Kako do posla u Londonu? (2. deo)

Čitali ste u prošlom broju Užičke Nedelje: O legalnim i manje legalnim vidovima zaposlenja. O značaju radne vize za rad u Engleskoj. O SV-jima (radnim biografijama), njihovoj ulozi i značaju, o agencijama za zapošljavanje i još koječemu.
U ovom broju možete pročitati: O početku i svršetku zaposlenja u Engleskoj i o tome kako je „iskreno vaš“, autor ovih redova, u prethodnih osam i po godina nalazio svoja zaposlenja u prestonici Britanskog carstva.

Izlazak iz zaposlenja

U prethodnom broju Užičke nedelje bilo je govora o najčešćim načinima traženja posla i započinjanja radnog odnosa u Londonu, a i šire u Engleskoj. Naravno, ima i drugih, a i mnogo varijacija i graničnih slučajeva ili situacija koje bi se mogle podvesti pod više od jedne kategorije opisane u prethodnom broju. Sve u svemu, pokrili smo najveći broj načina za traženje i započinjanje posla, a sada ćemo razmotriti i suprotnu stranu iste priče.
U zaposlenju postoji i ona druga strana – prestanak radnog odnosa. Kada rešite da iz bilo kog razloga (našli ste bolji posao, tetka iz Kanade vam dala toliko puno novca da više ne morate da radite, brat vam otvori firmu pomoću lične karte koju mu je neko falsifikovao, poželite da promenite struku ili državu…) – dajete otkaz. Kada zaposleni da otkaz, obavezuje se da će otkazni rok, period između davanja otkaza i prestanka rada, provesti u firmi, za to vreme preneti deo znanja onima koji ostaju, razdužiti opremu, počistiti, i bukvalno i figurativno, za sobom. Otkazni rok ume da potraje od jednog do šest meseci, zavisno od toga koliko je vaše radno mesto visoko u hijerarhiji. Recepcionerku će firma pustiti i posle 4 nedelje, ali, recimo, direktor prodaje mora da bar pola godine unapred obavesti firmu o svom odlasku. A kada otkazni rok prođe – to je kraj. U nekim situacijama nakon otkaza možete biti prinuđeni na „vrtlarski odmor“ („gardening leave” – period od pola godine do godinu dana, kada pod pretnjom tužbe ne smete da se zaposlite u istoj grani, da ne biste prešli kod konkurencije i njoj preneli poslovne tajne svog prethodnog poslodavca). Nije, međutim, zabeležen scenario u kome zaposleni, bilo kod države bilo kod privatnog poslodavca, da otkaz a da potom ostane 400 dana da prima nezarađenu platu, pa taman da mu sa proćelavog čela sija zvezda.
Isto pravilo važi i u drugom smeru. Ako poslodavac smatra da je za vašim radom prestala potreba, mora da vam da pismeno obaveštenje o prestanku zaposlenja, a otkazni rok je isti kako kada biste vi podneli otkaz, dakle od jednog do šest meseci.
Izuzetak od ovog pravila su disciplinski prekršaji. Radio sam pre nekih 6 godina sa jednim hroničnim alkoholičarem, što firmi nije mnogo smetalo (njegova pijanstva, ne moj rad). U pitanju je bio stariji muškarac, Englez, kome je moglo nedostajati godinu-dve do penzionisanja. Onog trenutka kada su mu na računaru našli pornografske video klipove, došlo je obezbeđenje, donelo mu kartonsku kutiju da spakuje svoje stvari, i za 15 minuta je, u pratnji čuvara i kadrovske službe, najuren iz firme. Tuča, svađa, drogiranost, fašistički ispadi (ako biste se nekome otvoreno narugali zato što je npr. Leskovčanin ili lezbejka) takođe mogu ekspresno da vam zarade otkaz.
Drugi izuzetak je takozvano „restrukturiranje“, slično onome što smo mi koji pamtimo samoupravljanje zvali „tehonloški višak“, odnosno situacija kada zaposleni to postane. A događa se kada firma promeni delatnost ili vaš posao izmesti na tržište jevtinijeg rada, ili jednostavno smanji broj zaposlenih da bi knjigovodstveno izgledala privlačnije kupcima i vlasnicima deonica. U ovakvom scenariju zaposlenima se isplaćuje zaostala zarada, neplaćeni odmori, zarada za otkazni rok i, najčešće, po jedna nedeljna plata za svaku punu godinu provedenu na poslu. Moj doskorašnji kolega Neven, Kninjanin, nakon 12 godina rada doživeo je da bude „restrukturisan“. Dobio je 12 nedelja na „minuli rad“, 3 nedelje na neisplaćeni odmor i 13 nedelja (3 meseca) kao platu za otkazni rok, jer je kao rukovodilac prodaje imao duži otkazni rok. Sve u svemu oko pola godine neoporezovane zarade.

Engleska birokratija nije se setila izraza „radni odnos“, mada mnogo pojava u igri oko zapošljavanja ima elemente jednog drugog, takozvanog „polnog“ odnosa. Na početku procesa desi se da zaposleni i poslodavac pokušaju da za**bu onu drugu stranu, jedan tvrdeći da zna ili je radio nešto o čemu pojma nema, drugi nudeći uslove koje ne može da ispuni. Tokom zaposlenja i ovde ćete čuti zaposlene kako se žale da ih, recimo, šef „j**e“ (ili to radi udaljenost posla, teret rada…), a ponekad se zaposlenje prekine jer se sve „razj**alo“.

O značaju radnožitija kod traženja zaposlenja

Na svim nivoima kompleksnosti (i plaćenosti), važno sredstvo za traženje posla je CV („si-vi“), Curiculum Vitae, odn. rezime, „Resume”, ili radnožitije, ako moramo na srpskom. Rezime služi da se, kao neko ko traži zaposlenje, pohvalite, „prodate“, ali i da svom budućem poslodavcu date ideju s kim razgovara. U glavnim crtama, osim tačnih činjenica o kvalifikacijama i ranijim poslodavcima, rezime mora da sadrži dobar format ali i dozu hvalisavosti. Ako ste u prošlosti vozili traktor, nećete u radnožitije napisati da ste pilotirali svemirskim brodom („tačne činjenice“ iz prethodne rečenice), ali nećete ni propustiti da naglasite da ste vrhunski traktorista („hvalisavost“). Nećete razglabati o svim uglovima voženja traktora, jer ni poslodavac nema vremena da čita nepotrebne pojedinosti iz vašeg prethodnog života. Ne sme se, dakle, lagati, sirovost i arogancija vam takođe nisu saveznici, kao ni preterana skromnost, bilo lažna ili iskrena.
Do pre desetak godina Velika Britanija je izdavala oko četvrt miliona radnih viza godišnje. Nije se svako ko je dobio vizu i doselio na Ostrvo, ali uz desetine hiljada stanovnika EU kojima viza nije ni bila potrebna, to je značilo godišnji priliv od preko pola miliona stanovnika (recimo nekih 300 hiljada zaposlenih i poneki član njihovih porodica). Jedna od specifičnosti britanskog viznog sistema je što su u to vreme bili jedina zemlja koja osim kvalifikacija vrednuje i sposobnost zarađivanja. Ako ste, naime, završili stomatološki fakultet i bili zubar u Srbiji, a pri tome zarađivali koliko i prodavačica u trafici, niste mogli da dobijete dozvolu za rad u Engleskoj.

… I konačno, lična priča

Kako sam nagovestio na početku prethodnog nastavka ovog priloga, ako želite posao u Londonu – važno je biti ovde. Kada sam početkom 2010. došao u Englesku, ovo sam po drugi put naučio na težak način. Prvi put mi je „nedostatak lokalnog iskustva“ bio problem 13 godina ranije na Novom Zelandu, uz značajnu razliku da sam Novom Zelandu bio mlađi, „gladniji“ i očajniji, pa tako i spremniji da radim poslove znatno ispod kvalifikacija koje sam posedovao, a sve samo da bih stekao zloglasno „lokalno iskustvo“ i kakve-takve preporuke od, inače vrlo parohijalnih, domaćih poslodavaca. U Londonu sam smatrao da godine iskustva u zemlji slične radne kulture i sličnog pravnog i finansijskog sistema treba da posluže kao preporuka umesto samog „lokalnog iskustva“. Kada sam nakon 6 nedelja traženja posla podvukao crtu, otkrio sam da sam svoju radnu biografiju poslao na nekih 430 adresa. Od 430 oglasa na koje sam se javio, na razgovor me pozvalo nekih 90 agenata. Njih 40 je smatralo da sam dovoljno dobar da bi me poslali na razgovor kod poslodavca, a od tih 40 poslodavaca svega 9 njih me je pozvalo na drugi razgovor ili na tehnički test (u nekim slučajevima tehnički test je bio prva instanca, prva prepreka o koju bih se sapleo). Od ovih devet „drugih intervjua“ samo je jedan rezultirao finalnim, trećim intervjuom i ponudom posla, koju sam, naravno, oberučke prihvatio.
Tri i po godine kasnije, tražeći svoj drugi londonski posao, javio sam se na možda 20 i nešto oglasa, razgovarao sam sa nekih desetak agencija, a šest njih mi je dalo zeleno svetlo za razgovor sa poslodavcem. Opet je sve rezultiralo samo jednom ponudom i jednim zaposlenjem. Sličan odnos podnesenih molbi, pohađanih razgovora i pozitivnih ishoda imao sam i pola godine kasnije, kada sam se zaposlio na poslu na kome sam ostao nepunih 5 godina, ovom koji me još uvek plaća u trenutku dok ovo čitate. Međutim, u poslednjih nekoliko meseci ove godine nisam podneo nijednu molbu – agenti su zvali mene! Od pet firmi sa kojima sam razgovarao, sa čak tri sam izboksovao drugu rundu razgovora i dobio dve ponude za posao. Zbog fizičkih ograničenja ljudskog bitisanja, opet sam mogao da prihvatim samo – jednu.
Pre par nedelja počeo sam da radim na novom poslu. Nakon osam i po godina, konačno radim u Sitiju, u bukvalnom i metaforičkom značenju reči. Istina, geografski govoreći, London Siti je bio adresa mojih poslodavaca poslednjih 5 godina, ali sadašnji posao mi je u zloglasnoj industriji novca, dakle i figurativno radim u Sitiju. Ponovo upoznajem nove ljude, nove tehnologije, novi kvart Londona… I tako će to ići, ako bude zdravlja, potrebe i želje, do penzije, što je u mom slučaju narednih 15 godina.

U sledećem broju: porezi i doprinosi na zarade zaposlenih, penzije i socijalna davanja, koliko to koga košta. Brojevi skoro nikada nisu seksi, ali možda nekome pomognu da stekne tačniju sliku o nekim tokovima novca na trulom zapadu.

Vladimir Davidović (Užička nedelja 996)

Comments

comments