НАШИ У БЕЛОМ СВЕТУ
“Када живите тринаест година у Ужицу, завршите основну у “Браћи Јечменици”, средњу у Техничкој, па после 12 месеци војске студирате грађевинарство на ВТШ Ужице, јасно је да ћете постати – инструктор роњења. Барем је моја прича таква. А све вас ће, драги моји читаоци, сигурно занимати оно што имам да вам испричам, јер је пустоловно, узбудљиво, необично, а опет тако природно.
Мирослав Караичић, то ми је име и презиме, и надам се да ме се још понеко сем родбине сећа. Прошло је јако пуно времена како више не живим у Ужицу. Година 1998., тада је све почело, путовања по свету и роњење. Ово друго је недуго затим постало мој смисао живота. Драги моји Ужичани, ово је репортажа о једном сасвим обичном дану из живота инструктора роњења, вашег суграђанина.
Плаја дел Кармен се налази на самом истоку Мексика, на обалама Карипског мора. Само по себи оно је мека за многе туристе широм света, а задњих двадесетак година се много новца уложило у хотеле, ресторане и све што иде уз један развикани туристички центар. Данас је Плаја дел Кармен, или ако желите по српски – Плажа госпођице Кармен – град са преко 150 хиљада становника, и нема везе што је у неко романтичније време 60-тих овде живело свега неколико стотина рибара. Узмите карту света у руке. Нађите Средњу Америку, и онда Мексико и његов источни део. Примећујете полуострво Јукатан (Yucatan) и његову прилично дугачку карипску обалу која се распростире у правцу север-југ. Ту негде на средини је Плаја дел Кармен, а готово цела та обала носи назив Ривијера Маја, по древним становницима ових крајева – Маја (Маyа). Ако кренете са севера, прво место је Канкун, велеград и најважнији град ове зоне. Јужније, прво наилазите на Пуерто Морелос, који данас заостаје за Плајом дел Кармен у дешавањима, буци, луксузу, али ће вам они старији рећи да раније није било великих разлика. Рибарско место као и свако друго. Даље, пролазимо Плају и стижемо у Пуерто Авентурас, који је управо оно што му и име казе – Лука Пустоловина. Овде можете пливати са делфинима (више о овоме касније); кренути на сафари кроз џунглу, са циљем да се зближите са природом и њеним лепотама (нарочито покретним – пауци тарантуле, змије питони и разне ретке врсте птица) и ронити. Управо у Пуерто Авентурасу је моје радно место – ProDive Ронилачки Центар. Јужније одавде долази прво Тулум, па дуго, дуго ништа, и тек након више од 200 км град Четумал (Цхетумал), главни град мексичке савезне државе Кинтана Ро (добила име по песнику и политичару из 19. века).
Нежне грдосије
Држава: Мексико; Место: Острво Холбосх (Holbox) у савезној држави Кинтана Ро (Qiunntana Roo); Датум: крајем августа 2005. године
За ово ваше прво упознавање са овом тематиком вас ипак нећу повести под воду. Остаћемо засад на површини, са маском, дисалицом и перајама, уз активност која се једноставно зове сноркелинг, јер сноркел на енглеском значи дисалица. Један од разлога за ову моју одлуку је што ронилачке курсеве увек на тај начин започињемо, а други разлог је око 8 метара дугачак, са устима ширине више од метар и по – ајкула-кит, илити китопсина, како вам је лакше. Колико је то величанствен осећај пливати уз такву огромну животињу, то вам не могу описати, јер речи као чаробно, задивљујуће или божанствено су ипак недовољне. Једноставно, то вам је прилика да осетите сву снагу природе, коју човек, ни уз сву технологију и науку, никад неће достићи.
И, наравно да се за овакво нешто вреди помучити, а то у овом случају значи доста рано устати. За сврху ово приче, одабрао сам један дан са краја августа, јер то је време када је вероватноћа сусрета са ајкула-китом безмало стопроцентна. Учесници су, поред мене, деветоро туриста – један Немац, два брачна пара из Холандије и једна америчка породица, госпођа са троје пунолетне деце*. Коначно одредиште је острво Холбосх са северне стране полуострва Јукатан, и време неопходно да бисте стигли до тамо су 4 и по сата, што аутом, што бродом. Због тога се по правилу креће у три ујутро из Плаје. Таксиста стиже са минибусом неколико минута после три, и крећемо. Први гости, ови Холанђани, су из неког хотела ту близу Плаје, код њих смо у 3:15. Возимо се 30 минута и купимо оне Американце, и у Канкуну још тог Немца. Сви на броју, са потврдним купоном, мало поспани, али већ запиткују да ли ћемо стварно пливати са “њима”. Ја им кажем да хоће, а ако не будемо имали среће и не сретнемо ајкулу-кита, све ће им паре бити враћене, до последњег песоса. Ово је жива истина. Само што још никад никоме нису паре враћене. Јер су “они” ту, и ми их нађемо. Увек!
После Канкуна постаје тешко за дремање, јер напустамо једини стварно добар пут, аутопут Канкун – Тулум. Треба стићи до места са именом Чикила (Cxiquia) које није толико далеко, али морамо ићи обилазним путем, који је уједно и једини. То вам је као кад кренете за Ваљево, па преко Чачка. Код нас барем постоји пут Ужице–Ваљево, какав такав. Два и по сата вожње из Канкуна је довољно да стигнемо у луку Чикила. Већ је 7 сати ујутро. Сада смо сви будни. Сви полако схватају због чега смо овде и узбуђење расте. Укрцавамо се на брод до острва Холбосх. То је већ нешто друго, јака машина са 200 коњских снага лети преко мора, ветар нам мрси косу и сви су опуштени. На острву, прво кафа и кифле. Добро, не баш, али нешто у том смислу. У сваком случају, сви добро доручкујемо, свесни да ће нам требати доста снаге за оно што нас чека. Још по минута-две одмора, и онда крећемо. Прво брифинг – објашњење о поступцима опхођења са ајкула-китом уз остале важне информације. Говорим ја, гости ме слусају. Срећом, сви разумеју енглески, па не морам да се понављам на другим језицима. Што више времена уштедимо у објашњавањима, више ћемо пливати са ајкулом. А мој брифинг се састоји од следећег:
Ајкула-кит спада у ајкуле, дакле рибе. То је највећа риба на свету. Одрасла јединка може достићи дужину до 18 метара, мада је 12 метара највећа икад виђена. Очекујемо да сусретнемо јединку од седам до осам метара дужине. Ова ајкула уопште нема зуба, па је из тог разлога, али такође због своје благе нарави, потпуно бесопасна. Једина могућност да вас повреди је да вас удари својом огромном репном перајом, а и то само онда ако нисте пажљиви па јој приђете сувише близу. Коришћење креме за сунчање је строго забрањено, јер би је ајкула буквално усисала док покушава да се нахрани планктоном. А крема за сунчање уопште није укусна (ко не верује, нека проба). Ситни планктон, мање рибе, октопуси и лигње су храна ајкуле-кита. Брод је обавезан да држи одстојање од најмање десет метара од ајкуле, а пливач у води најмање два метра. Додиривања ајкуле је такође строго забрањено, јер јој тиме ни на који начин не чинимо добро, напротив. Фотографирање дозвољено, али само без блица. И најважније, само два госта максимално плус водич пливају са једном ајкулом. Требаће нам од сат до два сата да стигнемо до места где су ајкуле-китови. А сада, идемо у “лов”…
После неких 40 минута вожње истим бродом са 200 кс, сусрећемо делфине. Тешко их је пребројати, али на широком фронту испред нас бројимо са леве стране пет, више у десно још три, а скроз десно на другу страну још десетак. Није лоше за почетак. Ако сте стрпљиви и довољно дуго посматрате у њиховом правцу, можда видите једног који раздраган скаче из воде. Они то раде, стално. Овде морам да додам, постоји велика разлика између ових слободних делфина у дивљини, и оних ухваћених, у забавним парковима и резерватима. Чак и ако се са њима примерено поступа, а то није увек случај, малени паркови, језера или ограђене стајаће воде никако не могу заменити природну животну средину ових предивних сисара – бескрајна морска пространства. Да ли је то човекова завист која нас је натерала да затворимо ове лепе животиње, не знам. Али, знам да постоје делфини, који против своје воље умиру за тим да се ми забавимо, у правом смислу те речи.
Држимо курс даље у правцу исток-североисток. Иза нас, острво Холбосх више није видљиво, још понека висока палма, то је све. Ми осећамо да смо на правом путу, сви гледају около на пучину, не би ли уочили перају која пробија површину воде, са огромном тамном сенком која је прати. И да, није ли оно тамо нешто велико? Капетан показује на нашу десну страну… Манта! Чак две! Предивно. Као и ајкула-кит, и манте се хране планктоном и ситнијим рибама. Имају завидан пречник пераја, уствари крила од 4 метра. Са репом достижу дузину од пет метара. Лебде кроз воду, одлазе и враћају се. Приђу близу нас, па зароне да нас обиђу. Наравно, стали смо, капетан је искључио моторе и сада плутамо. “ОК, идемо да пливамо са мантама, молим вас, запамтите да иста правила важе као и за ајкулу-кита” – оглашавам се ја. Двоје Холанђана је прво на реду. Брод је прошао испред манти, оне сада пливају ка нама. То је прави тренутак да се скочи у воду – идемо… И у следећих десет или петнаест секунди манте су нам скоро на дохват руке. Стајемо и гледамо како оне лебде испод нас. Уста су им широко отворена, посматрамо их док се хране. Највише планктона има близу површине воде. То је добро, моћи ћемо доста дуго да их посматрамо. Ова друга манта нам је пришла са леђа и сада прави лупинге. То често раде док се хране. Пет минута је прошло, и врши се замена, следеће двоје је на реду. Ја такође излазим из воде, јер ће брод поновити претходни маневар како бисмо опет скочили у воду испред манти.
Нешто мање од пола сата касније настављамо даље. Не заборављамо нашу праву мисију. Док се возимо даље ка истоку, један од морнара стоју на прови и осматра. Ми такође држимо фиксиране погледе ка пучини, као да се ради о неком такмичењу, као да онај ко први угледа ајкулу-кита добија неку вредну награду. Сада смо прилично далеко од копна, море је немирно, таласи се све јаче осећају. Срећом, нико изгледа не пати од морске болести. Један од бродова испред нас је стао и ми посматрамо како троје људи скаче у води. Гледам капетана упитним погледом, а он ми клима главом. Нашли смо га! На другом броду је само четворо туриста, нама је дозвољено да се приближимо. Сада већ видимо нешто огромно и покретно близу површине. Две пераје пробијају воду. Ево га. Репна пераја се креће лагано лево-десно, док ова друга, леђна, мирује. Још једног житеља морских пространстава ометамо при доручку. По слободној процени, ова ајкула је седам метара дужине. Чекамо да гости са овог другог брода напусте воду да бисмо се приближили животињи. На сличан начин као са мантама ускачемо у воду, поново је оно двоје Холанђана прво пошло са мном. Ајкула је испред нас, отворених уста плива ка нама. Мисао која вам у таквој ситуацији пролази кроз главу је “Шта ако ме прогута?”. Иако би по величини својих уста можда и могла, ајкула-кит не уноси ништа веће од, рецимо, одраслих лигњи. Тако, она мало зарони испред нас, па крене у страну. Гледамо је како се полако враћа ближе површини. Уста јој се затварају и отварају уједначеним ритмом. Пролази нас, и ми сада покушавамо да држимо корак са њом. Изузетно нам лоше иде, јер ајкула све више одмиче, ни уз сво снажно пливање, ни уз пераје које имамо на себи, нисмо у стању да је стигнемо. Једна минута је прошла, ајкула је већ ван нашег видокруга. Видим да ми ово двоје гостију са смешком показује “ОК”. Сликали су га, значи. Приметили смо ознаку на његовим леђима, мексички пројект заштите природе, број 277. Ништа необично, већина ајкула-китова, као и све остале угрожене животињске врсте су обележене и налазе се под заштитом. Ми се враћамо на брод, следећих двоје је спремно. Са њима понављам поступак. Овај пут смо имали више среће, успели смо остати више од три минуте “раме уз раме” са ајкулом. Као да је успорила. Не боји нас се, моћи ћемо да отпливамо још један круг са њом, говорим себи. Тако и буде. Само, у задњем кругу је један од морнара морао да ме замени као водича, јер стварно више нисам могао. Не знам колико сам метара у спринту препливао, прво са манатма, а затим и са ајкула-китом број 277, али било ми је довољно. Скроз сам исцрпљен, али срећан “до даске”. Видим, и други исто осећају! Смешак на лицима, задовољство посвуда. Сада сви имају велики разлог хвалисања кад се врате кући. Нико неће напустити Мексико без доказа, понеку добру слику су сви направили. Неко од оних Амера ми показује снимке са своје дигиталне Сонy. Једна слика показује отворена уста ајкула изблиза. Други говори како му је ово најлепши дан у зивоту. Онај Немац је после пристао да га наговорим да ипак упише курс роњења у нашем центру “да не би овакво нешто, и много тога још, у будућности пропуштао” (ауторово умеће пословања, у сарадњи са природом…).
У два после подне смо поново на острву Холбосх. Тамо нас чека ручак у ресторану Делфинес. На јеловнику има шпагета, шницли, пилетине, разних салата, и наравно слаткиша за после. Данас је на реду сладолед од јагоде. У три смо на броду, крећемо назад за Чикила. Оданде без већег задржавања за Канкун, и коначно кући у Плају дел Кармен. Дан за памћење, још један у низу. Зовем газду да видим шта ме чека сутра, иако знам да по правилу после оваквог излета имамо слободно. Зовем да чујем потврду. И да сазнам да за следећу недељу имамо једну већу групу за роњење на острву Козумел (Cozumel) и у мексичким пећинама – сенотама (cenotes). Сада лаку ноћ, лепи снови. Па ћу вам се јавити са новостима”.
Мирослав Караичић – инструктор роњења
(Ужичка недеља број 529, 2005. година)
