УСПЕШНИ УЖИЧАНИ: ДРАГАН СТОЈАНОВИЋ – ЋУМУР
Власник фирме „Ћумур“ Драган Стојановић, у граду познат као Ћумур, рођен је 1954. године у Качеру. Има жену Зору и три сина (Милоша, Марка и Милана).
Када је фирма основана и јесте ли први власник?
– Јесам први власник. Фирму сам основао 1975. године и звала се „Аутопревозник Драган Стојановић – Ћумур“. Сада се зове ГПР „Ћумур“. Прво сам се бавио аутопревозничком делатношћу. Тада потписујем уговор са „Млекаром“. Имао сам мањи камион и превозио робу, односно млеко и млечне производе за њихове потребе. Од откупљивача из Златиборског региона до „Млекаре“. Са њом сарађујем око три и по до четири године. Завршавам сарадњу са „Млекаром“ продајем то возило и купујем кипер. И тада ме је моја звезда водиља упутила да се бавим пословима везаним за путарство и хидроградњу. Неколико година радим са кипером, али 1985. године купујем први професионални багер ровокопач. То ми је много битно, јер сам по томе веома познат. Са њим започињем каријеру у путарству и земљаним радовима. Тада је велика експанзија приватне градње, јер народ има доста новца. Дуго година се бавим земљаним радовима, а бавио сам се и путарством. Почињем прибављати грађевинске машине, које ми служе у тим радовима и фирма се полако шири.
Ко Вам помаже да кренете са послом?
– Када сам дошао из ЈНА, осетио сам жељу и потребу да се бавим неким послом. Размишљао сам да ли да се запослим у државну фирму или да кренем са приватним послом. Саму подршку и сугестију ми је дао мој отац, познати Свеле Ћумур, који је увек заговарао приватан рад, јер наши преци су увек били добри домаћини и бавили се неким приватним пословима. И сам отац се у неким претходним временима бавио сличним пословима. Прво је радио са запрегама, а потом и тракторима. Зарадом од тога рада помогао ми је и финансијски, односно купио ми прво возило.
Фирма слави 40 година постојања. Да ли је било тешко бити приватни власник у време владавине комунистичког режима?
– Нисмо имали никаквих сметњи. Усудио сам се и ушао у та времена и обављао сам посао. Никоме нисам сметао. Обављао сам обавезе и то је то. Било је једноставније радити у индустрији, јавним фирмама, али ипак смо се, као породица и кућа, усудили да се бавимо приватним послом, јер је отац увек заговарао приватни сектор. Ко ради, Бог не брани.
Како је фирма радила када је пао комунизам? Да ли је то било боље или лошије за Вашу фирму?
– Радили смо нормално. Мени ништа то није сметало. Радио сам исто. Не бих то поредио. Увек је стајао добар рад, одговорност, испуњење радних обавеза. Није се гледало у сат. Радило се и по 16 сати дневно. Што се зараде тиче, човек може да заради у било ком режиму, само ако жели да ради. Што се тиче возила, на пример, неке ствари сам решавао током ноћи. Радио сам одмах, да возило може сутра да иде на одређену релацију.
Следи ратни период, хиперинфлација и свака могућа изолација од света. Како сте се тада сналазили и да ли сте уопште нешто радили?
– Било је нешто посла и тада, али у смањеном обиму и одмах сам размишљао чиме бих се бавио. Имао сам резервну варијатнту. Након санкција и рата врло брзо се променила ситуација и кренуле су потребе за неким радовима, почели да се расписују тендери. Тада су први пут уведени и почели да се расписују тендери. Током 1991/92. године јавља се потреба за већим обимом посла и то код јавних фирми, односно града Ужица. Почињу да се траже потребне лиценце и расписују тендери за одређене радове у путарству. Тада обезбеђујем лиценце за те радове и представљам сву потребну документацију. Почиње мало обимније да се ради и набавља још механизације. Тако се све више улази у путарске радове. Касније се јавља потреба и за радовима у хидоградњи, где такође обезбеђујем лиценцу и набављам потребну опрему. За оне који не знају, да кажем да се у хидроградњи ради постављање цеви и инсталација, копају ровови. У селу, на пример, ископамо све. Од каптаже до кућа се ископају ровови и поставе цеви. Кроз посао се шири визија и могућност за нове врсте послова. У путарству се подразумева пробијање, насипање и ваљање путева, израда подлога асфалтирање, израда паркинга, аеро писти итд. Способни смо да урадимо аеродром на Пониквама, на пример.
Колико имате запослених људи?
– Немам тачан број, јер их ангажујем по потреби. Њих ангажујем на привременим и повременим пословима. Имам и породичне раднике, односно чланове моје породице. Никада више од 10 радника.
Дошао је и 5. октобар 2000. године, а са њим и демократска власт. Како сте радили под трећим различитим режимом у 40 година Вашег рада?
– Радило се. Увек се радило. И дао Бог да увек има посла. Развијали смо се и почели да набављамо механизацију. Тај период је био веома добар.
Можете ли да упоредите та три периода? Који је најбољи, а који најлошији и због чега?
– Не бих поредио те периоде, јер увек сам доста радио и остваривао. Радило се пуном паром по 16-17 сати, односно док се не заврши посао. Увек смо поштовали уговорене послове. Не занима ме ко је власт. Ја сам умерен човек и не гледам то. Машина не познаје ко је на власти. Сада морам да кажем да се од овог посла раније могло много више зарадити. Биле су боље цене и боље време. Сада је већа конкуренција и падају цене. Није једноставно опстати. Баш због велике конкуренције и несташице посла. Иако, увек је било тешко, односно никада није било лако. Овај посао је био цењен, боље плаћен, а сада, на жалост, много се ради за мање новца, а трошкови су велики. Да не помињем обавезе према држави. Наравно, ту је и одржавање машина.
Да ли власник фирме мора да уђе у политику да би остварио бољу зараду?
– Није ме нико условљавао. Није услов и сарађивао сам добро са свим властима. Моје је да радим квалитетно и да испоштујем уговор. Ја сам извођач и само сам водио рачуна да успешно и квалитетно обавим посао. И то ме краси. Добро сам сарађивао са свим властима. Никада нисам имао проблема ни са једном влашћу. Искрено Вам кажем. Нико ми никада ништа није замерио.
Да ли сте сарађивали или да ли сада сарађујете са, по послу, блиским фирмама? На пример „Путевима“. Ако сарађујете, каква искуства имате са њима?
– Ретко се деси да имам неку сарадњу. Повремено сам сарађивао са ЈКП „Нискоградња“. Ширим механизацију и нисам до сада радио ни са једном другом фирмом, која се бави истом или сличном делатношћу. Ширим се према могућности и послу. Колико имам посла толико се и модернизујем.
Да ли сте у последње време увели неке новине у Вашем раду и пословању?
– Нова делатност је то што смо отворили Стовариште грађевинског материјала „Ћумур“.
Имате ли неку врсту сарадње са локалном самоуправом и јесте ли задовољни сарадњом са градском влашћу и другим фирмама?
– Нормално је да имам сарадњу са њима, јер таква ми је врста посла. Они су, претпостављам, задовољни мојим радом, јер да није тако, не бих опстао оволико дуго и не бисмо овако дуго сарађивали. Могу да кажем да сам задовољан сарадњом са њима.
Да ли сарађујете само са великим фирмама или могу и физичка лица да добију услугу од Вас?
– Могу да добију услугу сви који се јаве. Радили би и за њих. Што у филму „Ко то тамо пева“ каже Павле Вујисић „Вози се свако ко плати карту“.
Да ли радите негде ван Ужица? Пријављујете ли се на тендере у околини?
– Не баш толико. Свео сам причу само на Златиборски округ. Где год се појаве тендери ја се пријавим. Ишао сам на пример у Пријепоље и Сјеницу да радим. Пратим све те тендере који су расписани. Претплаћен сам на Службени гласник и „Службени лист“ и ту прочитам све што ми је интересантно.
Да ли имате примедбу на неку законску регулативу која Вам смета да радите боље?
– Немам никаквих сметњи. Не могу да се сетим да имам било каквих проблема по том питању. Ми се прилагођавамо њиховим условима и обезбеђујемо све потребне лиценце. И много ће ми помоћи овај „Зоранин“ закон да се грађевинске дозволе издају за најдуже 28 дана. Ако то тако буде, биће много боље за нас, извођаче. Још само фали „жито“.
Уводите ли у посао неког од млађих чланова Ваше породице, који би, једног дана, преузео „команде“ од Вас?
– Како да не. Ту су моја три сина, која су образовани. Имају више и високо образовање и усмерени су ка делатности наше фирме. Сада нам је много лакше пословати и радити јер све то повећава рад и продуктивност. Ја сам морао да радим док су се они школовали и био је то много тежак период. Морам све сам да радим, све сам да поправљам… Сада је другачије. Морам да напоменем и да су они док су били у основној школи, ишли са мном и успут учили посао. Нису се уздржавали ни од каквог тешког рада. Између осталог и тако су се оспособили за овај посао. Морам да додам и велику улогу моје жене Зоре која је, док сам ја радио и био на терену, подизала наше синове и водила бригу о њима.
Да ли се бавите још неким послом овим овог?
– Ја лично имам посед у Качеру и Севојну, који сам наследио, у већем делу, од родитеља. Ту ћу да ширим делатност, пошто имам велико домаћинство и већи посед земље са повољним условима, инфраструктуру и све остало. Грађевине смо адаптирали, а имамо намеру да средимо и користимо земљиште за сточарство и пољопривреду. Једног дана синови ће да преузму фирму, а ја ћу да почнем да се бавим другим послом. Хоћи у и даље да радим. Нећу да седим докон. То је похвално.
Како проводите слободно време?
– Ијооооојјј!!! То је најтеже питање. Само рад, рад и рад. После рада опуштање, кафана, кафана, дружење, музика. Хвала Богу имам много пријатеља и у кафани и код куће. Имам кафану и у кући. Што каже Харис Џиновић „Кафана је моја судбина“. Сада је ред да се, након 40 година рада, опустим и мало проживим. Стигли су и наследници и сада ће они да раде. Стигла је и моја краљица, моја унука Николина, тако да ћу имати слободног времена и сво то време посветићу њој. Синови су већ почели да оснивају породице и надам се да ће у скоријој будућности бити још појачања у породици. После 40 година мог успешног и мукотрпног рада дошло је време, на сву моју радост и срећу да деца наслеђују фирму и да раде уз њега. Осим у сат нису гледали ни у календар, тако да је било битно само да се одради посао. Само рад, ред и одговорност. Било је много рада и одрицања.
У Севојну, у својим пословним просторијама, 25. децембра 2015. године, фирма „Ћумур“ обележила је, у присуству власника Драгана Стојановића, породице, пријатеља и сарадника, јубиларних 40 година постојања фирме.
Милан Ђокић
