SUGRAĐANI: Aleksa Bugarinović
Kao svaki dobar majstor, i Aleksa Bugarinović, poznatiji po nadimku Aco, uvek je nezadovoljan svojim poslom, ali ne i onima koji mu rado i od srca daju sugestije. On zna da sve uvek može biti bolje, lepše, mirisnije, slađe, ukusnije. Promene najčešće dovode do boljeg rezultata, pa i da svako jelo bude po svačijem ukusu.
Majstor Aco je iz sela Potočanja, lica uvek preplanula, ne toliko od sunca već više od promaje, vetra, kiše, mraza, a najviše od vatre nad kojom je često nagnut, dok mu u lice jara toplinom bije, a štiti se kačketom koji mu je na glavi i leti i zimi, i kad je lepo i kad kijamet i oluja besne.
– Aco, izgore ti meso… Zagore ti ručak! – reći će neko u šali ili zlurado, u prolazu.
A on će na to, osmehujući se, odgovoriti, dok nepogrešivim okom odmerava pečenje na ražnju ili na roštilju, sa čašicom pored sebe:
– Neka, neka, ništa se ti ne brini, sve je pod kotrolom; a kad ga budeš jeo, onda mi se javi i reci da li mu nešto fali!
I zaista, sve što radi, iz svega nastaje savršen, valjan i pošten posao.
Zna da seče, reže, guli, šuri, čisti, peče, servira, i na stolove iznesi ako nema druge posluge, pa će i sudove da opere, ako treba, i u tri vode, kad je premasno.
Ničega se ne stidi i ne libi, samo da što bolje sve oko posluženja i ugodnosti gostiju za trpezama bude. Pa i dvorište da počisti, i travu da podšiša – kad nema ko to da uradi.
– I kravu ću da pomuzem, ako je gazdarica otišla kod frizera ili pedikira da se uredi za svečane prilike. Ako treba i štalu da očistim – govori sa zagonetnim osmehom, svetleći pri tom očima, kao lučevima.
Ne odbija čašicu, uvek mu je dopola popijena, pa se može i doliti i još malo otpiti, zato se i ne može pogoditi da li mu je to prva ili ko zna koja!
U užičkom kraju je Aco čuven kao putujući, leteći ili takozvani „mobilni“, odnosno moderni majstor, univerzalac, za sve što kome treba.
Sinu je prepustio pečernjaru u selu, a on se posvetio pripremanju svadbenog, slavskog, rođendanskog, vašarskog, stranačkog, porodičnog slavlja, veselja, raznih oblika svečanog okupljanja, ali i za obrede obeležavanja tužnih rastanaka, ispraćaja, uz jelo i piće.
I tako već više godina. Njegov telefon u svako doba „zna“ da zazvoni, pa i kad domeće žar sa raspaljenog mangala ili kad promućkanim pivom iz flaše prska po već porumenelom bravčetu – da pečenje ispadne što ukusnije. Ipak najviše poziva stiže mu iz zlatiborskog i bajinobaštanskog kraja.
Kad ode, nema ga, ponekad, da se kući vrati i po nekoliko dana. Uvek je sa svojim ponudama i na Saboru trubača u Guči, gde ga posetioci prepoznaju i po izgledu i po njegovim ugostiteljskim „čarolijama“.
A setili su se njega, priča, i demokrate, dvehiljadite, kada su odgurali sa društvene scene „jagnjeće brigade“. U nastupu pobedničke euforije pozvali su ga da peče vola na ražnju. Neki su, opijeni pobedom, mislili da je to isto što i peći jagnje, pa se čudili kad im je rekao da moraju duboko kopati za nosače za ražanja – „demokratski“ vo je bio težak preko 400 kilograma.
– Ili kopajte dovoljno duboke rupe ili od pečenja nema ništa, možete ga jesti, ako tako hoćete, i sprženog.
Tek kad su videli koliko je prostora volujsko meso zauzelo, pogeli su glave. A on im je dobacio otrežnjujuće reči, kao u šali:
-Ako hoćeš na vlast, moraš znati da vladaš. Nije to isto kao vući utovljeno goveče za rep!
I niko bolje od njega ne zna da pripremi vojnički pasulj, svadbarski kupus, tako da prste poližeš. Ukiseli kupus leti tako da ga poznanici mole da i njima ostavi po glavicu-dve.
– Nije to tek, neki misle, da samo u zemljani lonac natrpaš što više mesa pa da se s njim slikaš. Mora da se zna koliko čega i kakvog mesa, ni presušenog ni sasvim sirovog, nego umereno nadimljenog, pa red po red, s mirođijama, pažljivo slažeš i, da se zna, ni vode previše ni premalo, nego sve to dozirano. Važno je i na kakvoj vatri da ga kuvaš, a ne samo da cepanica što više naslažeš!
Svaki majstor ima neku svoju tajnu, pa i on, i ne mora je, veli, odavati nego po ukusu jela koje priprema svako pravog majstora može prepoznati.
– Ako sam univerzalac, ne priliči mi da kažem da sam profesionalac – dodaje. – Profesionalac je Đoković. Mada, u neku ruku, mogao bih i ja biti profesionalac, sa ovim kuhinjskim posuđem i alatkama, kao što je on sa reketom i teniskom lopticom.
Kažu da mu nema ravna u široj okolini. Ne postavlja nikave druge uslove za posao, osim onih koji su normalni za pripremu dobrog obroka ili za obavljanje drugih usluga koje spadaju u delokrug njegovih „nadležnosti“.
Svakome se, ko god ga pozove, ljudski odazove: nekome i da mu nabavi prase, jagnje, tele, june, nekome da mu bude glavni aščija za porodična ili druga grupna svečana okupljanja.
Nije lakom na novac, nego ko šta da, kao nekad „narodnim pastirima“ kad krenu po selima da svete vodicu, prekađuju, krštavaju ili vrše druge verske obrede: neko ovliko, neko onoliko, a neko nikoliko.
Narod ga i po tome zna i prepoznaje. Ovo je vreme besparice pa se uobičajilo i davanje u naturi, malo sira, kajmaka, slanine ili drugih namirnica koje domaćinu u kući mogu da preteknu.
– Čovek, dok je živ, rođen je da radi, dok ga ruke, noge, oči i pamet služi. Do tada ću i ja raditi sve što čoveku dolikuje.
Pokazuje domaćina kod koga upravo peče prase na ražnju ozidanom od kamena i sa električnim pogonom.
-Evo, nikad ovuda nisam prošao a da neko od njegovih nije bio u malinama. Još sneg nije okopnio, a oni su u malinjaku, i sve do sada kada svečanim ručkom za sve koji su mu pomagali u branju malina obeležava kraj berbe, u vreme kad su maline već u hladnjačama a zarađeni novac na žiro-računu. To se naziva radnim navikama.
Povazdan se bori sa dimom, promajom, snegom, vetrom, letnjom vrućinom, žegom, i roštiljskom vatrom ili pored pekarske furune, dok sa užarenog ugljevlja izbija para od kapljica masti ili loja sa rumene pokožice, još malo pa pečenog praseta ili jagnjeta. Isparenja ga ujedaju za oči, peku usne, žare mu odavno preplanule obraze i opaljene veđe, u svako vreme, bilo da je napolju hladno ili vruće.
Radeći, nikad ne gunđa, jer za svako pečenje on uvek ima najbolje rešenje. Nikad ne odbija čašicu kad dometne žar ili prevrne meso na roštilju. Uz rakiju, veli, uvek oživi svaki razgovor, i onih koji su angažovani na poslu ali i kad naiđe neko dokono pričalo.
U dane posta ili radi ili ne radi. Tada se okrene drugim poslovima kod svog, podoričnog doma, u selu Potočanju, iznad raskrsnice gde se skreće prema selu Krvavcima i Drežniku – takozvanim Vlajkovim putem.
– Družba je družba, služba je služba – kaže na kraju, dok prilazi ražnju, sa flašom malo otpijenog i promućkanog piva i kažiprstom na otvoru grlića, da poprska već rumeni „zalogaj“ i, po ko zna koji put, nadiše se odavno mirisnim pečenjem zasićenim plućima. A odozdo, ispod ražnja, žeže oganj od starih suvih panjeva i klada.
M.J.
