SUGRAĐANI: Dragiša Karajović
Vreme akcija
Jedan od razloga zbog kojih će se pamtiti bivša Jugoslavija su i omladinske radne akcije. Organizovane su širom te velike i divne države. Bile su lokalnog, republičkog i saveznog karaktera i značaja. Među najznačajnijim u Republici Srbiji bila je radna akcija na izgradnji Valjaonice bakra u Sevojnu. U vreme izgradnje imala je naziv „Kombinat – Sevojno“. Zbog poznate Revolucije IB i sukoba sa Sovjetskim Savezom graditelji su ispevali prkosan stih: „Gradimo kombinat ibeu za inat“. A na rad su brigade odlazile pevajući koračnicu: „Jedan – dva, jedan – dva, omladina Titova, kreće na rad, zove obnova!“ Zahvaljujući i omladinskim radnim akcijama, Jugoslavija je ubrzano napredovala, u svakom pogledu.
Danas kad porolazimo sevojničim poljem, pri svakom koraku gazimo davno izbledelim tragovima nekadašnjih mladih akcijaša. Za tri godine rada na ovom gradilištu iskopano je 682.727 kubnih metara zemlje, ozidano 12.707 kubnih metara zidova od kamena, ugrađeno 67.057 kubika betona i armiranog betona, izgrađeno 85.955 kubnih metara čvrste podloge od lomljenog kamena, izgrađeno 4.727 metara industrijskog koloseka, 5.161 metar automobilskih puteva, izvršena regulacija potoka u dužini 2.551 metar. Sve to bez mehanizacije, takoreći golim rukama. Ašov, lopata, pijuk i kolica – to su bile alatke radnog omladinca. Dnevna norma prebacivana je od 150 do 600 posto.
Dolazak brigada
Prva omladinska radna brigada, Zlatiborska, stigla je na radnu akciju u Sevojno 11. maja 1950. godine, kada zvanično počinje izgradnja Valjaonice bakra. Njen komandat bio je Jeremija Jeremić, iz Čajetine, sada pokojni. Jedan od komandanata bio je i potonji prof. dr Miodrag Zečević, dugogodišnji predsednik SUBNOR-a Srbije, koji je preminuo u februaru ove godine.
Prolazile su godine, vreme je činilo svoje. Dolazili su novi naraštaji. Danas mnogih tadašnjih omladinaca više u životu nema. Ali ostalo je njihovo veliko graditeljsko delo. Oni koji su u životu imaju sada više od osamdeset leta. Jedan od njih je i penzionisani radnik Valjaonice bakra i aluminijuma Dragiša Karajović. Stanuje u Maslaćevoj ulici broj 5, u Užicu, na Rosuljama. U valjaoničkoj zgradi, na sandučetu stana broj 14 piše njegovo ime, a na ulaznim vratima i ime njegove pokojne supruge Dude. Živi sam, a u Beogradu je njihova kći, šef Pravne službe Beogradskog vodovoda.
Pre šezdeset pet godina na pruzi uskog koloseka Beograd – Sarajevo nije bilo prometnije železničke stanice od sevojničke. Svakodnevno je dopreman i istovaran materijal za buduću fabriku. A u vreme smena omladinskih radnih brigada, stizale su kompozicije mladih u Sevojno. Tu, na stanici, koja je kasnije pretvorena u zgradu za stanovanje, bilo je igre, galame, pesme, svirke, ali prolivane i suze zbog rastanka onih koji su se na sevojničom uzavrelom gradilištu upoznali i družili. Upamtile su ih i ovdašnje šume i proplanci, okolne njive, potočići i potoci, virovi Đetinje u kojima su se osvežavali, i vode pili, bez opasnosti od zaraze, i železničke šine i pragovi, kojih više nema, po kojima su u parovima gazili. Držeći se samo za ruke – zagrljaji i poljupci bili su na gradilištima zabranjeni, jer patrijahalni roditelji svoje ćerke na akcije ne bi slali. Ali Sevojno će biti upamćeno i po tome što su na ovoj akciji, kako kaže Dragiša, uglavnom preovladavale devojačke radne ruke. Jedna novosadska brigada bila je sastavljena gotovo isključivo od mladih devojaka, učenica učiteljske škole. I, da se zna, i po tome što je prvi put na ovoj akciji bilo dozvoljeno sklapanje brakova; nekoliko parova ovde je jedno drugome reklo sudbonosno „Da“.
Dragiša je na izgradnji Valjaonice u Sevojnu bio komandat Druge župske omladinske radne brigade, jedne od najboljih, u svakoj radnoj dekadi proglašavana je udarnom. A on, od Glavnog štaba, proglašen za trostrukog udarnika. Ova brigada imala je preko 200 omladinaca. Radila je na širokom otkopu zemlje i izradi betonskih stubova za dovođenje struje na gradilište. Svakodnevno su se takmičili u ispunjavanju norme sa Zlatiborskom brigadom. Rad je bilo teško organizovati jer je gradilište bilo usko a koncentracija brigadira velika, brojna, pa su opasnosti od povreda bile stalne, naročito u noćnoj smeni.
Iako sa pejs-mejkerom, Dragiša deluje sveže, nasmejano, slobodno i otvoreno. Oči tamne i sjajne, na licu zagasitog tena, sa kosom koja se, kao sneg pred proleće, povlači ka temenu i potiljku. Pogled uvek okrenut prema sagovorniku, ruke stalno u pokretu, kao dopuna neobično živahnom govoru, razvučenom osmehu i razigranim očima. Vedrom izgledu doprinosi i kratki sedi brk, kao nekakav detinji zavrteli zvrk.
Mladost u Župi
Dragiša je rođen u selu Donje Zloginje 1928. godine, kod Aleksandrovca. Od četvoro dece, on najstariji: tri brata i sestra. U drugom osnovne ostao bez majke. Imanje ogromno: očeve sestre nisu imale dece, pa sve poklonile bratu. Tako je odmalena navikao da radi. Porodica ugledna – deda 25 godina bio predsedenik opštine. Od svoje desete svaki dan na njivi: ori, kopaj, sej, sadi, kosi, žanji, beri, ispeci. To je bogat kraj, pa se radilo svakodnevno.
U Aleksandrovcu pohađao poljoprivrednu školu. Nije se dozvoljavalo da dete ostane slepo kod očiju. Ništa nije smelo da se baci ili ostavi da satrune. Spaziš, veli, pored puta šipurak, odmah kalemi ružu. Šljiva, jabuka, kruška, što se ne pojede ili ne ostavlja da se osuši, sve zajedno u kacu. I od dudinja se pekla rakija, a ovde se po njima gazi. Sa takvim radnim navikama nije mogao da se načudi koliko su u ovdašnjim selima nemarani. Svega imaju, a ne znaju kako da to iskoriste. Još se i ljute ako im na to skreneš pažnju, dodaje.
Radne akcije
Prva radna akcija bila mu je seča drva na Crnom vrhu, za bolnice i dečje ustanove. A 1946. godine pruga Brčko – Banovići, tri meseca. Trostruki udarnik. Probijao je i Vranduk. U Železniku na izgradnji fabrike „Ivo Lola Ribar“ dobio dve udarničke značke. Bio je i na pruzi Šamac – Sarajevo. U Sarajevu proglašen za najboljeg skojevca Jugoslavije. Tu je određen za čana štaba Jugoslovenske brigade na izgradnji pruge Pernik – Volujak u Bugarskoj. Za rad dobija bugarski Orden rada sa likom Dimitrova. Ali ga vraća posle objavljivanja Rezolucije IB. Izabran je i za jugoslovensku omladinsku radnu brigadu na izgradnji pruge Drač – Elbasan u Albaniji. Ali ta brigada nije otputovala zbog sukoba sa Albancima.
Kad je počela izgradnja Valjaonice bakra u Kutini kod Niša, od sreskog komiteta omladine Aleksandrovca određen je za komandanta Župske brigade. Direktor je bio Radmilo Lavrenčić, kasnije direktor Fabrike automobila u Priboju. Rađeni su temelji i počela stizati oprema iz Nemačke, dobijena po osnovu reparacije.
– Izbor lokacije –
– Kad, jednog dana – seća se – eto ti ga Krcun. Vojničke čizme, engleska bluza. Naredi da svi čanovi štaba i komandanti brigada – bilo ih je nekoliko – dođu u štapsku kancelariju. „Drugovi“, veli, „ovde se fabrika neće graditi. Blizu je granica, ne možemo je braniti. Idemo u zapadnu Srbiju. Spremite se, a brigade ostaju“.
Makadamom stižu u Prokuplje. Slovenac Leskošek, ministar industrije, kaže da tu ne može zbog „Prve petoletke“. Kreću dalje, cela ekipa. Stižu u Čačak. Ni ovde ne može zbog čačanske „Slobode“. Dolaze u Požegu. Tri reke. Nadleću avioni. „Ovde je“, kaže Krcun, „ne možemo braniti od neprijateljske avijacije. Hajdemo dalje“. Stižu u Sevojno. Ovde bi moglo. Ali geometar kaže da se mora raditi otkop preko 30 metara u odnosu na put Užice – Požega. Odlučuju da idu negde gde neće morati toliko da se otkopava.
I tako, priča, stigoše u Prijepolje. Kolovrat, reka Lim. Taman na ručku, kad eto ti ga opet Krcun. Kao da se nije ni izuvao, u čizmama. „Drugovi, nema nam druge, nego natrag sto kilometara, jer je ni ovde ne možemo odbraniti od neprijateljske avijacije“. Dragiša pogleda u kartu – Užice. A, navija za rodni kraj, pomišlja.
– Vratili smo se u Sevojno. Ovde pobijaj kočiće, naredi Krcun. Spavamo u Poljoprivrednoj školi. Kad, sutradan, nigde nijednog, svi povađeni! Krcun poziva Radojicu Vučkovića, koji je radio pri UDB-i i kaže: „Sutra, da dovedeš sve odrasle Sevojničane u Zadružni dom na zbor“. Penje se na binu u domu i ovako kaže: „Slušajte vi, četnikovići, zar zbog jedne leje paprike da mi vadiš kočiće od buduće fabrike! Koga uhvatimo da čupa kočiće, neka zna da mu nema glave na ramenima. A vi, partijci iz Sevojna, za primer, da se opredelite da ćete raditi u najtežem pogonu, u livnici!“ Upravo tako je i bilo.
– Montaža i priprema kadrova-
Uporedo sa izgradnjom vršena je i priprema budućih radnika. Dragiša, Miloš Samardžić i Obrad Joksimović, kao iskusni akcijaši i organizatori, određeni su za vođe grupa koje su slate u Slovensku Bistricu na obuku za proizvodne radnike. Tamo je Dragišu šef proizvodnje odredio da predvodi livce. Tako je i postao i ostao livac, iako se nije za to sam opredelio.
Ta nova zanimanja nisu bila popularna, pa se od njih stotinu, koliko ih je odveo u Sloveniju, u Sevojno vratilo samo 27. Ostali su se razbežali. Znajući to, direktor valjaonice Dušan Zarić obavezao je ovu trojicu da vode računa o kursistima i da su mu lično odgovorni. To je bio razlog te se nisu i oni „odmetnuli“ na dalje školovanje, za metalurške inženjere.
– Valjaonica bakra je – kaže Dragiša – pojam industrijskog razvoja i ponos ovog kraja. Takva je morala ostati i posle privatizacije, da naš trud ne bi bio uzalud. Mi smo znali zašto i za koga radimo i stvaramo. I ništa na tom zadatku nije bilo lako. Evo, samo što smo istovarili jednu kompoziciju i mrtvi umorni legli kad, neko me drma za rame. Jedva progledam, ono direktor Zarić. Šapatom mi veli: „Dragiša, stigla nova kompozicija, mora odmah da se istovara, nema čekanja. Hajde nekako da ostale budimo, samo da se ljudi ne uplaše. Spremili smo taze hleba i vrućeg čaja“. Samo što je to rekao, kad Joksim, koji je ležao pored mene, povika: „Dig se, omladino!“ „Ne tako, čekaj, polako“, uplašeno će direktor. Samo što je Joksim izgovorio, svi su poskakali kao da su se danima odmarali, a ne neprekidno radili. Istovarali smo mašine teške i po više desetina tona, sve ručno, bez dizalica. Ljudi su stavljali glave tamo gde bi danas pajser jedva podmetnuo.
Najpre je radio na montaži presa u presaonici, jer su one prve stizale, a onda u livnici. Livački zanat „pekao“ je radeći četiri godine a onda polagao, kod poznatog užičkog majstora Čikiriza, a ne, kao neki kasnije, i bez prakse, u Skelanima. Imao je ispitni zadatak da izlije zupčanik za autobus, dvospratni, zvani „londonac“ koji je užička „Lasta“ koristila za prevoz putnika na relaciji Užice – Sevojno.
– Rad u livnici –
Onda je bio na tromesečnoj praksi u nemačkom gradu Ulmu. Znanje tamo stečeno primenio je kad je osvajana proizvodnja legure za novi jugoslovenski dinar. Probe nisu davale rezultate, pa je šef tehničke pripreme Vorancov pozvao stručnjake iz Ulma. Tada je Dragiša predložio da taj posao prepuste njemu. Dobio je tri dana. Izlivena je katoda glatka kao staklo i veoma pogodna za dalju preradu. Utom su stigli stručnjaci iz Nemačke koji su mogli samo da konstatuju da nisu morali ni dolaziti. Njihov inženjer prišao je Dragiši i, kao preteći, rekao: „Švarc“ (crni, zbog njegovog tamnog tena), „ipak je ovo iz Ulma!“ Pričajući o tome dodaje da se u Nemačkoj nije smelo uludo utrošiti ni sto grama, jer odmah sleduje otkaz, a kod nas su u škart odlagane čitave katode!
Sledeći njegov doprinos proizvodnom radu u sevojničkoj livnici bilo je puštanje u rad štrangusa četiri, za šta je trebalo boraviti tri meseca na praksi u Nemačkoj. Njihovi stručnjaci nisu mogli verovati da je on samo livac, mislili su da je metalurški inženjer. Nudili su mu da ostane u Nemačkoj, za dobru platu, ali nije prihvatio da napusti Sevojno.
Zbog nečega govori posebno o statusu Užičanina. Onaj, kaže, koji živi u Ljubišu, preko pedeset kilometara od Užica, jednom godišnje svrati do ovog grada, i uobrazio da je pravi Užičanin. A šta sam ja, pita se, jesam li ja pravi, ako ovde živim preko šest decenija! Došao sam u Užice kad su građani obaveštavani o događajima preko zvučnika okačenih o bandere i emisije počinjale rečima: „Pažnja, pažnja … „ Nije bilo ni kocke, a kamoli asfalta, najviše makadam i kaldrma. A onda nastavlja. Sad nas ovde nešto preslišavaju, kažu: Ko vi, šta vi, gde si bio ti? A mi smo bili odgovorni kao ljudi, morali smo da se dokazujemo, pa smo sve shvatili ozbiljno. Nije se moglo ni u Partiju tek tako. Molba, pa kandidatski staž, pa svakodnevni rad. Tek potom knjižica i obavezno plaćanje članarine. Samo kažeš da hoćeš da budeš član neke stranke pa možeš da ih menjaš svaki čas. I niko te ni za šta ne pita niti za nešto normalno smatra. Nema napretka ako jedni udaraju u klin a drugi u ploču. Dogovoreno mora da se uradi. To nama fali!
Radeći u livnici, bio je prvi livac, predradnik i poslovođa. Znali su ga kao principijelnog, odgovornog ali i strogog. Nije dozvoljavao nikakav javašluk ili nerad. Nije davao pardona onima koji su za druge govorili „pusti budali neka radi“. Zbog strogoće imalo je onih koji ga nisu voleli. Posle 23 godine rada u livnici, prešao je u odeljenje narodne odbrane i sa tog radnog mesta penzonisan 1985. Njegov rad i na ovim poslovima ocenjen je kao izuzetan. Pri penzionisanju odbio je da primi odlikovanje za frontovske zasluge jer je smatrao da su dodeljivana i nekima koji to nisu zaslužili.
U fabrici je bio poznat i po tome što je bio osnivač i predsednik Streljačke družine „Aleksa Dejović“ i, kao uspešan strelac, osvajač jedne jugoslovenske zlatne medalje i dve republičke. A kao vojnik bio je prvak armijske oblasti u streljaštvu.
Ni u penziji nije sedeo skrštenih ruku. Prihvatio se dužnosti sekretara partijske organizacije mesne zajednice i sekretara mesne zajednice rezervnih starešina, koja je proglašena za najbolju u užičkoj opštini. Takođe, jedan je od najzaslužnijih za uređivanje Skojevskog parka na Gornjoj Pori, gde je, njegovim angažovanjem, izgrađeno igralište za odbojku, košarku, rukomet i mali fudbal i potom ograđeno.
– Tako je to bilo – kaže na kraju. – Tako smo upoznavali vrednost i meru ljudskih napora, oprobali se i na najtežim poslovima, naučili da izvršavamo zadatke. Tako smo, zahvaljujući radnim akcijama, upoznali i lepotu drugarstva i smisao discipline. Pri tome su nam se otvarali neslućeni vidici za koje se vredelo žrtvovati i živeti.
Milutin Jovičić
