Пише проф. Биља Грујичић
У мојој кући се увек читало. Не, није то промоција никаквог начина живота, како се то данас популарно каже, то је просто за нас био начин живота. Као редовно прање зуба. Нисмо по томе били јединствени, то исто радили су и Пантелићи и Костићи и Максимовићи и ко зна ко још не. Злобници би рекли да је то производ идеологије, дириговане литературе, но без жеље да улазим у контрапродуктивне расправе, да тражим корене, одређујем узроке и последице, бићу врло прагматична: Запослите данашњу породицу да вече проведе уз књигу! Дозволите Вашем господину Паметном телефону (јер он јесте и Ваш господин и Ваш господар) да одбијете све информације које Вам баш у том часу јавља! Слобода се не састоји у томе да се не зависи ни од кога и ни од чега, јер је то немогуће. Напротив, она је у томе да знамо од чега не желимо да зависимо.
Читале су се тада и новине, часописи, није да нису. Мушки део са “Нином“, женски са „Базаром“ и дечији са “Забавником“. Онда би уследиле комшијске размене са „Практичном женом“ и „Надом“. Тако су се деца учила традицији, читању, избору добрих часописа. Нека ово буде својеврстан омаж Политикиним издањима која је 25. јануара прославила 112. рођендан. Ипак ја бих о наградама овога пута, тачније о једној која увек носи дозу мистификације, прашине и популарности, тачније о Ниновој. Великић, поново после „Руског прозора“, од истог аутора. Увек купим и прочитам Ниновца. Трудим се да не верујем кулоарским причама, обично знам и ко су кандидати, трудим се да верујем жирију (и сама сам небројено пута била у истим, не желим да ово буде претенциозно) и онда прочитам. Интересују ме нове-старе књижевне тенденције. За Вас сам, драги моји направила скроман избор цитата, који Вам можда препоруче читање “Иследника“:
„ Увек си опуштен на туђ рачун. Неко други то плаћа.“
„Свако негде мора да буде. Све има своје време.“,
„И да знаш неће свет пропасти због озонске рупе, нити због Марсоваца, већ због лажи.“
„Историја, то је прича о имовини, све се врти око плена.“
„Чувај се великих речи, оне су ту да прикрију.“
„Ништа не спречава убоге душе да шире гласине, дајући тако одушка зависти и лицемерју.“
И није моје да учитавам значења, тако се то у мом послу зове, нек чита ко како хоће, довољно је од мене оволико. Ја нећу ни да тумачим шта је фотографија, а шта је уметничко дело, шта је то оригинална духовна творевина, има ваљда ко тиме да се бави, на прави начин. (Мени нека уредник објави ону која је уметничко дело.) У међувремену ми још остало да се опростим од Дејвида Боувија, али не од оног сегмента његове сексуалности, који се сада често коментарише, већ од његовог импозантног дела. И још нешто, па Срећан нам Св. Сава, међутим, не знам да ли просветари са најављеним платним разредима имају разлога за срећу, али: “Живели!“
