Пише: проф. др Биља Грујичић
И знаш ли да она, да баш та, управо то и то…Ма шта кажеш? Извирује се она којој се прво обраћала, начуљила уши, упитно гледа прву, у очима јој гори пламен знатижеље, ма гори, болан… што кажу, некадашњи наши. Па како, па где, па када… Ако случајно покушате да се првој супротставите и кажете да нешто у њеној причи звучи климаво, не поклапа се и помало шкрипи, бићете онај који хејтује, Неверни Тома, прилепиће вам особину да не знате како овај свет функционише. Па чак и ако кажете да нисмо позвани да виримо испод нечијег покривача, листамо нечији новчаник, или виримо у белину нечијих зуба (да ли су импланти и ко то плаћа?!), звучаћете чудно, у најмању руку..
За све у свету постоје неписана правила по којима се нешто дешава, сматрају они који ћућоре; када се удати, колико деце изродити, каквог партнера изабрати, колико килограма имати, па чак и да ли ставити горгонзолу на сендвич, или не. Зашто људи имају потребу да коментаришу личне одлике особе преко пута? Шта одређује вашу наклоност према особи о којој говорите? Када се догоди тај мали клик и одакле он долази? У вашој глави, или негде другде? Не бих сад улазила у мушку и женску физиологију и одакле коме иде мишљење. Хајде да то оставимо по страни…
Свакако, драги моји, да уколико се само нађете у тој групи“ ћу-ћа“ не можете је тако лако напустити, морате нешто додати, чак ће и ћутање бити сумњиво. Постоје јасне пропозиције шта се то од вас очекује.Та наметнута очекивања често су нешто што вам не дозвољава да овај свет упознајете на начин који желите, да не кажем да желите да упознате неког представника овог света. Очекивања породице, пријатеља, комшија и рођака су оно што вам се још по рођењу сервира. А сви би ми у Европу..
Огроман број младих, близу 60% живи са родитељима. Смем одговорно да тврдим да економски узроци, нису једино што их опредељује, у овој причи су културолошки разлози много значајнији. Нико ту нема жеље да преузме одговорност, ни млади, ни њихови родитељи. Та врста ушушканости, никоме не дозвољава да иде даље. То вековно зидање спратова за децу и примање у своје окриље, назива се традицијом. Додавање зачина у туђу супу, сматра се добронамерним и чак пожељним. И тако ти, Биљана, оде у политику. Шта то теби има да смета? Немој сина да ми тераш од куће! Већ чујем како се јављају критичари.
Не, ја само желим да младом човеку пружим могућност избора. Ако се љубављу зове моје склањање прљавих чарапа, мој скувани ручак и коментарисање истог, моје плаћање обавеза. Хајде да та љубав мојих мезимаца буде обострана, ваљда се то онда зове љубављу. У супротном, ја у љубав, не верујем. „Љубав је светионик и спасени поморци. Љубав је тако сама и тако пуна света.“, каже Оскар Давичо. Е, па ја не желим да у овој љубави будем сама, иначе ћу је другачије звати.
Тако да оно “ћу-ћа“ са почетка приче има смисла, ако сте и ви, драге моје, добиле време за ћакулање и да вас је након тога код куће сачекала сармица од зеленог листа уз кисело млеко, скувана од стране ваших мезимаца. Све до тада, свака од нас имаће још доста да почисти испред својих врата. Мислим да се не варам, зар не? Нисам се разочарала, напротив, верујем у љубав и зато вас волим и овог пута, ваша Биља!
(Ужичка недеља 1012)
