Велика Србија у „малом Цариграду“

- Све то долази као последица ситноосветничког, идеолошког обрачуна са генерацијом -

Прошлогодишњу медијску кампању за уклањање конфедералистичких споменика у јужњачким државама у САД градоначелник Њу Орлеанса Мич Лендру образложио је ставом да ти споменици „свесно уздижу измишљену, пречишћену верзију историје Конфедерације и игноришу ропство и ужасе које она представља“. У напредњачкој Србији већ дуже време одвија се сличан процес кроз који се, у име ревизионистичке мегаломаније владајуће партије, врши квазиидеолошки обрачун са наслеђем из прошлости око кога је одавно постигнут друштвени консензус. Из потпуно исте идеолошке матрице долази кампања за промену назива Зрењанина, дислокација Димитрија Туцовића са Славије на рачун певајуће фонтане и најава подизања статуе Велика Србија на кружном току у Ужицу.
А све је почело од препотентне амбиције једног човека да по сваку цену докаже како Маркс није у праву („не одређује свест људи њихово биће, већ обрнуто, њихово друштвено биће одређује њихову свест“), а Вебер, као његов критичар и коментатор, јесте. Модел Вучићеве менталитетске реформе српског друштва кроз усвајање протестантске етике без преласка у протестантску веру, идеолошки je contradictio in adjecto, због кога су све напредњачке интервенције у колективну историјску свест народа неуверљиве, нападне и сувишне.
Никада се од Другог светског рата једна српска или југословенска партија није одважила да толико радикално мења целокупни идентитет једног народа, чак и његов религијски етос, као Српска напредна странка. У том смислу је ова партија надмашила и комунистичку, иако се с њом, из различитих идеолошких мотива, такмичи у наглашавању рада као кључног аспекта успешног друштва. Још једна битна разлика је да је менталитетски инжењеринг КПЈ, како год да се вредносно одредимо према њему, био суштински револуционаран, док би се ово чему смо сведоци данас могло назвати напредњачка рестаурација.
Последњи пример је Ужице. Док се биста Радоја Марића испред истоимене средње школе у Ужицу дословно распада, за нови симбол града под Кадињачом, по идеји Николе Селаковића, најављује се статуа Велике Србије. Статуа висока 3м, израђена по моделу међуратног вајара Краљевине Југославије Ђорђа Јовановића, а на предлог краља Александра Карађорђевића, представља богињу, која у једној руци држи круну Карађорђевића, а у другој заставу Краљевине Југославије!?
Радоје Марић, секретар Окружног комитета СКОЈ-а, смртно је рањен 1. јануара 1941. године у Ужицу у демонстрацијама против забране Уједињених радничких синдиката. Он не представља пожељан узор у Вучићевој Србији. Млади синдикалац из Луновог села, који је живот положио у борби за радничка права, не уклапа се у економски модел земље која је због државне снисходљивости према тзв. страним инвеститорима постала резерват јефтине радне снаге у Европи. У данашњој Србији незахвално је неговати сећање на некога чија убеђења и вредности представљају сушту супротност државној економској политици, која се поноси тиме што „најбоље услове“ за долазак страних инвестиција обезбеђује на рачун најнижег минималца у Европи.
По замисли генералног секретара председника Републике Србије и бившег министра Николе Селаковића, државу најнижег европског минималца требало би представити као Велику. И то баш у Ужицу, које је у јесен 1941. године шездесет седам дана било антифашистички центар велике слободне територије у поробљеној Европи. И то баш статуом која је споменик једном реакционарном режиму и држави о којима се у погледу радничких права и демократских слобода не може много тога похвалног рећи. За једно Ужице и његово левичарско наслеђе, то је много неукусније и наметљивије, него јарбол од 120 м на Ушћу или педесет четири фонтане у Београду.
Све то долази као последица ситноосветничког, идеолошког обрачуна са генерацијом, како Кишјухас лепо рече, сумасишавше храбрих, племенитих и трагичних фигура које су прво ослободиле ову несрећну земљу од окупатора, а онда поставиле основу за незапамћени друштвени развој и напредак нашег друштва у будућности. Исувише су нам историјски близу да бисмо их игнорисали, а опет су од нас исувише различити да бисмо их могли толерисати.

(Александар Дивовић, Ужичка недеља 987)

Comments

comments

One Response to "Велика Србија у „малом Цариграду“"

  1. Миљко Пејић   7. августа 2018. at 16:55

    Могу да разумем жртву Радоја Марића, заведеног лепим причама које су између два велика рата протурали међународни терористи, будући џелати Србије. Али, не могу да разумем Дивовића, који нам данас протура исти „мејнстрим“ након свега што смо прошли од комуниста и њихове браће по Светом Оцу!? Какве везе има Вучићев „all star десперадоса из свих странака“ са жељом Срба да се коначно раскринка лажна историја из времена сурово увођеног једноумља? Ах, да… „другосрбијанска граЏаноидна опција, потомци истих оних који су извели своју „револуцију“, која је Србима била (и остала) само нова окупација!

    Одговори

Leave a Reply

Your email address will not be published.