Пише: Здравко Тошић
После слике света и светског фудбала који смо пратили месец дана, враћамо се нашој свеопштој тужној стварности па и фудбалској. Час фудбалског ужаса и страве, слика свега што јесмо као друштво, десио нам се у градској кући, на скупштини ФК Слобода. Црни облаци несреће који се гомилају последњих година отпадништва, потпуно су замрачили небо и само што се нису сручили на нас, јер упорно остајемо у свом греху. Разум и истина, који нас једино могу спасити од трагедије, презрени су, одбачени и, како ствари стоје, ускоро ће бити разапети.
На самој поменутој скупштини није било речи о фудбалу, развоју, резултатима, циљевима, одговорности, плановима и самим тим она представља нашу срамоту. Све што јесте ужички фудбал и ФК Слобода је догма, јер нема упориште у струци, истини, добру, позитивном искуству, и не унапређује заједницу. Догма, наметнута од стране групе људи који се апсолутно не разумеју у фудбал. Догма која негира добро и фаворизује зло. Догма која не разуме живот, која уништава све чега се дотакне, намеће новотарије и у фудбал уводи људе који немају везе са фудбалом. Климоглавце. Искористи их и одбаци. Догма која се крије иза флоскуле “ко даје паре, тај се и пита”.
Данашње стање је само последица неразумних и погрешних одлука у прошлости. Оне нису биле ни добронамерне према ужичком фудбалу и нашој Слободи. Чак су уграђиване у статут клуба, чиме се обезбеђивало дуго владање, али и још дуже болно пропадање. Право председника управног одбора да бира чланове скупштине која ће га контролисати спада у сферу манипулација и једноумља, али и безочне подлости и покварености. То је истини пљување у лице. Увек када се сетим тог члана статута буде ме срамота. Питам се, ко је председник управног одбора? Да ли он има било каквих духовних потреба? Да ли живимо у Северној Кореји или Србији?
Како за спорт, тако и за фудбал од суштинске важности су спортски, односно фудбалски радници. За њихово стварање треба више времена него за стварање једног фудбалера. Сведоци смо, на жалост, погубне чињенице да се фудбалски радници вештачки, декретом, производе. Обично су то људи од нечијег поверења, неодговорни, али лојални и подобни. С неба па у ребра. Без икаквих предиспозиција, без разумевања, без знања, без добрих намера, бескрајно тупави, али по вољи неког моћника почињу да брину нашу фудбалску бригу. Каква брига, такав и фудбал.
Та најезда није мимоишла ни Ужице, самим тим ни Слободу. Из незнања одрекли су се природних закона и почели од фудбала да праве монструма. Фузионисали су се и помислили да су ухватили Бога за браду. Кренули су путем Црвене Звезде и Партизана, не знајући да је то пут само за њих. Трговина, куповина и протекционизам. Где је трговина, ту је и превара. Где је протекционизам, ту је и неправда. Ушло се у такмичење неравноправних. Почела је игра великих бројева. Сваких шест месеци аутобус играча на проби. Нико из Ужица. Бубњеви ударају, рефлектори бљеште. Уз кандило и свеће, велике визије се распредају. Кад се победи, борба за Европу. Кад се изгуби, борба за опстанак. То је систем у коме се лако загуби који евро, која хиљада, која десетина, која стотина хиљада евра. То је систем у коме се тај новац никада и никако не загуби у џепу неког тренера васпитача, педагога и ствараоца нове вредности, професора, неког вредног, племенитог, мудрог, заслужног. Не. Увек заврши у џеповима скоројевића, татиних синова (не само биолошких), фудбалских менаџера, похлепних махера, алавих функционера и фудбалских судија. Како јуче, тако и данас.
Данас наша Слобода стоји на ивици и сваки дан гледа у амбис. Зар стварно постоји неко ко верује да једног дана амбис неће погледати у Слободу? Можда већ сутра? Да има моралних закона и правде, то би се, на жалост, већ давно десило. Један Глазгов Ренџерс је банкротирао. Избачен у четврту лигу. . . Да, али тамо постоји држава, постоје закони који се поштују и постоје одговорни људи. Тамо се не упада у свлачионицу и не понижава тренер. Тамо се из ложе не прозивају и вређају играчи. Ми смо, на жалост, душу продали ђаволу, а да тога нисмо ни свесни. И хтели би да нас то не кошта. Да се некако нађе решење за Слободу, али тако да она не трпи, односно не изгуби ранг, не врати дугове, нико не буде одговоран, а ми ћемо се правити луди. То не бива. Никако да схватимо да смо дошли докле смо дошли, баш зато што смо се правили луди. Уместо да стварамо, ми се предајемо илузионистима, великим маговима. Ни после сто и више година нисмо научили од Домановића, да не можемо наћи прави пут верујући слепим вођама.
Прича о Слободи и око Слободе својеврсан је феномен, који има свој друштвени узрок. Слобода је изгубила контролу над својом судбином. Растојање између људи и Слободе, између институција и Слободе, између заједнице и Слободе, између здравог разума и Слободе, никад веће. Јаз. Отуђеност. Живимо нихилизам, негирајући истину, правду, државу, закон, негирајући сам живот.
Многи овде себе сматрају Слободом. Многи себе сматрају свемогућим, надљудима. Манипулацијом укидају реалност и све алтернативе. Намећу само себе и своје илузије. Колико Слобода може издржати у борби са околностима које су јој наметнуте? И настављају да се намећу? Многе ствари што свемогући чине у име Слободе и фудбала само је ругање и Слободи и фудбалу.
Последња одлука фудбалских визионара, чувара и заштитника Слободе, којима је мандат већ истекао, да на место директора клуба, мимо статута, постави фудбалског менаџера, у складу је са њиховим разумевањем живота, фудбала и Слободе. Апсолутна духовна беда. Ругање достојанству, фудбалу и Слободи. Приклањање царству себичних мотива и ситних рачуна. Огољени опортунизам. Наставак терора менталног склопа друмских разбојника који у страху држе навијаче.
Да ли смо заборавили прошлогодишњу причу са господином Туровићем? План “Б” господина Бешевића? На крају, невероватан обрт и сарадњу са фудбалским менаџером, господином Пеличићем и његовим синовима? За разлику од шпанских, ова сапуница је трајала само два месеца. Тако је то када се на мехурићима од пене прави озбиљна грађевина. Тако је то кад смицалице постану стратегија. Тако је то када се створи стање у коме никаква врлина, знање и честитост немају утицај. Знамо ли где ћемо без човека у себи? Да ли смо то одбацили Божије прописе? Да ли нам је грех престао бити одвратан? Да ли нам је то правда престала бити пожељна?
Пошто знамо да се морал биолошки не наслеђује, већ учи на примеру других, онда би требало да се запитамо шта бива са људским бићем препуштеним диктатури спољних прилика и неприлика!? Морални закони и моралне норме су оно што човека издиже из блата, изнад диктатуре околности и даје му снагу. С тог аспекта, лако је закључити да ми уништавамо своју будућност, одбацујући морал, људскост и честитост. Духовни заводници нас покушавају завести и отровати њиховом духовном храном и тако из наше свести избришу представу о истини, правди, достојанству. . . Они тачно знају да само хуманост и хумано друштво могу сачувати успомену на људскост и да ће та успомена бити уништена, ако буду уништени они који је заговарају.
Људи штите оно што воле. А волети можемо само оно што познајемо. Је ли Слобода наш клуб? Па ако јесте, хајде да је штитимо од свих. И од самих себе. Да ли смо то чинили? Нисмо. Да ли смо на то спремни? Нисмо. Зато нас данас дриблају и отимају нам Слободу кроз накарадан статут, његово непоштовање, кроз непотизам, кроз диктатуру нефудбалске мисли, кроз подаништво, кроз фаворизовање медиокритета, кроз одбацивање свега разумног. . . Сетимо се само како је бивши фудбалер, репрезентативац и тренер клуба, Зоран Његуш, проглашен непожељним. Само зато што је тужио клуб, јер му није враћао позајмљени новац. Данас, они који су пљескали и подржавали ту одлуку, објашњавали што је здравом разуму, моралу и етици тешко објаснити, због истих разлога туже клуб. Управо они, који су у име Слободе, од Његуша узимали новац. Вређају нашу интелигенцију тврдњом да ће, када наплате потраживање, поново дати клубу. И још остају да њиме руководе. Кажу, не дају да се клуб угаси. Отров мешају са здравом храном, али тиме не мењају његову природу. Зар треба онда да чуди што ће у наредном периоду, њиховом одлуком, директор клуба бити фудбалски менаџер? Слобода је сада његово средство. А његови циљеви су далеко од Слободе, далеко од нас и наше заједнице. Слобода је данас средство, више него икада пре, и мање циљ него икада пре.
Да је било имало фудбалске визије, мало добре воље, мало знања и мало представе о томе како се фудбал развија, ми би се данас поносили Слободом. Има ли би барем два терена са вештачком травом. Тренере који су педагози и васпитачи. Методику уместо импровизације. Заокружен систем стварања играча, а не лутање у магли. Сарадњу са клубовима из региона. Град и заједницу иза клуба и безброј предности. И “нашу” децу као играче. Нико, ко има трунку представе о фудбалу, неће успоставити стратешку сарадњу са клубом који нема инфраструктуру, стручне кадрове, систем рада, подршку заједнице, организацију и стабилност. Клубови фудбалске велесиле, каква је Шпанија, то добро знају. Па и Алавес.
Србија и Слобода немају никакве везе са озбиљним фудбалом. И неће ни имати, све док се Србијом и Слободом не буду бавили озбиљни људи. Свет, па и фудбалски, само хоће да нас експлоатише. Баш као сваки фудбалски менаџер. Као и у животу, траже оне који немају осећај припадности својој заједници, да им помогне. Оне који се престављају као жртве, да превара прође неопажено.
Уместо да фудбал и Слобода, као опште добро, доприносе ширењу толеранције, солидарности, етике, социјалне кохезије да повезује заједницу и регион, позитивно утиче на јавно мњење, доприноси развоју и образовању деце и омладине, они афирмишу себичност, отуђеност и бахатост. У времену када нам је саосећајност најпотребнија. У времену погубних последица због одлука од јуче. У времену када коначно морамо почети мислити на сутра. Ако желимо да нађемо прави пут и на том путу спас.
Сведоци смо свакодневних обмана моћника и веровања да их оне уздижу. С тога их морам подсетити на неке чињенице. Слобода не припада Вама, председниче Управног одбора. Ужице не припада Вама, градоначелниче. Ми, заједно са вама, припадамо заједници и Слободи. Шта год снађе нашу заједницу и нашу Слободу снаћи ће синове и кћери њихове, снаћи ће и све нас. Ако сте посвећени и одани синови заједнице, лако ћемо наћи спас. Без обзира на наше разлике, на наша религијска, политичка, социјална, расна предубеђења. Ни у најтежим изазовима не смемо заборавити на обавезу једних према другима. Да пре свега будемо људи, а не друмски разбојници.
(Ужичка недеља 991)
