Raščišćavanje terena za novi investicioni ciklus?
НЕКА СЕ ПРИПРЕМИ… МАЛИ ПАРК
Ако је неко до сада наивно и веровао или се узалудно надао да се Вучић променио, после данашњег дана, дилеме нема, исти је то „онај“ Вучић, само што је длаку променио. Када ово кажем, не мислим на јучерашње спонтане салве звиждука, већ на његову данашњу дрску и нервозну рекацију на питања новинарке РТС-а поводом те ватерполо бламаже, коју су попили, ако још има некога да то не зна, Николић, Мали и Вучић. Иоле разумну особу, овакав спонтани протест, кад му време није, добро би забринуо и натерао на размишљање, и, сасвим сигурно, приморао на пристојнији однос према јавности, али не и онога ко мисли да му је свака златна, ко је осветољубива, умишљена величина и који, очигледно, мисли да може и да му је дозвољено да свима попује, што су, одувек, и биле примарне Вучићеве особине. И не само његове. Наши болесни политичари, и у Београду, али и у Ужицу, мисле да могу, самим тим што су на некој функцији, господарити свим и сваким у овој држави, не схватајући, у тој свој болесној уобразиљи, да се пристојан број људи одавно никога не плаши, поготову не тих испразних и умишљених „кравата“. И тај број слободномислећих сваког дана је све већи и већи, али то они, опијени својим „значајем“, уопште не виде. Пошто им њихове снисходљиве партијске колеге подилазе, надајући се запослељу у јавном сектору или неком добром бизнису испод жита, они су временом почели да живе у паралелном партијском свету, мислећи да и сви остали грађани тако мисле и да се морају понашати као слуге покорне. Отуд и тако бурне Вучићеве реакције… Момак се преиграо…Као што се и у Ужицу последњих година преиграла гомила кулова, која мисли да могу из потаје управљати овим градом. Истини за вољу, могу још неко време, локални избори су близу, па можда на станачку организованост још овај пут преваре народ, али убрзано сазрева свест да је потребно самоорганизовање грађана и, мимо постојећих политичких партија, прављење изборних листа и учествовање на изборима, како локалним, тако и републичким. Сваким даном допиру гласови да се по већим градовима Србије људи полако самоорганизују, најчешће слободних професија, јер је све очигледније да нас из оваквог безнађа и отимачине, не могу извести они који су нас у ово и увалили, а то су све постојеће партије, без изузетка. Сведоци смо да се последњих година порези и други парафискални намети константо увећавају, па је јасно да су партије решиле да проблеме решавају преко народне грбаче, док је њима, упркос кризи, ова земља Елдорадо. Е, тако више неће моћи. Са друге стране, у већ деценијске лажи о смањењу паразитских бирократа, нико им више не верује, и џаба је што нас ових дана Кори Удовички убеђује да тај процес само што није започео, када нам је то исто причала две године уназад, а све је супротно рађено. Зато у политици више не сме бити места за оне који ће тако обезбедити посао и плату, најчешће прву у животу, већ ће нашим градовима, као свуда у свету, управљати људи који су се деценијама доказивали у послу и којима ће рад за бољи град бити питање части и угледа. Чак је и Јово Бакић, после авантуре са Стефановићем, напокон, схватио да се од оваквог страначког материјала пита не може правити, већ се морају тражити потпуно други људи, изван тог клијентелистичког круга.
Ипак, више од свега, па и од Вучићеве (не)притајене бахатости, брине ме прилична незаинтересованост младих људи за друштво у коме живе, а још мање за његово мењање. Просто ми је несхватљиво да је тако, али се то све више истиче као зачуђујућа и забрињавајућа чињеница. Конзументски прихватају свет онаквим какав јесте и гледају колико могу да откину за себе. Не знам да ли је то знак апсолутне зрелости или, напротив, апсолутне незрелости, јер има аргумената и за једно и за друго, али, свиђало се то некоме или не, изрека да на млађима свет остаје, није флоскула, већ ноторна чињеница и није похвала младости, како сам је некада тумачио, већ тешка обавеза. Уколико је тачно да то њих не занима, онда никоме добро бити неће, ни нама, ни њима.
И, кад се већ бистрим високу политику, не могу а да не поменем и циркус са макетом ракетног система С-300. Дође потпредседник владе једне вееелике државе и, јавно, председнику владе друге државе, уручи пластичну играчку… Може ли луђе? Пошто вести пратим углавном преко интернета, прво сам помислио да сам нешто погрешно протумачио, али, када сам схватио да нема грешке, да је тај Рогозин уручио Вучићу пластиканер, нисам могао, а да се не заценем од смеха… То озбиљне државе? То озбиљни политичари? Па, ако је хтео да му уручи макету, зар то није могао на састанку, већ је морао пред свима, на конференцији за штампу? По тој логици, сутра, када дође Бајден или неки други важан Американац, он би Вучићу требало да уручи пластичну фигурицу Капетана Америке или Ајрон Мена… Невероватно….
Сума сумарум, чињеница је да су и у свету тумбања велика, како економска, тако и геостратешка, и све то, уз ову тешко решиву економску српску енигму, даје прилично песимистичну слику године пред нама. Ако у тај мозаик уклопимо и ово локално политичко безнађе, у коме је градска власт, што рече одборник Риле, већ продала све добре локације, тако да им за 2016. годину једино преостаје простор Малог парка, онда ми овог 13. јануара, на дан Српске нове године, само остаје да нам свима пожелим пуно, пуно среће… Тако ће нам бити потребна….
Знам, рећи ћете, зна се ко се у срећу узда, али, зар нам је нека друга макроекономска полуга преостала?
Душан Ђуровић
