Успешни Ужичани: Предузеће „Гули Гули“ – Ивица Гускић
Предузеће „Гули Гули“ из Севојна, послује на тржишту већ пуних двадесет пет година. Његов оснивач је наш суграђанин Видоје Гускић, који се пре неколико година повукао и посао препустио синовима. Поводом овог значајног јубилеја фирме, разговарали смо са једним од власника овог предузећа, Ивицом Гускићем, који је са братом преузео посао у фирми 2010. године.
– Од самог почетка се бавимо трговином металима и продајом секундарних сировина, а од ове године смо започели и пројекат прикупљања електронског и електричног отпада. Ту спадају телевизори, фрижидери, шпорети, замрзивачи, рачунари… и овај отпад се по класификацији сматра опасним отпадом, због катода и анода које се у њему налазе. Могу се свуда наћи одбачени, тако да смо ми код људи успели да створимо свест да тај отпад има своју цену, да људи могу и да га продају и да наплате. Идемо и на адресе људи, али и они долазе код нас. У принципу, прикупимо више позива, и ако је нека већа количина, онда је обезбеђен и превоз – каже Ивица.
Познато је да се електронски отпад не рециклира код нас, већ само сакупља и прослеђује даље у фабрике које се баве рециклажом, док се неопасни отпад, попут гвожђа, алуминијума и бакра, даље прерађује, чисти и даје у ливнице.
– У задњих петнаест година имали смо и уговор са Војском Србије, да преузимамо ствари које њима више нису потребне. Наши коминтенти су углавном ливнице широм земље које се баве ливењем алуминијума, бакра, челика, то су неки наши крајњи купци, који тај материјал претапају и користе даље за готов производ. То је круг рециклаже који се на тај начин затвара. У свету се рециклира преко деведесет одсто производа, док је код нас, на жалост, то врло мали проценат, јер још немамо изграђену свест и капацитете за рециклажу- додаје наш саговорник.
„Гули Гули“ је тренутно везан за берзу метала и како кажу у овој фирми, цена гвожђа је тренутно најлошија у последњих двадесет година. – За цену се не питамо ми, већ Кина и Америка. Годинама уназад кључно је неколико материјала, гвожђе, алуминијум, бакар, прохром, месинг, олово. Они се увек врте и користе у основној производњи.
Сарађујемо са свима, а све зависи од тренутка, цене и услова. Нисмо извозно орјентисани. Нешто смо мало радили извоз, везано за војну опрему. Иначе је те војне опреме из године у годину све мање. Она се годинама одбацује, а Војска нешто ново и не набавља. И то што набаве сада, то ће избацивати ко зна када. За „Гули Гули“ је најважнији откуп, прерада и продаја секундарних сировина, свих врста метала и од ове године, електронског и електричног отпада. Битно и за екологију града и екологију целе државе да тај отпада не завршава поред контејнера. Сада то има своју цену и ми доста радимо на маркетингу и реклами у погледу одлагања овог отпада.
Тренутно у предузећу „Гули Гули“ ради петнаест радника, каже наш саговорник.
– Тај број је протеклих година био већи, када смо имали и двадесет заспослених, али природним одливом је отишло њих пет. Не отпуштамо људе, али не примамо ни нове. Спадамо у ред малих предузећа и од почетка смо у Севојну на истој локацији.
За сада смо базирани на рециклажи, а имамо идеју и за отварење војног музеја, нарочито мој брат, који је свих ових година одвајао бројне ствари и правио колекцију војних предмета. Највероватније да ће то бити на Пониквама, на аеродрому, пошто је он иначе и пилот. Ту може да се искористи један хангар, где могу да се изложе сви ти војни експонати, који могу да се уврсте у туристичку понуду града. Има пуно тога што је долазило код нас, и што је мој брат остављао, а пуно тога и купио и разменио. Свега има, од оружја, униформи, све што је припадало војсци, скоро од Другог светског рата до данас. Има чак и неколико авиона и хеликоптера. Фина збирка је у питању, али је скуп пројекат, но ја се надам де ће успети до краја да га реализује.
Бројни су намети који оптерећују приватнике у овом граду. Према речима нашег саговорника, фирмарине су те које представљају највећи проблем.
– Ми смо покушавали и да се удружимо и протестујемо против тих огромних намета, јер од нас се тражи да послујемо позитивно, плаћамо порезе, запошљавамо људе, а са друге стране смо оптерећени новим наметима. Ми јесмо мала фирма, али то не значи да не треба неко да нам се обрати барем једном у пет година и да пита да ли нам је нешто потребно. Важно је да су инспекције редовне. Мислим да немамо у граду личност која би окупила све здраве фирме и фокусирала се на њихове захтеве. Наша политика је, на жалост, да се води битка за оне који су пропали, а мртваца нико из гроба дигао није. Помозимо људима који нешто раде. Ако ја запошљавам петнаест радника, нека ми кажу запосли још два, али шта је то што ми можемо да помогнемо и да то што је неко истакао фирму не буде 100.000 годишње, већ 5.000. Моје колеге у Новом Саду су, рецимо, добили бесповратну позајмицу за куповину машина за прераду бакра од Владе Војводине, што је овде незамисливо. Не бих могао да поверујем да неко може да ми донесе 5.000 евра зато што радим 25 година, не дугујем ником ништа, нисам у кредитима, плаћам све порезе. То у Ужицу, на жалост, не постоји. Свуда у свету начелници општина бар два пута годишње обилазе привреднике који раде и питају да ли им нешто треба, да ли им нешто смета, каккве потешкоће имају, јер ти привредници им пуне буџет. Неће нам бити боље све док не будемо имали школован, професионалан кадар, који није дошао на руководеће позиције по партијској линији.
У предузећу „Гули Гули“ запослени су радници различитих профила, од финансија, комерцијале, до радника који раде на сортирању материјала, одвајању, утовару и возачи који транспортују отпад.
– Упркос солидним резултатима које постижемо, примећујем да је у свим областима у овој 2015. години, опет кренуло низбрдо, и то драстично задњих пар месеци. Можда је и непромишљено, имајући све то у виду, али одлучили смо да уложимо средства у нову опрему и модернизујемо се, јер се надамо да ће доћи моменат када ће посао кренути. До краја ове године имаћемо улагање од неких 100.000 евра у нове инвестиције, од возног парка до опреме. У питању су сопствена средства, а не кредити, што је добро, мада ни кредит није споран, ако се добро пласира. Ако се узима кредит да би се попуњавале старе рупе, тада настаје проблем. Људи код нас имају заблуду да је кредит априори нешто негативно. Напротив, повољни кредити су најбоља стимулација за привреднике. За нас конкретно, као фирму која ради на побољшању услова животне средине, било би од великог значаја укидање фирмарине, еколошке таксе и других намета, јер ми смо сигурно до сада уклонили 300 до 400 тона електронског и електричног отпада са улица, из потока, поред контејнера. Неко ко је задужен у граду Ужицу за екологију, мора да региструје те фирме које раде на побољшању услова животне средине и да их стимулише.
На питање да ли овдашњој привреди већи проблем представља криза идеја од кризе оснивачког капитала, наш саговорник одговара да има доста људи који имају идеја, али немају одакле да их финансирају, а има и оних који чувају новац, не желећи да улажу у инвестиције.
– Моја брат и ја смо дефинитивно од нашег оца наследили предузетнички дух. Конкретно мене је увукао у овај посао када сам имао седам година. Ја то тада нисам довољно разумео, али данас сам му захвалан. Међутим и без те подршке сматрам да свако може да успе у послу, ако то жели. У нашем окружењу су бројни људи који су пуно тога стекли, а да у младости нису имали ни педесет евра у џепу. Све зависи колико си спреман себе да даш. Дугорочно, наш план за будућност је да у региону отворимо неколико складишта, али о томе ћемо одлучивати наредних година. Све зависи каква ће ситуација бити. Конкуренција постоји у виду пет, шест фирми које се баве истим послом на овим просторима, али ту нема ништа спорно, јер посла има за све и једни другима не сметамо.
Љ.К.
