Washington DC TUČE SVE REKORDE
Naslov bi mogao biti i “Elegantly Wasted” ili “Comfortably Numbed”, jer bi jednako dobro ilustrovao opijenu Ameriku i njene građane. Zemlja je u bolovima, koji napadaju sa svih strana, u različitim intenzitetima i naletima, I moraju se nečim lečiti. Legalnim pilulama protiv bolova, alkoholom, duvanom, ilegalnim drogama, ali i šopingom, seksom, plastičnim operacijama. Često i sam tretman izaziva nove bolove, pa se krug skoro nikada ne zatvara, a opijeni Amerikanci skoro u glas pitaju – Imaš li nešto protiv glave!
Iako još uvek verujem da je statistika najveća od svih laži, posežem za njom da bih ilustorvala američku tipičnu obamrlost. Količina najpopularnijih lekova protiv bolova prodatih od 1997. godine do danas narasla je skoro duplo, pa je samo prošle godine u apotekama prodato 100 tona kodeina, morfina, oksikodona, hidrokodona i meperidina. Precizno izračunato, prodato je oko 300 miligrama po glavi stanovnika.
“Nešto protiv bolova” ne traži se samo u velikim američkim gradovima, jer se bolovi šire i po predgrađima i ruralnim sredinama. Populacija je sve starija, farmaceutska industrija agresivno reklamira svoje proizvode, zdravstveno osiguranje je sve skuplje. Lekari sve lakše prepisuju ove lekove, čini se zaboravljajući koliko osećanje bola učestvuje u procesu ozdravljenja. Ako tome dodamo nagomilane strahove sa kojima se Amerikanci suočavaju, aktuelne ratove, finansijsku nesigurnost, nezadovoljstvo poslednjim predsedničkim izborima, strah od starosti, bolesti i smrti, brojke postaju delimično svarljivije.
Na žalost, sve je prisutnija i zloupotreba recepata. Od toga nisu imune ni poznate ličnosti, ali zloupotrebu pred sudom nije nimalo lako dokazati, pa takve sporove optuženi najčešće dobijaju već u polazu. Ipak, uz narkomane i alkoholičare, u centrima za lečenje bolesti zavisnosti, najviše je pacijenata zavisnih od lekova protiv bolova.
Pilule se, legalno i mirne savesti, kombinuju sa alkoholom, ljudi često obilaze i po nekoliko američkih država kako bi nabavili dovoljnu količinu recepata koja će im obezbediti sigurnu dozu umrtvljavanja. Za to da im je zavisnost izvesna i da sledi, ne brinu se. Potreba za fiksom ove vrste u Americi iz godine u godinu narasta, a starenje populacije i produžavanje života najtežim pacijentima samo povećava broj mušterija.
Kakve li će se sve droge koristiti kada stari prevale stotku i kada im 300 miligrama ne bude dovoljno ni za doručak? Uostalom, što da ne? Ako su već doživeli stotu, ko smo mi da im zabranimo da se bore protiv bilo kakvog bola?
Dok se to ne desi, Amerikanci će se i dalje navlačiti na alkohol (sada je 30 odsto alkoholičara u ovoj zemlji), duvan (22 procenta su pušači), ilegalne droge (svakoga dana 100 Amerikanaca umire od over dose, a 7.000 ljudi svakoga dana proba marihuanu prvi put), ali i postajati sve ozbiljniji zavisnici od tehnologije, šopinga, seksa, hrane, šećera, kocke i plastičnih operacija.
Predrasuda da su droge samo u siromašnim delovima velikih gradova ili zabačenim ruralnim naseljima, u kojima je crack kokain pojeo zube nezaposlenim belcima, odavno su raskrinkane, jer je dobro poznata upotreba droga u bogatim belim predgrađima, naročito među babu boomers – danas šezdesetogodišnji roditelji dobru travu puše zajedno sa svojom decom – tinejdžerima, jer mogu da je dobro plate, a konzervativni Amerikanci su skoro ubedljivi tvrdeći da je kokain Božija potvrda da stvarno praviš previše para!
Uprkos očekivanjima da je Kalifornija na prvom mestu po upotrebi legalnih i ilegalnih droga, statistike kažu da je ova slobodna država tek četvrta na listi. Washington DC je potukao sve rekorde, po broju narkomana, pušača i alkoholičara, mada sam sigurna da se trči mrtva trka između silikonskih grudi i plastičnih lica.
Ja lično sam, sa svojim stavovima, vrlo blizu libertarijancima, koji se zalažu za legalizaciju svih droga, sa željom da država i iz ove sfere izvuče svoje dugačke prste, a svako neka legalno odluči da li će, koju i u kojoj količini, drogu koristiti. Naivno bi bilo verovati da će se to u bližoj budućnosti i desiti, imajući u vidu borbu narko-kartela, farmaceutske mafije i mnogobrojnih lobi grupa. “Time is never wasted, when you’re wasted all the time” – kliče napušena nacija, smejući se u lice onima koji su u stanju da drogama kažu ne, odbijajući da uživaju u zadovoljstvu. Nema tu velike filozofije – ako je barmen stvarno farmaceut sa limitiranim inventarom, onda u ovom opijenom svetu stvarno nema mesta za amatere.
