– Da ne idemo dalje, dovoljno je pogledati naše lokalne velmože, koji bi najradije da je ovo mračni srednji vek, pa bi sve one koji misle iole drugačije, ekspresno javno spaljivali kao veštice iz Salema –
FRIGIJA NA BRDOVITOM BALKANU
Dođoše i ti izbori. Zanimljivo, nikad me manje nisu zanimali, nego sada. A nisam bojkotaš. Tačnije, i po pitanju bojkota potpuno sam indiferentan. Ako hoćete baš da znate zašto, iskreno, ne sviđaju mi se oni koji pozivaju na bojkot, baš nimalo. Smatram ih neiskrenim ljudima i prevarantima. Naravno, ne mislim na običan narod, već na vodeću ekipu u Beogradu. Posebno me nervira što 90% onih koji su me pre 4 godine terorisali da glasam za Jankovića (što sam na kraju, nevoljno i učinio), uz obrazloženje da ću neizlaskom dati glas Vučiću, sada za istu stvar pričaju potpuno suprotno – neizlazak nije poklanjanje glasa Vučiću, već pobeda nad Vučićem! Glupo do bola, zar ne? Dobar deo tih bojkotaša penio je pre 4 godine, kada sam im govorio da je njihov obožavani Beli obična debilčnina u vunenim čarapama. Kako su me vređali i govorili da sam glup, da ne shvatam taj instančani, gotovo filigranski osećaj za satiru, kozeriju i genijalan politički marketing. Naravno, odmah posle izbora, kada su i najgluplji shvatili da je Beli dijabola (ipak manja od onih koje je oduševljavao), i kada su i najveći politički dunsteri ukapirali da je Janković politički diletant, odjednom su se ućutali i čekali da prođe dovoljno vremena, da se zaborave njihova lupetanja, i da svemoćni Gugl nabaci koju hiljadu novih linkova, a one stare baci u duboki digitalni zaborav. I, evo ih, posle 3 godine, sa još žešćim žarom agituju za bojkot. I ne samo što agituju za bojkot, što je i njihovo pravo, već što vređaju sve koji ne misli kao oni. I još jedan apsurd, vređaju sve koji ne misle kao oni, a svakodnevno optužuju Vučića da je autokrata koga ne zanima tuđe mišljenje.
Sa druge strane, vlastodržac mora u svemu da prednjači, pa i u potcenjivanju zdravog razuma. Ako uključimo televizor (ja ga već mesecima skoro i ne uključujem) odmah iskoči Vučić sa njegovom patetičnim i neduhovitim opaskama, tako da čak i kada otvara fabrike, što je odlična stvar (iako opozicionari sa državnog kazana svakodnevno i protiv toga kidišu), i to pokvari njegovim potpuno nevažnim, ponekad prosto zapanjujuće nesuvislim i nekulturnim, najčešće svađalačkim, komentarima. Očigledno čovek ima problem sa sujetom, pa je umislio da je sve što kaže genijalno, valjda zato što mu iz njegove lične partije niko ništa ne sme da kaže. Po tome je za deset koplja pretekao i svog prethodnog narcisoidnog kolegu po funkciji. Ako saberemo njihova dva mandata, dolazimo do zastrašujuće cifre od 12 protraćenih godina. A ako tu dodamo i štetočinu Koštunicu i njegovu ekipu, onda se cifra penje na 14 dugih godina naših života! Istini za volju, dok je bio Tadić na vlasti, još smo i gajili lažnu nadu da ćemo jednog dana postati deo civilizacije, danas, da ne idemo dalje, dovoljno je pogledati naše lokalne velmože, koji bi najradije da je ovo mračni srednji vek, pa bi sve one koji misle iole drugačije, ekspresno javno spaljivali kao veštice iz Salema. Neke spaljivali, a nekima zabijali klinove ispod nokata. A nekima bi radili i jedno i drugo, puna usluga. Meni, na primer. Da je srednji vek, mene bi odmah bacili u bukagije, ovako, nevoljno, moraju da stvaraju privid demokratije i zakonitosti, da imenuju lažne komisije, sastavljene od najcrnjeg ološa, da ukidaju dotacije, da bi neposlušne vremenom osiromašili i uništili, a to je ipak proces, ovako bi se, ekspresno rešili onih koji ih nerviraju. Da ironija bude kompletna, njihov izborni slogan je da, kao, brinu za decu, a u realnom životu ne zanima ih čak ni budućnost sopstvene deca, već gledaju da što pre otmu što više, makar sutra svi pocrkali. Nekada su se pravili planovi na 5 i 10 godina, pa i duže. Poslednjih decenija u Srbiji ološ koji se vrzma u politici isključivo pravi planove kako još danas da što više zajaše budžet i napuni džepove, a šta će biti za koju godinu, neka neko drugi brine.
Takva bahatost, halapljivost i bezobrazluk, izazvali su kod mnogih gađenje i oterali ih u samoizolaciju. Drugi su rešili da na tu agresiju odgovore bojkotom, što je takođe kućna varijanta otpora, pasivna, koja sigurno ne donosi rezultat, a na izbore se sprema da izađe uglavnom opozicija koja je prilično slična režimu, pa se u suštini izbor, kao i svih ovih decenija, ponovo svodi na biranje naših protiv njihovih. Nema novih ideja, sučeljavanja argumenata, u medijima i javnosti dijalog ne postoji, nema rasprave o politikama, ciljevima, sredstvima… Sve se svelo na puko prebrojavanje „naših i njinih“. I na laži. Mnogo laži. Bezbroj laži. Svi glume poštenjačine, razumne i pristojne ljude, a jasno je kao dan da su u pitanju neotesane bukve, bezobzirni i halapljivi ljudi koji bi najviše voleli da se uvede, kao iz nekih ideološki sličnih vremena, preki sud, pa da sa izdajnicima i narodnim neprijateljima završimo za sva vremena.
Prosto smo se, kao društvo, vezali u mrtvi čvor i sada nam se čini da izlaza nema i da je propast neminovna, što i nije bez osnova. Mnogi se nadaju da će iz opozicije neko postati Aleksandar Makedonski i da će jednim potezom, kao neočikavana sila koja se iznenada pojavljuje i rešava stvar, preseći taj čvor i rešiti muke našu Frigiju i nas Frigijanace. Mudriji kažu da čvor treba natenane, pažljivo razvezivati, da za kraljeve ne bi ponovo birali slučajne prolaznike, makar oni bili i najbolji, i da se mačem, tj. silom nijedan problem nije rešio.
Na televiziji svakodnevno slušamo o neslućenom prosperitetu koji je zahvatio ove brdovite krajeve na Balkanu. Vučić svakih par dana otvara neku fabriku, vrtoglavo rastu plate, a upućeni kažu da ti podaci i nisu toliko lažni, koliko god se nama činilo. Gledano iz ove naše čaršijske, užičke, perspektive, stvari stoje dijametralno drugačije. U ovom momentu na glavnoj ulici već mesecima zvrji prazno najmanje 5-6 lokala, što ne pamte, kako to kažu tupavi novinari, „ni najstariji Užičani“. Dakle, kupovna moć Užičana je nikakva, pa ako negde i rastu plate, onda to sigurno nije u ovom delu Srbije. Od tih silnih novootvorenih fabrika, u ovom veku u užičkom kraju nije otvorena nijedna. Bukvalno nijedna. Ono što je i nekada radilo dobro, dve valjaonice i Partizan, to i sad radi, sve ostalo se svelo na šaku uspešnih preduzetnika koji zapošljavaju relativno mali broj radnika.
Otud je i dalje glavna predizborna mantra zapošljavanje u javnom sektoru. Kad polepiš toliko i toliko plakata, dovedeš toliko i toliko glasača, bićeš plasiran koju stepenicu više na rang listi za posao u Bioktošu, Vodovodu, Deponiji, Velikom parku, Muzeju…. Za prošle izbore vlast je pravila lažne spiskove, kojima su obmanjivali glasače da će im „đecu“ zaposliti u Namensku, danas, iznenada, Namenskoj ne cvetaju ruže, objekat na Beloj zemlji, koji je trebalo da bude gotov pre dve godine, nije ni započet (stoji otkopana ogromna rupa), čak se priča da će, odmah posle izbora, proces biti obrnut, pa moraju, jadni, da izmisle neku drugu laž, iako, lično ne vidim šta bi još više mogli da lažu, jer su do sada već sve slagali što su mogli. Zato verujem da će najviše raditi na stabilizaciji postojeće situacije, da oni koji ne budu lojalni (i njihove porodice) neće zadržati solidne platice na nelegalno dobijenim, za njih izmišljenim radnim mestima. Jednog lepog dana, a možda i ranije, kada dođe sloboda, brzo će se takvim „stručnim“ i „preko potrebnim“ kadrovima napuniti biro rada, ali je taj dan, za sada daleko. Zbog takve pogubne politike lokalnog režima, iako zbog poreske pljačke, imamo nikada veći lokalni budžet, opet moraju da se zadužuju, jer je nerealan broj zaposlenih u stanju da oglođe sve do koske, kao kada jazavci ulete u polje kukuruza i naprave pomor.
Vlastodršci su se dosetili da pred same izbore naprave novo preduzetje, nekakv Stari grad, koji će se brinuti ni o čemu za velike pare poreskih obveznika, pa je to mogla biti solidna udica za njihov tupavi kadar i njihove pohlepne roditelje. Taman su mogli namamiti neke nove brzo diplomirane ekologe, i još brže diplomirane turizmologe, ili eksperte vatrogasne i sličnih zaštita, kojima je možda baš fizičko predavao onaj opozicioni brzi doktorant. Ah, nije, moja greška, on predaje u susednoj brzopoteznoj ustanovi… Elem, taman su se dosetili novog javno/privatnog, a svakako preko potrebnog, preduzeća, međutim, znali su Socijalisti za jadac, posvadiše se na sednici i taj lukavi predizborni potez – propade.
Dakle, izbori su na pragu, ali većina žitelja ove države nikako da shvati da su sami izbori samo jednodevne prolazne stanice na životnom putu, na koje naiđemo s vremena na vreme i da je mnogo važnije šta smo kao društvo radili pre i šta ćemo raditi pre i posle tog dana. Od prošlih izbora do danas prošlo je 4 godine i da li se šta promenilo? Da li smo postali mudriji? Da li smo postali bogatiji? Da li smo postali srećniji? Da li nam se vlast ogadila? Da li nam se život u ovakvoj zemlji ogadio? I, što bi rekao moj drug Čane, šta predlažete? Šta ćete preduzeti? Čisto da znate, da se ne nadate, nije Aleksandar Makedonski mačem presekao čvor u Gordijumu, to je samo legenda, ne biva to u realnom životu. U realnom životu čvorovi se decenijama razvezuju, pa se ni tada ne razvežu. Srbija je pravi primer za to. Tačnije, naš slučaj je još gori – mi za sada nismo ni pokazali nameru da započnemo razvezivanje. Lepše nam je ovako, namrtvo vezanima.
Toni Stanković (Užička nedelja 1031, pisano neposredno pre svog ovoh haosa…)
