УЖИЧКЕ ЗИДНЕ НОВИНЕ
1.
Има дана у години кад јутарњи трагови јасно покажу да је претходне ноћи неко био љут; и друштво му.
Штета на аутима, контејнерима и црвеним кантама већа је него иначе, масне флеке непрерађене брзе хране су по асфалту честе као мине у босанским брдима пре четврт века, а горе, уз Малу свету реку, непозната сила Ф је смислила и обарање тоалета.
Младина. Притисци. Прелазни период.
Или најава некадашњег Дана града и припадајуће му Ужичке републике.
Има и научнијих објашњења, друштво/држава против младог гневног појединца и тако то; има идеолошких – веза са самоуправљањем и ничијом својином и даље кружи нашим венама и ето га зато на хиљаду зашто; има, наравно, и политичко, оно да је сваки млади вандал против режима а не зна како би то артикулисао.
Аха.
‘Оће то.
2.
Како год тумачили, некако нас посебно жацне употреба силе уништавања у кањону, у делу наше славне општине, малтене републике, у који се сви заклињемо.
Маштамо о много чему, укључујући и електрични возић, који би у нашој машти био запурњали Ћира, горостасан и моћан, и уклопљен међу брзаке и стене како га је Игор Кордеј сањао. Док се све не измашта, немојте горе ништа ломити.
Идите, ви љути, док вас бесови не обузму; идите, нарогушите се на облак или један његов део…
Идите и ломите Фендера свирком, тастатуру програмирањем, оловку песмом.
Идите, па се једног дана вратите и објасните нам где смо све то погрешили.
Истина је: ћопави лав из песме једног Душка спуцао је део неопрезног облака и, види јада, трамвај у нашем белом, северном и усамљеном главном граду. Али, код другог Душка, један брат, онај што је већ пре пет на чистом зраку и корача у ритму чистог здравља, сваког дана направи локомотиву.
Па ти сад види, љути пријатељу.
Хоћеш ли да будеш лав с грешком или фундамент?
3.
Листао један човек моју књигу и, онако успут, рекао да су у оно доба Кали Југе, кад је повезан друштвено-политички радник могао завршити Плажу, Фабрику или Пут, у Ужицу наслагали (тако) набављене шине за пругу уског колосека; део руководства града је захватило зујање жеље да се пруга што пре врати кањону и тако исправи велика неправда, велики грех.
Јер, не треба заборавити да постоји документ у ком је Титово Ужице донело одлуку да се пруга уског колосека не уништава иако се укида, већ да се уступи граду зарад развоја туризма и ужитка свакојаког. То је негде одобрено, али Југословенска Железница је покупила пругу, скретнице и напустила све објекте као да бежи. Без освртања.
Листао је и, онако успут, рекао да је Ужице већином гласова неког тела донело одлуку да се шине уступе ФК „Слобода“, зарад продаје на силном тржишту пруга и челика, и тако закрпи касу, а та је набављена бушна још код оснивања.
Наш футбалски ногометашки клуб, срцомор наш, никад се није закрпио, ево до дана данашњег, а шине ко зна где су и јесу ли још увек шине.
Не знам, али не би ме изненадило да су падале с неба ономад. Обликоване аеродинамично.
4.
Кад је сећање изречено уз листање дошло до мене, све ми се указало: не само да је било планова, већ се и кренуло тим путем. Том пругом. Чини ми се да је ФК „Слобода“ продала бившу и будућу пругу за двадесет нечега, и да је било оних који су се љутили и говорили да једна лепа прилика оде у неповрат.
А до неки дан, уочи 24. септембра, та прича је неку залутала у мојим лавиринтима. Причао сам с више од неколико људи у чијој машти Ћира гарави стене и овом необновљеном деоницом, од Ужица до Кремана; свега сам се сетио, само да смо кренули и стали, нисам. Причао сам и са Глибетићем, мотором, шта мотором – парном машином обнове Шарганске осмице, листао елаборат у ком његова екипа тврди да је обнова и повезивање могуће и нужно; свега сам се сетио, само да смо кренули и стали, нисам.
Збуњен сам могућношћу да и ја имам психу и да је ту, у њој, пало потискивање пропасти добре замисли. И кретање испочетка.
То кретање испочетка, пријатељи моји, скупа је навика.
5.
Да сам троноги лав, био бих нарогушен и љут сав открићем да се вртим у круг, и да је циклус кружења око четврт века.
Да сам фундамент, онај брат што рано рани и нервира све по кући, сваког дана бих у себи изградио неку замишљену локомотиву, и она би једаред морала пустити пару и писнути; рецимо, за четврт века, ако је то циклус.
А лавови и фундаменти имају сваки дан разлог да се љуте; опет, боље је и то него да немају разлог за устајање.
На пример, на дан Ужичке републике нека сила пустила је на РТС2 нашу тужну причу о колектору и пречистачу, о Ђетињи.
Колико пута ћемо морати да вергламо пре него што нам та обавеза упали?
Четврт века?
Колико четвртина века још имамо, у лично име и у име колектива?
И, опасно је заборавити: лава је Брана гумицом избрисао; брата фундамента скривају жути листови заборављене књиге… Све ове покушаје, драме, свађе и игре прекриће оно што успе, што се доврши и пусти у рад, ма како несавршено било у поређењу са величанственим, измаштаним локомотивама, које су још један круг од четврт века пропустиле.
6.
Кад маштам, не штедим, и потпуно ми је разумно очекивање да ољућени на Рајским отокама прикоче мало, погледају кањон.
Колико је мали!
Да пруга није угребана у литицу, на неким местима би био непуних метар и по; да Ћира није био кандило тајне вере пустолова, ни у прошлим вековима, ни данас, не би било очију да сведоче лепоти.
И шта све још не би успело да се повеже, догоди и распе.
Кад тај увид скине скраму љутине, у сваком од уништитеља-почетника кашљуцнуће једна мала локомотива, чукунунуче чувене 83-173, и почеће.
Можда неће обновити пругу, огулити Фендеру врат од јавора лудом свирком, нити направити неко чудо, после ког његова мала земља неће више бити сиромашна; можда ће само научити да постоје неке ствари које треба сачувати због лепоте и тајне.
Понекад, само понекад, слике исткане из лепоте и тајне знају да сачувају оне који су их волели.
7.
И ето, кад почне прича о туристичком прстену, повезивању пруге с оном враћеном, сетите се пријатељи моји да је све то било једаред; не да би смо одустали под изговором „кад онакви људи у оно доба нису могли…“, већ да би смо обновили градиво о опасностима што овде вребају људе, који би да не буде исто.
Кад седнеш пред ресторан „Ћира“, смештен у некадашњој ужичкој железничкој станици, рецимо, да сачекаш другарице и другове да би сте прославили неку годишњицу матуре (а све се у круговима отмене доколице зову „сто година веслања у ланцима“, из потпуно неразумљивих разлога), води рачуна да су туда пролазили краљеви и краљице, армије и заставе, трговци и песници; води рачуна да у правцу залазећег сунца, под Старим градом, почиње предео одликован пољупцима, песмама, сликама и жаром у очима, и понадај се да твоје виђење допире до клинца који би нешто, а не зна где је то.
Наздрави му, у правцу Запада, па се окрени Стадиону. И њему наздрави.
Чисто због осећаја за размеру.
8.
У згради преко пута оне у којој се листало и, онако успут, говорило о гомили челика убеђеној да је пруга уског колосека, има изложба о Ужичкој републици.
Можда је добро напоменути да је то име потекло од Недићевих новина, и да су се власти окупиране Србије тим и сличним називима спрдале с влашћу петокраке на комаду земље; најлепшем.
Партизанима и Врховном штабу, на челу с другом Титом, допало се име.
Добар пример за све увређене, свилене и изнервиране: запослиш непријатеља да буде твој креативни тим, бесплатно.
Страшно, страшно.
(Ужичка недеља 970)
