1.
Prošli put bila je reč o onoj tabli na Plaži, svi znamo kojoj, i svi smo njeno ukazanje prilično škrto komentarisali.
Nije bilo onih izliva erskog duha, kojim se branimo od strašnih sila; ni bogzna koliko mrzovoljanja na vlast, nije se čulo, a zna se da okrepljujuća doza gunđanja ima da se primeni, šta god da se dešava.
Nismo naročito cveljali ni prijatelje, koji su se svih ovih godina kupali, po svim cvetanjima i celzijusima, i svojim postojanjem uporno čuvali uspomenu na Užičko more.
Znači, boli.
Kad nas, što sa zavišću gledamo naše kupače, dok plivaju kroz sveže junsko jutro i oštru Đetinju, tako pogađa ta literatura, kako li je njima? Kad nama, što ih, u prolazu do Rajskih, prozivamo, dok pred sobom razgrću pokrov od ružnih algi, javni ispis prljave tajne, izaziva stid, kako se oni bore?
Zbog njih, upornih i zaljubljenih, Plaža još uvek postoji. I nada postoji, i slika čistog Užičkog mora, u kom se igra „jure“, roneći otvorenih očiju i „prozivke“ kod plivačkog.
2.
Za ovu sedmicu, stigao je novi Papir; na papiru reči, u rečima dopuštenje za Malu svetu reku.
Zahvaljujući nadahnuću mikroklime, pregalaštvu biodiverziteta i mudrom usmeravanju kanjonskog kamena, Đetinja je, od četvrte kategorije, uznapredovala do treće, i stekla pravo na intimno druženje s Užičanima.
Samo, ne ispod pojasa i bez ljubljenja u usta.
Kad se uporedimo sa onima ispod grada, dobro smo prošli: dole nije ni za gledanje.
Sama i kužna, do ušća putuje.
3.
Papir je prozujao Mrežom i videli su ga svi zainteresovani. Laknulo je guzi zbog gigantskog skoka u kvalitetu vode, pa smo se malo otkravili i odali sprdnji na njegov račun; raznežili, takoreći.
A tabla stoji, nepokrivena.
Na njoj su iste reči zabrane; peku i kad joj okrenemo leđa, jače od julskog sunca i ženske suze, upornije od vetra Kremanca, dok je znao put do Užica.
Papir viđen na ekranu mobilnog za dinar i pretplatu, nema snagu table i na njoj iskazane surove istine.
Zapis je to.
Nije hrast, već limarija; nisu simboli vere, već kletva.
Ako taj tekst nije prosto odricanje od odgovornosti, na tabli je valjalo ispisati uputstvo za tumačenje boja zastave. Svako jutro, zaposleno lice bi dizalo zastavu boje, kojom su, zaduženi, ocenili Đetinju, sve dok se nad Krmećakom ne zavijori ona, u boji vode koju pamtimo, a crvena bude zagubljena, zbog nekorišćenja.
4.
Tako je to kad se čovek izrazi trajnim sredstvima na čvrstom materijalu; nešto što je privremeno i prolazno, predugo ostaje.
Na česmama krajputašicama, širom naše otadžbine, pomoću krljavog šablona od dekapiranog lima, crvenom masnom farbom napisano je „voda nije za piće“, ili još gore. Na kamenu, obično.
A ti žedan, mozak ti vri, trebalo bi da izgataš, da li je ta voda iskvarena pre četvrt veka ili skorije, i da li se stanje podzemnih tokova u međuvremenu popravilo, dovoljno za dobar srk.
U porti seoske crkve, jedan tužan čovek podigao je česmu, uspomenu na svoje prerano zamakle iza zavese. Jak mlaz, kao ruka, a na belom kamenu crvena opomena putniku namerniku da ne pije. Zadužbina, zamišljena kao olakšanje, postala je tužnom čoveku teret, a posetiocima crkve opomena i pitanje.
Crveni zapisi su trajni. Ako je i zagađenje, na koje ukazuju, trajno i još na snazi, u grdnom smo problemu, prijatelji moji. To bi značilo da smo temeljno i na duge staze zagadili i podzemne vode, a to nam budućnost, ako je bude, tek neće oprostiti.
Ako je škodljivost životonosne tečnosti, retke i dragocene, po ovom našem Svemiru, prošla, i s tih zadužbina se opet može piti, uklanjanje pretećih poruka bilo bi dobro za mentalno zdravlje.
5.
Crveni zapisi istrajavaju i u kanjonu naše Male svete reke. U protutnjalim decenijama, pisali su ih staratelji ribljeg fonda.
Zabrane su u pitanju, i uputstva za primerno vladanje.
Na stubovima novih mostova i ogradama starih, po kamenju podzida, precizno uklopljenom pre skoro vek, portalima tunela pruge uskog koloseka i na živoj steni – da ne bude, posle nismo rekli.
A vremena se menjaju.
Ono što je nekad bilo pod strogom zabranom, više nije baš toliko zaštićeno; ono što je jednom bilo ribolovačka jeres, od sutra će biti dogma.
Taj čudni običaj započet je davno, dok je užičko udruženje gazdovalo užičkom rekom, onom svetom; kasniji zakupci su samo nastavili dopisivanje.
Kako stoje stvari, tamo gde na zidu piše da je obavezno ljubljenje uhvaćene ribe i njeno vraćanje Đetinji, u neoštećenom stanju, dozvola ti garantuje nošenje ulova kući ili do ognjišta na Picinom viru.
Mora da postoji neki drugi način obaveštavanja ribolovaca, jer, ovaj se, retko kod drugih viđa.
Tamo, gde bi radije napravio fotografiju lepote, praviš dokumentarnu i beležiš za budućnost, kako su se u neko doba zapisi rasipali.
6.
Na Milovanovića vili, uzdignutoj na bregu iznad Lužničke doline, da atelje bude osunčan i osvetljen, napukli su zidovi; boja kojom su skojevci i komunisti izrazili svoja uverenja, svoje misli, još se drži.
Možda kuća nije u urušavanju samo zbog neodržavanja; izdržala je ona i nasilnu smrt svog neimara i stanara, ali teret crvenih zapisa ne može.
Opet, ispovest zvana grafit, ispisana na zidu kod gimnazije, nestala je. Mama, s razlogom brineš, pisalo je.
Ili su razlozi za roditeljsku brigu nestali, ili je sav životopis spucan u te četiri reči i nema ništa izvan toga.
Dok su ovi mladi ljudi slagali svoje reči po tuđim zidovima, veliki strah im je vodio ruku, a smrt se nadala.
7.
Užička pošta je zimi dobro grejana, imala otvorena vrata i tolerantno obezbeđenje. Bilo je tih noći, februarskih, kad studen prodire kroz sva odela, naročito pamučne „Tanker“ vetrovke, s ućebanim veštačkim krznom; u tim noćima, po pravilu, džepovi su bili prazni, a „gajbe“ nisu, a kući se nikom nije išlo.
Pa red grejanja, red zavrzivanja oko Trga, sve dok se Sredoje Pendrek ne pojavi, da nas pita kako smo i krene s predavanjem o crnogorskom kačamaku. Ili umetničkoj fotografiji, svejedno. E, tad se svima naprasno žurilo u topli dom.
Pošta je teško oštećena 1999. godine, u dve ture bombardovanja, pa srušena kad je rat s NATO prošao.
U zidu, pored stepenica koje su vodile pored Kec bara, bio je kamen s uklesanim rečima – DA NE VARAM NARODNJE NADANJE.
Od onolike pošte, samo on je sačuvan i nekako je pronašao put do Arhiva. Promišljaju šta s njim činiti.
Jak je to zapis i može nam mnoga dobra doneti, naročito ako bi smo se složili da ga namestimo negde pored stepenica Opštine, na vidiku sugrađanima, koje smo birali da nas vade sa dna kace.
8.
Jedne od ovih dobrih julskih večeri, ili svake, bilo bi dobro zaputiti se pored Užičkog mora (u kom se ne kupa), pored česme (s koje se ne pije voda), sve do centrale „Pod gradom“ (u koju se ne ulazi).
I zapisa pored tog puta.
Jedne od njih, kapije će biti otvorene, turbine će se vrteti gonjene vodom, pristigle jazom od Male brane. Posle dugog mirovanja u ilegali, pored spomenika Nikoli Tesli, dok budemo proslavljali njegov rođendan, zavrteće se Teslino jaje.
Dobar razlog da se okupimo.
Uostalom, lik je izmislio ovaj svet.
Tako je pisano.
Dragan R. Filipović
