Medveđa je opština na jugu Srbije sa blizu 3.000 stanovnika u kojoj se održavaju lokalni izbori i gde je predsednik doveo još toliko sendvičara da mu kliču na predizbornom mitingu. Sve to ukazuje da je jako bitna za budućnost Srbije, iako se sličan broj glava nađe na nekom beogradskom splavu i za veče skrca godišnji budžet te slobodarske varošice. Na lokalnim izborima, pored vladajuće partije, učešće su uzeli Vučićevi radikali, Vučićevi penzioneri i vučićeva srpska desnica, uz još dve partije Albanaca. Svi su prijateljski prošli cenzus i uzeli bar po 1 mandat, koji će im omogućiti finansiranje sa budžeta. Predizborne aktivnosti ipak su obeležili čelnici desnice, koji su danima kampovali, siledžijali po ulicama i kontrolisali štampanje izbornog materijala. Sa plakata se smešio lažni doktor poznat kao „pod mač bato“. Crveni krst, međunarodna organizacija koja u Srbiji postoji skoro 150 godina, dala je desnici na uvid spisak korisnika socijalne pomoći i narodne kuhinje, što su ovi objavili na društvenim mrežama i time prekrčili sve pisane i nepisane kodekse časti i poštenja. Odakle pravo zaposlenima u Crvenom krstu Medveđa da drugim licima omogućavaju pristup podacima? Imena i prezimena ljudi, adrese, brojevi ličnih karata…reakcija nadležnih je, naravno, izostala. Na tipično staljinističkim izborima ne postoji izborni zakon koji nije prekršen, sve suprotno izbornom procesu. Sjajan putokaz za naredne sveizbore, posebno jer je „desnica“ već u 4 sata popodne objavila da će garant ući u lokalni parlament. Izborna komisija je u kasnom saopštenju objavila da je najveća izlaznost bila posle 15 sati, u vreme odigravanja košarkaške utakmice Srbija-Španija. Zvuči glupo ali možda deluje, jer to je vreme kad se slaba izlaznost pretvara u odličnu uz malu pomoć džipova, ćelavaca i momaka iz Pančeva, koji se baš tada vraćaju sa pauze za ručak.
Za neku Medveđu sam prvi put čuo kad ju je, kao „Međeđu“, pomenula Mira Furlan u Nikolićevom remek delu „Lepota poroka“ i kad je zavapila da je njen čoek vodi tamo. To nije ista Međeđa, ona je sada u NATO. U nju je kum Žoržo magarcima trasnportovao „stojadina“ kroz krš do na vrh brda, da bi se kurčio pred seljanima, ali verujem da i takva sada ima veći nivo čojstva i primenjene demokratije, nego ova ugažena i okupirana srpska varošica u kojoj zdepasti udbaški isprdak određuje ko može da prođe gradskim trgom pored njegovog štanda.
Uz paljenje automobila opozicionog aktiviste u Lazarevcu dolazimo do odgovora na pitanje da li treba odbaciti ideju bojkota ili radosno izaći na poštene sns izbore. Siromašnu Medveđu su oblepili sa hiljadama plakata i desetinama bilboarda sa kojih se ukazuje njegovo veličanstvo car. Šta će tek uraditi sa gradovima koji nose stotine hiljada glasova, instalirati po jedan S-300 na svaki trg? Pronose se glasovi da su aktivisti vladajuće stranke po beogradskim i novosadskim opštinama dobili naređenje da na svoje adrese prijave minimum po pet podobnih osoba. Što li?
Sa roštilja još nudimo kosovsku mućkalicu smućkanu sa jučerašnjim ostacima raspale stranke koja zaudara na trulež. Poverenica Oliverove partije je posle trećeg poziva na informativni razgovor, koji očigledno menja sve, uletela u zagrljaj Srpske liste, koja je pre dve godine na najmonstruozniji način satanizovala pokojnog Olivera Ivanovića i posredno pozvala na njegov linč koji je ubrzo i usledio. Ne znam šta je tim ljudima i ženama u glavi i srcu, ali treba biti baš posebna fela da bi posle svega izjavila. „Nastavljamo tamo gde je Oliver stao.“ Možda bi lakše spavala da je odlučila da nastavi tamo gde je pao, ali ona je samo žena, majka i kraljica, za koju i čuvena Milena De Kolte ispade vertikala morala.
Navikli smo na najrazličitije nastupe i izjave ovdašnjih moćnika, no jedna je prošla gotovo nezapaženo, a kad god se pomene zaslužuje ono „epic“ ispred nje. Nešto što se zove ministar najveće vojne sile u regionu i šire, poznat po tetki, baba Juli i random klanjanju do poda liku i delu prvog među jednakima, sada je u svojoj dnevnoj dozi udvorištva pomenuo i njegovu babu iz slobodarskih Čipuljića? Reče: „Vučić ne bi danas bio živ da su uspeli da mu zakolju babu“, što je potpuno tačno. Niko od nas ne bi bio živ da nije imao babu, pa za ovu britku misao moramo dati par pozitivnih brojanja. Vojsku nam izuzetno cene i van naših granica, pa su tako nekoj njihovoj delegaciji u subotu carinici zabranili ulazak u Hrvatsku. Povod okupljanja na neprijateljskoj teritoriji je bio datum izmišljen pre par godina radi obeležavanja još jednog podsećanja na Jasenovac, ovoga puta u čast „Novomučenika jasenovačkih“, kao da nije dovoljno staromučenika, huškanja na rat i mržnju sa obe strane, te nam još samo treba i ova vikend zanimacija?
Kao i nebrojeno puta do sada sve to neodoljivo podseća na predizborne marifetluke gde se srpski, hrvatski i albanski političari pomažu u stvaranju lažnih patriotskih aferica u svrhu podizanja predizborne gotovosti. Uvek spremni tabloidi odmah objavljuju razgovor iz estonskog zatvora sa osuđenim ratnim zločincem koji objašnjava zašto je naredio granate na Zagreb? Nikome ne pada na pamet da objavi istraživanje švajcarskih bankara, u kome stoji da prosečan Srbin ima tri puta manje para nego Hrvat i Mađar, a čak sedam puta manje nego omrznuti Slovenac.
Srpska vlast neumorno radi na pronalaženju novih i podsećanju na stare neprijatelje, da bi što više skrenula pažnju plebsa na nepodnošljivo stanje u zemlji. Spremni su da svaki mesec slavodobitno obeležavaju Kosovski boj, Oluju i Jasenovac, sve srpske poraze, a da Srebrenicu što pre zaborave i prave se da se nikada nije ni desila. Neutaživa je želja da se Srbija nekako prikaže kao pobednik, a ne kompletni gubitnik u ratovima devedesetih. I dalje se svakodnevno lansiraju bajke o najsavremenijem naoružanju koje nam stiže iz svih delova sveta, a koje, po rečima vrhovnog komandanta, nikada nećemo upotrebiti, ali neće se baci. „Zveri“ stare po 40 i više godina, ionako služe samo njemu za slikanje i pumpanje rejtinga, jer svi putevi su ionako već napravljeni, sav narod zaposlen i sve fabrike otvorene. Vojnu vežbu „Povratak 2019“ direktno prenosi javni servis. Počasni gosti su ponosni vlasnici tetke i babe, komanduju sa bele lađe. Obraćanje narodu počelo je sa pričom o protestantskim zemljama, Dragiši Biniću, Rusiji i Kini, dotakao se ženske odbojke, vodenih sportova i na kraju ode i u svemir. Novčanu nagradu daje pilotima koji su poleteli, iako vremenski uslovi to nisu dozvoljavali. Rizikuju se životi i tehnika zarad jeftine promocije jednog čoveka.
Odbojkašice ponovo dolaze na Andrićev venac i nose poklone velikom ljubitelju sporta, a posebno šaha. Lepo je i divno što imamo takve sportiste, ali nošenje medalja, dresova i lopti predsedniku države podseća samo na autokratske režime i sultanate. Duže vreme tamo nećemo videti fuzbalere Kokezanije, koji su uzalud čekali predsednikov poziv za određivanje strelca na meču. Poraženi su od jake Portugalije i najverovatnije udaljeni sa smotre na kojoj će učestvovati 24 najbolje evropske reprezentacije. Izgleda da je genije ipak zvao Ronalda i rekao mu da postigne gol iz ofsajda, a ne iz igre ili ne daj bože iz slobodnog udarca, jer za ofsajd uvek možemo okriviti međunarodnu zajednicu, a ne svoju nemoć. A nemamo ni sreće. Da su ustaše zaklale Ronaldovu i Silvinu babu, bilo bi nerešeno. Dobili smo opravdanje da bacimo par stotina miliona eura na šest velelepnih stadiona po provinciji, na kojima će se igrati seoske ekipice. Magnetne rezonance nam ne trebaju, daće nam Rusi kao i do sad. Šta, nisu nijednu? E, jbg.
U našoj maloj mrsnoj pravoslavnoj despotiji azijskog tipa, sve se vrti oko sledećih izbora koji bi trebalo da se dese dogodine, a za koje zapravo niko i ne zna šta će nam, sem što padaju na redovno izborno crveno slovo. Za sada služe uglavnom da se vlast i njeni podrepaši ježe na pomen bojkota i ubeđuju nadugačko i naširoko zašto treba izaći na još jedne „poštene“ izbore i ponovo dati legitimitet istima da nas gaze još 4 duge godine. Vladaru su potrebni fikusi od stranaka kao maska za legitimitet, tako mu treba i Oliverova stranka na Kosovu, kao „lista svih Srba“. Nedostaje još jedna oslikana kulisa, još jedna kućica u Potemkinovom selu regionalnog lidera u motanju kablova, da bi privid jače udarao u glavu.
Pitaju, šta posle bojkota? A šta posle izbora na koje bi trebalo izaći kao na klanje, u redu za gasnu komoru i potvrditi Status Quo? Šta to imamo sada, pa ga gubimo sa bojkotom? Šabac i Paraćin? Kao u onoj priči: „Pre rata nismo imali ništa, onda su došli Nemci i uzeli nam sve“.
Zagovornici izlaska na izbore iz redova tzv. „konstruktivne opozicije“ jagme se za svoje apanaže, za nove, 2 i po puta povećane plate u Parlamentu i budžetska sredstva koja bi im pomogla u održavanju minornih strančica na aparatima. Prosto rečeno, za pare. Bojkotaši ne pristaju na farsu od države, na nasilje, na medijsku torturu, na svakodnevno nekažnjeno kršenje zakona i Ustava, na poniženje i pretnje, fizičke napade i paljenje neposlušnih automobila.. Izlaskom na takve izbore svaki učesnik će pokloniti svoju prećutnu podršku svemu onome šta je ova vlast u poslednjih 8 godina činila i pravila nas ludima, kao da ne živimo u istoj državi, u istom vremenu, na istom kontinentu. Podržaće sve afere od kofera do banane, rušenje u Savamali, helikopter, kafić na Kopaoniku, vikendice na Savskom nasipu, Dragičine fondove, lažne lične karte, lažne firme, lažne diplome, falsifikovane doktorate, tetkin stan, tajne tendere, tobogane, jarbole, fontane, reke u olucima, starlete u diplomatiji, partijsko zapošljavanje nepismenih a podobnih, oslobađanje ubica i kriminalaca od svake krivice, skrivanje podataka i otkrivanje državnih tajni, ubeđivanje da su nam puni novčanici i frižideri, da nam preliva, a stiglo do grla. Tim činom daje se novi mandat i abolicija za verovatno mnogo gori period dok se gutaju knedle, ćuti i trpe se leptirići u stomaku. Pristaje se na neograničenu vanustavnu vlast jednog čoveka koji za sebe misli da je mesija, otac nacije, tužilac, sudija, izvršitelj, glavni i odgovorni urednik svačijeg života, fudbalski, atletski i košarkaški trener i vlasnik svih nas. Bojkot je prva faza otpora i priznanje samom sebi da se ne slažete sa tim i da imate hrabrosti to javno i da kažete.
Posle glasanja nema kajanja. Samo si saučesnik i nemaš pravo ni da se buniš, samo da klimaš glavom i ponavljaš: „meni je dobro, meni je dobro…“
Milan Todorović Čarli (Užičke nedelja 1210)
