим клијентима и непрекидно уводи иновације.
Са неких 17 година, млада и бунтовна, Милена Мима Јањић тачно је знала шта је желела да ради у животу. Да би остварила свој циљ, напустила је три године средњег школовања и сама се упутила у престоницу, нашла себи стан и уписала се на Академију „Шобота“. Свему томе претходило је њено интересовање око косе, још као девојчице са 15 година.
– Мајка једне моје другарице је тражила да је ошишам. Нисам знала ни како, ни са чим, тај њен захтев ми је дошао као гром из ведра неба. Али, она је инсистирала, а и рекла ми је да ће ионако после ићи код фризера. Ошишала сам је и она се одушевила. И у том моменту ми се свидело то што се она одушевила, та њена повратна реакција среће. То је био кључни моменат да почнем да се бавим фризурама. Иначе, код мене у породици постоји неки урођени ген или таленат за косу – мој деда, који је живео у селу, никада није имао салон, али је шишао све у селу, а после тога је моја мама све то исто радила. Нико се није бавио професионално тим послом. Када сам схватила да то хоћу да радим, моји су били против тога. Али, ја сам наставила по свом. Имала сам моју торбицу где сам носила тадашњи мој алат и ишла по кућама и шишала. Није ми било тешко са Сењака да одем код муштерије у град. Тада није било много таксија, а када сам узимала такси, сећам се да је шишање коштало150 динара, а ја такси плаћала 300 динара – сећа се Милeнa.
Упорна да настави оно што је зацртала, одрекла се излазака у град, већ је седела у фризирским салонима.
– Сећам се да је тада радио „Мики-лајн“. Ту је радила једна фризерка и обично пред вече, уђем и питам је да ли могу да седнем негде у неко ћоше и да гледам шта и како она то ради. Питам је за неке савете, а она ми све лепо објасни. Ја то запишем, набавим шта ми треба и тако одем код моје муштерије. Тако сам радила по свим фризерским салонима, седела и гледала ко шта ради. Не знам зашто, али највише су ми веровале моје комшинице. Имала сам увек оне који су ми давале главе – са осмехом каже Милена.
Већ када је коначно одлучила шта ће да ради, напустила је трећу годину средње школе и упутила се у Београд, на академију „Шобота“. Отац, који је у почетку био против, после ју је подржао. Убрзо је Миленин таленат на академији дошао до изражаја и била је од 32 полазника међу пет најбољих. Као издвојене у групи, радиле су у салону. Академију је завршила као најбољи полазник и отворила су јој се многа врата. Почела је да ради на „Пинку“, радила је на серији „Мешовити брак“, али је и даље осећала незадовољство. Није то био део циља који је она зацртала.
– Нисам хтела да останем, јер ме то није испуњавало. После годину и по дана вратила сам се у Ужице и хтела сам да идем да учим даље, у Нови Сад. Међутим, тата, који је радио у Немачкој, уплашио се да се нећу вратити, да ме не повуче велики град, нашао је локал, наручио опрему и када је пошао поново у иностранство, дао ми кључ и рекао да ми за дан, два стиже опрема и да отворим салон. Салон је био 22 квадрата у истој згради где је овај сада локал, само спрат испод. Почела сам да радим са колегиницом, која је и данас са мном. Имали смо три радна места. Биле смо задовољне протоком муштерија – каже наша саговорница и додаје да је од почетка желела да се врати у свој град.
Њена визија да буде у свом граду, са људима које воли, са породицом и да буде најбоља у свом послу, почела је полако да се остварује. Али, како каже, још није потпуно задовољна својим знањем, јер се непрекидно пласирају неки нови модни трендови.
– Данас је време много другачије. Данас је време инернета и инстaграма, тако да је муштеријама све доступно да виде и пожеле, а ми морамо да им испунимо све те жеље. Због тога морам да сам увек у току, едукујем се на семинарима, преко тих друштвених мрежа и свега што је везано за мој посао – објаснила је Мима.
Пратећи нове трендове, наставила је да ради на свом образовању. Од „Шоботe“ је научила занат и организацију, а менаџмент је, како каже, завршила у Немачкој. То јој је много помогло да прошири посао. После две године рада у једном локалу, преселила се спрат изнад, у много већи локал. Отворила је и соларијум, али се ипак одлучила на другачији вид рада.
– Данас имамо шест радних места и радимо све што има везе са фризерским послом. Хтела сам и моју старију сестру Ивану да укључим у фризерски посао, јер има смисла за рад са косом, али она то није хтела да ради. Отишла је у Италију и обучила се за рад на ноктима, трајну шминку, обрвама и трепавицама. Иначе, наш колектив је мешовит. Код нас се зна ко шта ради, свако има своје муштерије, радимо као тим, и генерално се трудимо да сви заједно задовољимо муштерију. Код нас се свака карика поштује и свака је вредна, подједнако је битан и онај радник што пере косу, и онај ко прави фризуре, као и онај ко дочекује и испраћа госте. Када неко дође први пут, заиста се трудимо да се осећа пријатно код нас, јер знамо да све ти наши клијенти долазе по некој препоруци. Ми смо присталице лепих и квалитених ствари и заиста радимо само технике које су добре по муштерије – каже Милена.
Она има своју филозофију рада и каже да је „присталица тога да лепа коса не може бити лепа само да је ошиша фризер, већ да је дошло време другачијег начина живота“.
– Коса је много лошијег квалитета него некада, вероватно због исхране и начина живота. Сада има много више проблема на коси и обичан шампон не може да их реши, као што се то некада могло. Некада су постојале две до три фирмe за производњу фарби и било је сличних шампона на бази коприве. Сада је много више проблематике, јер многе жене, девојчице и девојке саме се фарбају кући користећи ко зна какву фарбу, и тако праве додатне проблеме. После тога многе долазе код нас да то исправимо, а ми смо ту да решимо све те проблеме. Већ десет година радим са добром и квалитетном француском фирмом „Ла Биоестетик“. На тржишту нисам заиста срела ништа боље од тога – каже Мима.
У „Престиж“ долазе муштерије са различитим захтевима. Поред фризераја, у овом салону се може се добити и услуге шминкања, надоградња ноктију, косе и трепавица, обрва…
– Схватила сам да је муштерији важно да на једном месту добију читав третман. Ја радим фризуру и шминку, јер и за то имам завршену школу, не петљам се у друге послове, мада се разумем, јер као власница, морам да знам све то и да контролишем. Ја сам просто неко ко мора да има визију свега тога. На пример, млада донесе хаљину и од мене очекује да јој уклопим и фризуру и шминку, па чак ме неке младе питају да изаберем накит уз хаљину. Муштерије очекују од нас да будемо неко ко ће одлучити како ће она изгледати. Зато је наш посао одговоран, али мени је једноставан и лаган, јер је мој живот и то је оно што бих радила по цео дан сваки дан и никада ми није тешко. Међутим, сваки посао који се ради са људима зна понекад да буде мало тежак, јер обично, ако је жена незадовољна у неком сегменту свог живота, ми ћемо бити први на удару, неко на кога ће истрести негативну енергију. У принципу и немамо толико тих случајева, немамо много проблема са клијентима. Ако их има, најбитнија ствар је мало жену смирити, пребацити лопту на неку другу страну, јер нама женама заиста мало треба да будемо срећне. То су неке ситнице за које фризер ипак мора да има неко искуство. Сада, после 15 година рада, могу да осетим девојчицу када се спрема за пунолетство, када иде код друге другарице на рођендан, када буде другарици кума на свадби, када се нека спрема за венчање, рођење детета – када пролази кроз тај хормонски хаос. Све сам то прошла и тачно сада знам када дође жена код мене са неким захтевом у којој је фази и како се осећа. Било је жена које хоће да се ошишају скроз кратко, јер се тек породила или је пред порођајем. Знам да је то под утицајем хормона и да ће је то проћи за седам дана. Никада то не урадим одмах и покушам да одложим те ствари, јер жена тада није сва своја. Фризери су заиста психолози и пријатељи, ту смо да саслушамо муштерију, али са неком дозом да то не прође у трачарски салон, јер су сви фризерски салони тако жигосани. Ми нисмо такав салон, јер све се ради на заказивању, можда некад има малих одступања на чекању, али муштерије се јако кратко сусрећу једна са другом, нема испијања кафа и све се ради као на покретној траци – каже наша саговорница.
Она је сигурна да Ужичанке доста воде рачуна о себи, да перу косу два до три пута седмично и то је врло похвално. Веома прате оно што је у моди.
– Сада су у тренду, за разлику од претходних година, поново кратке фризуре, али ради се доста надоградња коса. Мода је једно, али постоје жене које никад у животу не скрате дугу косу. Што се тиче неких трендова у последње две године су балејаж, омбре, сомбре, све зависи од фирми које их избацују. Сада се носе те необавезне фризуре, у смисли широког израслог дела у корену, неједнаких праменова, што лепршавија коса, онако више природна, да не буде ипак све на свом месту. Стиче се утисак да жена тако „неуредна“ може изаћи из куће и ту тренутну моду назвала бих фризура за савремену жену. Раде се доста и локне.
Мима успешно ради фарбање косе, али и њену надоградњу.
– Већ десет година радимо надоградњу косе. До пре 6 месеци радила сам само надоградњу чворовањем и то је рађено искључиво са природном косом, односно ошишаном и откупљеном, јер откупљујемо косу, али је све мање на тржишту квалитетне косе. Преко академије „Шобота“ почела сам да увозим косу из Италије и та техника кератина се ради само у три салона у Србије. То је хладан кератин, који се стапа са косом и коса се не кида. То је новитет на нашем тржишту, у нашем салону. Жене више неће да трпе чвориће, а нова надоградња је естетски много другачија и неприметна. Постоје разне варијације, може се радити само густина, промена боје, убацивање праменова различитих боја, може се мењати облик фризуре, баш има широку примену. После тога, ако скинете косу, морате да имате вашу косу и фризуру – каже Мима о надоградње косе.
Маникир ради Ивана, као и надоградњу трепавица и обрва.
– За трепавице користимо трајне свилене трепавице по италијанској методи, а техника је длака на длаку, које се лепе и не оптерећују постојеће трепавице. Нећете бити без трепавица, ако се скине надоградња коју сте радили. Радимо трепавице за један дан, када се ради шминкање и оне се лепе и не могу да спадну тај дан. Радимо и трепавице које се носе по два месеце, али најидеалније је да се корекције раде на пет недеља и оне се допуњавају. Трепавице по природи ствари опадају, имају свој век, обнавља се и расте нова, па је зато потребна корекција. Не постоји никакав ризик од нуспојава. Трајна шминка је стално актеулна, друштвене мреже нам хаос праве. Било је случајева да маме и ћерке дођу и траже исту услугу. Иако је велика генерацијска разлика, али укуси су исти – каже власница „Престижа“
– Генерално, ми смо присталице да се ради само оно што доноси добро. Значи, код нас ћете добити и одговор: то не може да се уради, јер ваша коса то не може да поднесе, или, исто тако, нема потребе да се ради надоградња ноктију, јер су нокти лепи… Медији пласирају моду, многе то хоће, није битно да ли им стоји или не. Многи клијенти имају јако лоше узоре. Служим својим муштеријама, али сам понекад непријатно искрена и кажем да то није добро. Имала сам и ситуацију када се муштерија наљутила. Иста та особа је отишла на друго место, па се вратила код нас уз извињење и тражила да јој вратимо претходну боју. Када два до три пута муштерија од мене тражи исту услугу, иако то радим нерадо, испуњавам тај захтев. Те неке посебне услуге углавном раде жене које немају много времена и желе да ујутру, када устану, буду спремне за посао – додала је Мима.
Такође, већ неко време у „Престижу“ се раде обрве.
– Моја сестра Ивана је завршила школу за обрве код „Лили“, која ради едукацију по целом свету већ око двадесет година. Обрве се раде у три технике и то 3Д, јапанско исцртавање и сенчење, зависно од муштерије. Може бити попуњавање природних обрва, радимо тоталну промену облика обрва и све то у складу са бојом косом, теном, очима и са личношћу, и свако лице има своју обрву. Најбитнија ствар је да су добро урађене обрве оне обрве које нико не примети да су рађене. Ми тренутно радимо само обрву, али то не значи да нећемо убацити трајну шминку капака и уста – додала је Мима.
У последње време је актуелно фарбање косе у више дречећих боја, тзв. крејзи боје.
– Ми то радимо са пастелним нијансама. Оне иду на избељену, изблајхану, косу али је добро што се те нијансе боја испирају за месец дана. „Ла Биоестетик“ има врло квалитетне и нежне боје, и после испирања коса остаје нормална – објаснила је наша саговорница.
На крају Мима каже да још није потпуно задовољна и да није до краја остварила циљ који је замислила као девојчица.
– Имам много тога што хоћу да научим. Моја амбиција је да отворим академију у Ужицу. Можда ћу за то бити спремна после 20 година рада – закључила је Милена.
Звездана Глигоријевић
