Ceo život posvetio ribolovu

SUGRAĐANI: SAŠA ZEKAVIČIĆ
Aleksandar Saša Zekavičić je čovek koji je ceo svoj život posvetio ribolovu. A kako i ne bi, kada su njegov otac Milutin, stric, pa čak i deda po majci Dobrivoje Jojić, bili strastveni ribolovci.
– Od kako znam za sebe, mene su moji iz familije vodili u ribolov. Moj otac je voleo ribolov, stric je čak izgubio posao zbog ribolova, jer je stalno kasnio na posao, uzimao slobodne dane, a slika moga dede Dobrivoja Jojića se nalazila u prostorijama ribolovačkog društva. Deda je u to vreme bio i pobednik nekog takmičenja i pravi ribolovac fanatik, a bio je i jako duhovit. Imali smo porodične vikendice u Negbini, nadomak Kokinog broda, i kada sam bio mali svaki raspust sam provodio na jezeru, pecao skobalje. Na Radojini sam praktično naučio da pecam. Posle, kada sam bio sedmi, osmi razred, počeo sam da idem samostalno na kampovanje. Sa mnom je išla i moja tadašnja devojka, a sadašnja žena Slađa. Prve mladice sam ulovio na keder na Kokinom brodu. Pecao sam i na užičkoj plaži. Od oca krišom uzmem kalem najlona, stavim plovčić i spuštam, onako bez štapa, iz ruku, sa mosta u reku. A kada ulovim ribu, stavljam je u flašu. Tako su radili mnogi klinci. Pecala se krkuša, klenčići, plovke, nerasti. Bilo je tada ribe, ali sada ima mnogo više te plemenite ribe, jer sada važi pravilo uhvati i pusti. Taj način je dao rezultate i ove mlađe generacije mnogo su bolje od nas. Vraćaju u reku sve što ulove, retko ko da kao mi nekad nosimo kući sve što uhvatimo. Mi stariji smo poslednja generacija što smo išli u ribolov da donesemo ribu da spremamo za ručak. Kaže, ovi mlađi se nekako pametnije odnose prema ribama, gledaju na to kao relaksaciju – seća se Saša.

Ubrzo je počeo i da ide na takmičenja ribolovaca.

– Moj otac se družio sa Požežanima koji su počeli da pecaju na takmičarske štapove, mada kod nas takmičenje nije bilo razvijeno. Ali, oni su počeli. Moj otac je išao na ta takmičenja, nije baš bio posvećen tome, ali je ipak voleo. Na takmičenjima su uglavnom bili ribolovci koji su predstavljali svoje firme, pa je tako bila ekipa Prvog partizana, Valjaonice, bolnice, prosvete i to je oživelo. Organizovana su opštinska takmičenja, lige. Bilo je u gradu dosta ribolovaca, pa su tako sva preduzeća imala svoje ekipe. I ja sam imao svoju ekipu. Bilo smo Gliga, Cveta i ja. I rešili smo da se takmičimo. Otišli smo na Vrutke kada je bilo neko takmičenje, a ona je Aco-Šaran valjda bio u organizaciji. Kada je nas video nije nam dao da se takmičimo, jer nismo bili iz firme. Tadašnji predsednik udruženja Mićo Milićević rekao mu je da pusti decu da se takmiče. I naravno, mi smo pobedili. Naša ekipa se zvala Abulero, a trebalo je Albulero po prihrani koju smo koristili, nego valjda nisu dobro čuli pa su napisali Abulero. Svidelo mi se takmičenje i onda nastavimo. Sa dvadesetak godina počeli smo da idemo na takmičenja ispred udruženja. I imali smo neke rezultate. Gliga i ja smo bili u Apatinu na takmičenju kada sam prvi put postao prvak tadašnje države Srbije i Crne Gore, možda je još uvek bila Jugoslavije. Na to takmičenje je išlo 40 najboljih ribolovaca, i to 30 iz Srbije i 10 iz Crne Gore. Sećam se da nas je dočekao domaćin i u startu nam rekao kako će se tu takmičiti Vladimir Mocko, Ivan Milošević i pet tadašnjih prvaka. U stvari, hteo je da na nam kaže da nemamo šanse. Ali, ipak smo uspeli da postigneme sjajne rezultate. Sa nama je bio i Žeks, koji se nije takmičio, a bio nam je vođa – priča Saša, koji je tada postao prvi ribolovac iz Užica koji je zabeležio takav uspeh.
Saša je nastavio i dalje uspešno da se takmiči sa svojom i novim ekipama, pa je čak dva puta propustio dva svetska prvenstva u Francuskoj i Italiji. Jednom je bio razlog što su se u užičkom udruženju smenjivalo tadašnje rukovodstvo, a drugo sankcije. Saša je 1997. godine pecao i za reprezentaciju. Najviše uspeha je postizao kada su u ekipi bili Goran Radović Gica iz Arilja i Vladimir Danilović iz Užica. Pomenuo je da je prvi u Užicu među pionirima bio najbolji Darko Sajić, za koga kaže da je kao dečak napravio vrhunski rezultat kada je u toj kategoriji do 14 godina postao prvak države.

BLAF I FILM O DRINI
Tokom 1986. godine Saša je krenuo u ribolov na Drini.
– Tu sam upoznao majstore ribolova Srđana Despota – Blafa, učitelja Šekija, Brana Fleša. Oni su svi vrhunski majstori i bili su malo stariji od mene. Od njih sam učio mesta na Drini i pecanje mladice. Brane Fleš mi je uzor za plovak, Šeki za blinker, dok je Blaf bio majstor za sve. Šeki i Blaf su kumovi, ali pošto je Šeki radio u školi, nije imao mnogo vremena, onda sam ja sa Blafom stalno pecao i neprekidno bio na Drini. Bilo je to ratno stanje, dosta se bacalo bombi. Došli smo na ideju da zajedno sa Jovanom Simonovićem popularišemo Drinu, jer je baš bila ugrožena. I tako mi napravimo film „Lov mladice i lipljana na Drini“. Četiri meseca smo snimali i dobili smo jedan mnogo lep film sa dušom. Poslužila nas je godina i sezona, i tako smo se predstavili široj javnosti. O Blafu se već pričalo i bilo je puno tekstova o njemu kao najvećem lovcu na mladicu. On je već bio dopisnik “Riborevije” iz Novog Sada, koju je izdavao Stanko Popović. Tako su već nas čuli, ali kada smo napravili film, mnogo više se saznalo o nama – kaže Saša.

EKSPEDICIJA U SIBIR
Ubrzo su razmišljali o novoj avanturi. Ideja je bila da idu u Sibir. Motiv za to im je bila fotografija koju je Blaf imao, a to su četiri Nemca pored ogromnog tajmena od oko 80 kg.
– Ta slika je nas uvek gonila da idemo u Sibir i da lovimo te ogromne mladice. Baš kao svi dečaci što maštaju i mi smo maštali, ali i izmaštali. Napravili smo ekspediciju. Bili smo prvi u Srbiji koji smo pokrenuli te emisije o ribolovačkim pričama, putovanjima, ekspedicijama. I tako je naša prva ekspedicija bila 1996. godine – Sibir, zapolarni krug. Išli smo na vrh kugle gde je 6 meseci dan, 6 meseci noć, bivali u gulazima. Tu smo bili tri nedelje, od kojih smo sedam dana proveli u putovanju i dve nedelje na vodama. Stigli smo u Igarkua, mesto od oko 10.000 stanovnika. To je mala luka na Janiseju. Tu su noći bez mraka, svuda okolo močvara, zimi temperatura pada na minus 50, a leti oko 25 stepeni. U julu i avgustu nema noći i u tom periodu smo bili tamo. Promenili smo nekoliko prevoza od aviona, preko brodića i na kraju helikopterom. Putovali smo helikopterom oko 40 minuta. Bilo je nas 11 i tri Rusa. Kada se pogleda iz helikoptera vide se mnogobrojna jezerca, močvare, tundre. Tamo kao da čovekova noga nije kročila. Jezera su netaknuti ribnjaci. Noge tonu u mahovinu, a okolo tundra. Došli smo na jezero Sigojevo. Sećam se milione komaraca i obada. Nosili smo kape sa mrežama, a u šatorima jedva smo se snašli za mreže. Pecali smo dva dana i ništa. Naši vodiči su jednu grupu vozili gliserom. I samo, kada se vreme promenilo, riba poče da radi. Prvu je upecao Blaf. Bila je to štuka od 8 kg. I onda smo svi počeli da nižemo štuke. Samo štuke.
– Zatim smo išli na reku Gorbijači, na severu Sibira. Reka je prebogata ribom. Pecali smo na veštačke mušice, a onda varalicama. I tu je počeo da se ostvaruje deo našeg sna. Pecala se sibirska mladica, odnosno tajmen, koji je borbeniji od drinskih. To su reke bez brana, čiste, bistre, kao da smo se vratili kroz vreme 200 godina. Riba se tu prirodno mresti – priča Saša o događajima sa severnog Sibira.
Posle je usledila još jedna ekspedicija u južni Sibir, na granici sa Mongolijom i Kinom.
– Bili smo na tom čuvenom Čujskom putu. I tu smo bili tri nedelje. Sa džipovima smo obilazeći prešli 2.000 km. Bili smo na prirodnom jezeru u koje se ulivaju dve reke, jedna je Katun, a drugoj sam zaboravio ime. Sve te naše ekspedicije smo snimali na nekadašnje kasete, a kasnije su prebačene na CD-e – kaže naš sagovornik.

GORKA ISTINA
Saša je bio i na dalekom istoku, preko puta Japana. Tu je saznao gorku istinu.
– Promenili smo 4 aviona da dođemo na zadnje odredište. To je bilo 11.000 km u jednom pravcu. Došli smo na mesto gde se Amur uliva u okean, a onda smo se vratili Andonovim 2, avionom dvokrilcem, starim 50 godina, u neko seoce Herpuči i sleteli na zemljanu pistu. Baš pravi avanturizam i to je bila prelepa ekspedicija. Tu je sve prebogato ribom. Lovili smo velike tajmene, a medveda je bilo na svakom koraku. Viđali smo ga preko reke, na oko 30 metara, uplašimo ih i odu. Na tim ekspedicijama upoznao sam oko 20 ljudi koji su imali blizak susret sa mečkom i svi pričaju isto. Jedan Sibirac nas je upozorio da uvek oprezno hodamo, jer nikada ne znamo gde ćemo zateći medveda. On nam je pokazao dokaze njegovog bliskog susreta sa mečkom. Zavrnuo je košulju i nije imao pola rebara. Kaže da je jednom dok je hteo da odveže čamac, lanci su začangrljali i odjednom je iskočila mečka, koja ga je udarila šapom. Na svu sreću odmah je pobegla, jer je i ona bila uplašena. Video sam čoveka bez pola glave, koga je mečka takođe udarila šapom. Ko preživi jedan taj udarac posle može da priča.
– Išli tamo u habarovski kraj. Tu smo upoznalo Orlovskog, Rusa koji drži svetski rekord u lovu na mladicu. Jedan rekord je od 52 kg, a druga 25 kg. I mi smo ispričali za naš motiv polaska u ekspedicije, o četiri Nemca sa ogromnim tajmenom. Rekao nam je da on drži zvanično najveći sportski ulov. A onda nam je rekao gorku istinu. Taj tajmen koga smo gledali na slici, uhvaćen je mrežom. Orlovski je takođe vodič i priča nam kako su tu bili ti Nemci, ali nisu bili njegovi gosti. Onda su meštani izvukli mreže, među kojima je bio i taj tajmen. Nemci, pošto nisu imali velike tajmene kao ulov, oni su se samo fotografisali. To je za nas bilo veliko razočarenje, kao da su se raspršili dečački snovi. Pa, zbog te slike smo pokrenuli celu ovu ekspediciju i kada smo došli na izvor saznamo pravu razočaravajuću istinu – kaže sada Saša sa osmehom, ali kao da se mogla čuti još uvek ta žal za snovima.

U toj ekipi su, pored Saše, bili Srđan Despot Blaf, Joco Simonović, Aleksandar Antohin (vlasnik Ribolovačke priče u Beogradu), Nebojša Dišić, Jovan Memedović, glumac Slobodan Bićanin, Drago Novaković, Vera Borazan, direktorka holandske avio kompanije KLM za Balkan i obezbeđivala nam karte i drugi.
– Nakon tih naših ekspedicije, mnogi su shvatili da to može da se napravi veliki posao, da to može biti dobar biznis. Tako se naša ekipa raspala na više ekipa. Jovan Memedović je zaključio da može za mnogo manje para, on i kamerman, da uradi dobre emisije, kao putopisne i tada je napravio emisiju „Sasvim prirodno“. Drago Obradović je želeo da ide u Kubu, a mi to nismo hteli, jer smo pre svega želeli da obiđemo Rusiju. I tako se podelilo u tri ekipe – kazao je Saša.

MORNARI IZ LADA ŠLJIVE
Ali, Saša se tu nije zaustavio. Sa svojim prijateljem, sada pokojnim, Slobom Protićem iz Čačka, vlasnikom firme „Merdijan“, krenuli su u novu avanturu.
– Rekao mi je da ćemo da idemo da pecamo za svoj groš. Pošto smo od rečnog ribolova sve dobro savladali, sve ono što nas je interesovalo, Slobo je kupio brod u Atini. Znam da ga je platio pola miliona tadašnjih maraka. Oplovili smo celo Jonsko more, sva nama zanimljiva ostrva. Lovili smo tune, barakude, luceve, brancine, ciple… I dobro sam savladao taj morski ribolov. Posle smo prešli u Bar i obilazili Kotor. Tih desetak godina bili su možda najlepši u mom životu. Bilo je tu i opasnosti, naročito na otvorenom moru i na početku. Znate kakvi su „mornari iz lada šljive“. Ali ušli smo u to veoma srčano i veoma brzo smo naučili da plovimo. Taj morski ribolov mi je bio tačka na I – dodao je Saša.
Kada se vratio, kaže da mu se više nije pecalo posle tih širina. Ali, kada je počelo bombardovanje 1999. godine, setio se za sebe jedne poražavajuće činjenice.
– Palo mi je na pamet da sam obišao skoro ceo svet, a nisam Katušnicu, Rzav i ove naše reke. I tako sam za jedan dan prelazio po 270 km obilazeći samo rečice po Zlatiboru i ariljski kraj i sve druge delove našeg kraja, zavlačio sam se svukuda, u svaki kanjon – kaže Saša.

PEŠEVI I KLUB
Saša je odavno pravio voblere i peševe, koji su bili i te kako poznati.
– Te 2001. godine sam hteo zajedno sa Dulom Elezom da napravim jednu ozbiljnu firmu za proizvodnju voblera. On je takođe jedan od majstora za voblere. Međutim, on se predomislio posle 7 meseca. Inače, užički kraj je poznat po dobroj proizvodnji voblera za lov mladice i pastrmke. Mi smo bili poznati svuda kao vrhunski proizvođači. On se povukao, jer su trebale velike investicije. Stao sam sa voblerima, ali sam pravio peševe. Ove godine sam počeo pomalo da pravim i voblere i peševe od drveta i sunđera, a pravim i veštačke mušice – kaže Saša.
Njegova velika vrlina je što je svestrani ribolovac, Vrhunski peca i na plovak, i na blinker, i na mušicu, poznaje dobro morski, rečni i jezerski ribolov, ima dosta takmičenja iza sebe, i kada se sastavi sve to znanje iz svih tehnika i disciplina, njegov proizvod mora da bude vrhunski. Tako da njegova ljubav prema ribolovu nikada nije prestala. Zato je 2001. godine prvi u gradu, na Megdanu, otvorio radnju ribolovačke opreme, ali ujedno i klub ribolovaca „Đetinja“, gde bi ribolovci došli i uz kafu i čašicu rakije pričali ribolovačke priče.
– Radnju, šank i piće, odnosno čitav klub, prepisao sam od „Ribolovačke priče“. Zimi, kada se ne ide u ribolov, ne može da se preživi samo od ribolovačkog pribora. Zato sam otvorio ovaj klub, za druženje ribolovaca, ali i drugih. Ovo mi je sada šesti lokal, jer nemam lokal u svom vlasništvu. Ovde mi odgovara jer blizu živim, a tu je i plaža – kaže Saša. Inače, klub „Đetinja“ nalazi se na Aleksića mostu, odmah pored vrtića „Kockica“.

Već smo pomenuli peševe, ali sada dodajemo da je Saša počeo prvi u Srbiji da ih pravi.
– Prve peševe sam video kod nekog Bosanca iz Jajca Ehvana Nuhanovića i jednog Suzija iz Travnika. Oni su došli na Drinu i tu smo se upoznali. To je bilo 1987. godine. Doneli su tada peševe od sunđera i uhvatili dosta mladica, a Blaf i ja nismo uhvatili ništa. I Blaf je video da je to ubojita varalica. Ostavili su mu nekoliko i odmah je uhvatio dve mladice. Pošto je sunđer porozan materijal, otcepio se repić na tom jednom pešu, pa kada je došao kući, namotao nekoliko peruški od fazana. Ponovo je otišao na Drinu i ponovo uhvatio dve mladice. Posle smo Blaf i ja otišli u Jajce. Zagledao sam te peševe i kada smo se vratili, počnem i ja da ih pravim, a onda su i ljudi počeli da pecaju na moje peševe. Imao sam sreću da upoznam najboljeg proizvođača peševa i ribolovaca, tog Ehvana. Malo sam preradio te njegove peševe, po našem za Drinu, veličinu peša i glave, tako da bude baš lovan. I tako 30 godina pravim varalice, a stigle su po celom svetu. Radim i voblere od drveta i veštačke mušice. Ima još jako dobrih majstora u Užicu, kao što su Dule Elez, Brane Šleš, Mato, Mišo Goldi i drugi. Da sam možda pokrenuo neku veliku proizvodnju, bio bih kao Aco Veselinović, konstruktor ružnog pačeta u „Grafoprometu“ u Čačku, koji su prodali preko milion komada. To je veliki biznis, ali u Užicu nikada nismo uspeli da se ujedinimo pod istom kapom. Ima puno darovitih ljudi. Recimo, mušice takođe dobro pravi bistri, mladi čovek Sikac – kaže Saša.
Jedino što mu sada nedostaje je sve manje vremena za ribolov.
– Mora da se radi da bi se preživelo. U ribolov idem kada obezbedim da budem bezbrižan, a čim imam neke brige, ne idem. Sada idem sa Slađom, a kada Blaf dođe na Drinu, idem da se vidim sa njim, ne moramo da pecamo, samo da se ispričamo – kaže Saša.
Ali, svaka briga je manja kada mu dođu njegovo dvoje unučadi.