Текст почињем за сада најстрашнијом претњому у виду “последње опомене” која је упућена једној од локалних активисткиња покрета “1од5милиона” и чланици Демократске странке. Анонимне силеџије скривене иза неких виртуелних “Чувара закона” прете жени да ће јој постати ноћна мора, јер је, по њиховом схватању ствари, она на погрешној страни? Насиље и претње политичким противницима тако су се по први пут у новијој историји, како то они воле да кажу, уселиле и наш комшилук. Упутиле су их наше колеге, комшије, познаници, можда њихова деца или неко кога срећемо сваки дан, а не знамо… Могуће и неки од оних који крију лице рукама и гледају у земљу кад их спазиш поред аутобуса излепљеног фотографијама. Зашто то раде, ако верују да су у праву, да је исправно то што чине? Чега се стиде?
После свега шта нам се свакодневно сервира на тањиру препуном мржње и насиља послуженом од стране владајуће партије, за очекивати је било да се тако нешто догоди и у овом парчету раја и бољитка, нашем Ужицу.
Будућност Србије представља странка чији градоначелници силују, прете сведоцима, пале куће новинара и прете чупањем гркљана. Странка која диже споменике убицама и нарко дилерима и која се не одриче ниједног осуђеног ратног злочинца. Странка која под своје скуте прихвата криминалце свих боја, облика и националности и која их штити, без обзира на активиране потернице. Прихватљив модел понашања челника полако али сигурно се прелива и на уцењено чланство, које изнова има мотив да се доказује својим надређенима имитирајући најгоре међу њима. Помама слуђених и понижених, који су натерани да испуњавају квоте за безразложне вођине его трипове у виду масовних митинга, кулминира извлачењем свега најгорег из њих. Постају насилни и осиони да би се додворили вођи. Преузимају закон у своје руке, мислећи да тако постају веће патриоте.
Ова власт индиректно, под плаштом незаинтересованости и необавештености, подржава сваки облик насиља и одмазде над обичним грађанима, а посебно над онима који јој се не диве до имбецилности. Све је дозвољено кад ударите на опозицију или новинаре који имају храбрости да напишу истину. Можете да их ставите у “крагну” и тако вучете по граду, можете да их разапињете до миле воље по државним телевизијама и таблоидима који им цртају мету на чело, можете о њима да приповедате најфантастичније лажи и конструкције без икаквих последица. Могу у парламенту да држе осуђеног ратног злочинца и његову прву сарадницу која је на црвеној потерници Интерпола, и свакодневно га пуштате да прети свима којима се чињеница да се ради о злочинцу једноставно не допада. То је индивидуа која већ тридесет година на најмонструознији начин трује, лаже, клевеће и хушка на сукобе и раздор. Промотер ратова, етничког чишћења, клања и протеривања. Куд је његова нога крочила, Срба тамо више било није, отишли на тракторима. Државни службеник, вечно исфрустриран због насиља сваке врсте које је над њему чињено док је као политички затвореник окајавао грехе у Комунистичком затвору. Идејни вођа и политички отац свих садашњих владара ове несрећне земље који и даље јаше на таласу терора и злобе, изобличен од зла, плашећи пристојан свет који га се гади. Све му је дозвољено, јер сада за добре паре брани свој најбољи производ. У тој истој скупштини која свуда представља бастион демократије, а овде извор нетрепељивости, може да седи и особа која је попасла државне резерве жита. Супруга му за тај криминал носи наногицу, а бившу жену је подводио комшијама и снимао. Њега активирају по потреби, за увреде и клевете у име пристојне посланичке групе.
Могу и да уз све црквене почасти сахране једну побегуљу која је уз сва почињена зла била и налогодавац убистава за време владавине њеног мужа, исто ратног злочинца, познатог под надимком “Балкански касапин”. Не знам само по ком канону се држи опело без крста некрштеном покојнику? Може и то. О њој је некада певао онај који сада поје диктатору и учи нас ко је на правој страни, ко је патриота, а ко не. Многе је изненадио. Мене не. Убедили су га у родољубље са 50 до 70 хиљада одвратних европских новчаница, исто наших. Државних. Новца свих грађана Србије. Памтим га још док је певао са Бајом Малим Книнџом и дивио се двојици ратних злочинаца, Караџићу и Младићу, традиционални противник Европе и цивилизованог света, сада настањен на мрском му Западу.
Први међу њима има урођену потребу да константно мења неких 100 за неког једног. Сада су то грађани које бесомучно вуче са митинга на митинг, желећи да, не знам коме, покаже чији је већи и зашто.
Не зна ни он. Једноставно је такав. Лош, зао, осветољубив, безобразан, некултуран и неваспитан. Прави еталон, према коме се и одано му чланство све више понаша. Надам се да ће разни савези жена из нашег града осудити претње жени и мајци којој је сигурност угрожена, само зато што мисли својом главом. На то свакако има пуно право, па макар била и у криву. Мада не очекујем превише од чланица странке која охрабрује лажна падања у несвест и хорско грактање на политичке противнике. Последњи подвиг савет њихових жена учинио је у Мајанпеку, када су тамошњем угледном лекару заједничком акцијом отеле телефон и закључале се у ауто, но заборавиле да искључе камеру, па постале спрдња на интернету.
По друштвеним мрежама се раширио и списак учесника митинга који су после “бота”добили и ново занимање “викар”.
Викар је, иначе, нижи свештеник или капелан, а у напредњачкој терминологији то је онај који по страначким митинзима виче “Ацо Србине”, “Уа фашисти” и “Тако је” и за то добија новац. Наш. Новац пореских обвезника, којим се плаћају и раскалашни скупови подршке, превоз, дневнице и сендвичи. Истакнути ценовници кажу да се за ношење страначке заставе плаћа 1700, а за државну само 1500 динара, па се не треба чудити зашто је најављено да ће се неке наредне мере одмазде донети у странци, а не у парламенту.
Последњи скуп такве врсте ваљда је намирио его овдашњег цара, који је разочарано рекао да никада више неће говорити пред већим бројем људи. Но, навикли смо на многе ненормалности у његовој режији, па ако му се баш одистински допало, организоваће он то опет. Шта му тешко? У не само новију, већи у старију историју ушао је као неко ко је први пут организовао штрајк глађу власти против опозиције, који заправо никад није ни почео, али су га сви одушевљено прихватили. Ругајући се бројности опозиционог скупа поредећи цифре са бројем становника Вануатуа, заборавио је да се у исте такве острвске земљице куне када повуку признање Косова, у замену за пар тенкова и сандук муниције.
Има странку од скоро 700.000 чланова, окупира целу државу по потреби, уцени превознике и запослене по јавном сектору, блокира све и доведе десети део људства у ограђен простор. Дођу из Босне, Црне Горе и са Косова, доведени албанским аутобусима који се плаћају из буџета Србије и тако помажу албанску привреду. Таблоиди дуплирају цифру и сви задовољни.
Народ се пита откуд паре за све то, а први фикус Србије мудро збори: “Кампања “Будућност Србије” се финансира у складу са уставним овлашћењима Владе и председника државе.”Нисам знао да у уставна овлашћења и њихово финансирање спадају и зависници од лекова за нос, Лукас и Мандић?
Сви који су се изређали на бини у паузама појања подобних музичара нагнусније су напали и попљували своје политичке противнике, баш како то и приличи представницима нормалне и пристојне Србије. Није изостао ни гост из Босне, коме овдашњи фараон даје по 30 милиона еура свако мало, и по потреби га извлачи из џепа да повраћа по грађанима Србије. Кад год Миле запева о присаједињењу шљивика и ливада, предузеће “Галенс” изгради још пола Новог Сада, а фирма ‘’Интеграл” добије неки посао на реконструкцији и изградњи аутопутева. Успели су да дресирају и официра са Кошара, који лобира за странку. У исто време, преживели из тог пакла умиру од болести и глади, без икакве помоћи исте те власти.
Митинг је, као и онај прошли у организацији опозиције, прошао без инцидената. Ипак, један човек се изгледа уплашио, па на њега није повео и своју супругу да подржи мужа? Памтимо његове педагошке изјаве о ограниченом кретању и шкртост за издавање дозвола за излазак у град у специјалним приликама, па ништа не треба да нас чуди.
Једно је тачно. Ниједан владар у новијој историји Србије није скупио више аутобуса у Београду, да би, са неограниченом влашћу коју поседује, направио протест против опозиције.
Тачно је да они уз општу мобилизацију свих државних и парадржавних ресурса могу више, али ми можемо да издржимо дуже. И издржаћемо, јер је суботњи митинг показао само огољени страх од губитка власти. Војвода Живојин Мишић рече да је један који хоће, увек јачи од двојице који морају. И зато.
Онај који живи за аплауз, а снага му лежи у аутобусу, окружен је халапљивим климоглавцима склоним прелетању. Још је алавији на власт од Милошевића и није му лако. Јасно му је да ће сан о ујединитељу и реформатору, каквим би волео да буде представљен у уџбеницима историје, остати недосањан и да ће га ипак помињати по нечем другом. Најпре као некога ко не једе, не пије, не спава и не уринира, али ипак функционише. Јапанци су измислили такву играчку, пластичног кућног љубимца и назвали га Тамагочи. То исто не ради ништа од наведеног, само ти прави друштво.
Следећи састанак на који је рекао да неће ићи док се не укину таксе, је са председником Француске, који га је пре неки дан упозорио на баљезгарије које објављује његов омиљени таблоид и његов омиљени новинар. Онај добар и пристојан човек.
Поред таквих немамо никакву шансу да кренемо напред, а све се више чини да је никада нисмо ни имали.
Милан Тодоровић Чарли (Ужичка недеља 1010)
