Група на Фејсбуку расписала конкурс
Друштво живих песника
ДЖП група, односно група Друштва Живих Песника, настала је на друштвеној мрежи Фејсбук 29.10.2012. године и данас има преко 3.000 чланова. Група се још назива и „Балканска поетска унија“, због чак 2/3 аутора из екс СФРЈ. Оснивач групе је Никола Шипетић, заједно са Јеленом Стојковић Мирић и Владимиром Протићем.
Група је 15.11.2014. године расписала међународни конкурс за поезију, који је трајао до 15. фебруара 2015. Током конкурса пристигло је преко 500 пријава, које су у финалу сведене на 300, а затим на 100 аутора, са по 3 ауторске песме. Тачно три месеца пристизали су мејлови од Вардара, преко дијаспоре до Триглава, где се нашло и Ужице, са најмлађом представницом.
Од 15.фебруара званични члан је и Ужичанка Нађа Ђоковић, чија је поезија прошла кроз врата овог међународног конкурса песника, као једини партиципант и представник Златиборског округа, чије су се песме нашле у овом Зборнику. Од тада је стални члан Друштва живих песника и стални учесник, чији ће се поетски допринос налазити и у наредним остварењима овог уметничког часописа.
Промоција Зборника одржана је у Београду, 16.маја 2015. у Културном центру Неа Пагнеа, где су се песници, међу којима је и Нађа Ђоковић, представљали својом поезијом.
Једна од три песме Нађе Ђоковић која је прошла на конкурсу
ДОКАЗ
Расплети ми своју сигурну душу,
Да ми буде једина опасност,
Што ђавола плаши, а небо гази,
Што милује, љуби, па казни.
Допусти да осетим кајање крви,
Кајање што кроз вене јури,
Па застани кад год ме сетиш,
Сетиш да јоš шетам, жмурећи.
Твоја кућа се зове истина,
А сваки корак ти лажан,
У мени трчиш и не стижеш,
Безиш… и тако се враћаш.
Јер моје је биће зачарани круг,
Што у њему почне, баш ту му је крај.
Колико год побегла далеко,
Твоје је лице мој пакао и рај.
Давно некад, пружићеш ми руку,
Још ћеш ме болом сећати на смех.
Док смо далеко хиљадама душа,
Ја ћу за корак плаћати цех.
И док те демантујем, грчећи срце,
Потврђујем те постојањем својим.
Где ћеш вечнијег дома од сећања?
Иза тих врата одувек и стојим.
И кад год их отвориш, ја ћу те срести,
А твој ме поглед окрзнути неће.
Бол што ће ми се цедити низ душу,
Бол је доказ некад зване среће.
