1.
На Мрежи се указала вест, само Ужичанима разумљива и важна: неко ће дати паре да неко очисти и доведе у ред Малу брану, Велику брану и припадајуће им централе Под Градом и у Турици.
Како је бљеснула, утихнула је и о њој се не разговара.
О њој се не свађа.
А без разговора и свађе, како ћемо одредити колико ти што би да раде греше; без увређености после разговора и свађе, како ћемо ми, Ужичани, моћи да кажемо оно убитачно наше „Говорио сам ја…“ без обзира на исход подухвата?
Око мање важних ствари дрвило се данима недељама; много јаснији и лакши подухвати ускакали су у разговор кад он утихне као да се негде родио сиромах или је добра звезда у далеком Свемиру умрла.
Па шта ли нам је?
Није ваљда због ове ситуације?
2.
Ужице има Ђетињу, Малу свету реку; Ђетиња има клисуру, клисура кањонски део који волимо, а кањон две бране с почетка прошлог века.
Сви смо били горе, сва места била су наша, а није нешто велики број Ужичана који су стали на Малу брану и, макар погледом, сишли јазом до електране на Плажи; ко то није урадио, склон је „Великој уставној забуни“, како сам то у оној књизи назвао.
А то је, пријатељи моји, магловито повезивање у глави Велике бране са Централом.
Није чудно.
Иако се Мала брана налази коју стотину корака од Бањица, реком је врло тешко пробити се, а стазе, које воде до ње између два прва тунела, незгодне су, тешке за савлађивање и понекад опасне.
Доле, врло чудан део реке, сеновит и тајанствен. Иако на стотину корака од асфалта, дивљина је то и тако се владај; иако се, ретко додуше, може чути воз кад проклопара оним мостом изнад централе Турица, рачунај да си негде далеко и у свету лаганих корака, покрета, речи и пољубаца.
Рачунај да се та наносима засута и фуцнута лепотица пита како ли си, кад те нема неку годиницу.
И питам се, ово откад сам проредио доласке, како је акустична гитара Авон преживела суљања низ оних два метра глатке стене на првој стази, иако су њени носиоци бивали у растреситим стањима, а није лед пред општином, иако у наручју Љуша Сандокана, гитаристе Феникса?
Недокучиви су путеви јапанских гитара произведених за британске компаније, купљених у Чаушескуовој Румунији, да би просипале акорде уз постојане ритмове Ђетиње.
3.
Велика брана нам је на оку, а опет, као да нико није видео шта се с њом дешава у годинама пре транзиције.
Било је то време, кажу, у ком се знао ред; било је то време у ком су Путеви из каменолома сипали стење и камење у зелене дубине Најлепше.
Такав је био тај ред и нико није стао у њену одбрану.
У то доба, при почетку сезоне купања, оно кад би радо запливао, а тражиш тамније осунчане стене рђу из коски да изагнаш, на „Винту“ смо чучали Милош Конфучије, Смешков брат што, по речима деде Мицка, ништа није учио, већ се само дружио с оним Дааагом.
Уз „’Ајд ти први“ и „’Ајд ти, па ћу онда ја“ разговор о првом скоку, потегло се питање и шта би ко урадио да нас каменолом заспе одозго. Конфучије је проценио да је најбоље потрчати до металних мердевина и прибити се уз стену, ја сам заговарао учење о подвлачењу под конструкцију на врху степеништа на брани, па нека одбија руке и ноге ако се намерачила сила нечиста.
И чуло се.
И видело се силно камење уместо неба.
Урадили смо што смо проповедали, и живи смо.
У води ни квадратни педаљ није остао непогођен.
4.
Из примера Конфучијевог и личног, кукавичлук се исплати; бар понекад, рекла би Бежанова мајка, она што никад не закука.
Харагеи, рекао би сваки поштен самурај, иако то везе с Таоизмом и Конфучијанизмом нема.
То вам је, пријатељи моји, осећај опасности која се невидљиво и нечујно прикрада.
Тај харагеи, код њих на далеком Истоку или још даљем Западу, зависи на коју страну те пут поведе, јавља се у стомаку. Плашим се да о бранама ћутимо, јер у стомаку осећамо да ће се надања изјаловити, да ће паре, после тридесет до педесет месеци заврзивања и нечињења, отићи код неких горих, да они сад мало лерују и плаћају камате док не прођу њихове године.
Чини ми се, о томе се ћути.
Страх од неуспеха је за оне свилене, већ омекшане у казану за топљење; ми смо још помало сирови и престрављени смо од бескрајног низа одустајања.
Ако радови ипак почну, лако ћемо се ми тргнути и почети са закуретањем, сеирењем, ламентирањем, оспоравањем…
5.
А има још једна брана.
И о њој се ћути, али после буре. У чаши воде.
Због те чаше, здравичари су остали без текста; због те чаше, водене, мамурлук удара и оне што воду не окушају и оне што су се хвалили језером чисте воде, прве категорије, завидљивцима из крајеве с мутњикавом и воњајућом; у тој чаши, село Врутци је испијено.
Нико је не помиње.
Кад је направљена, дванаест километара од Ужица, по граду су пободени бели пластични стубови. Показивали су докле би вода дошла кад би се десило оно што се не може десити и кад би код старог Града досегла висине које за Ђетињу нису предвиђене у тајним протоколима.
Понегде, могли су се видети картони с исцртаним сигналима за опасност; очекивало се да имамо довољно времена да се попнемо до стубића Тог Дана, ко може.
Знака за опасност од оног у чаши, није било, нити је ко могао сањати да ће се такве ствари помињати.
6.
Три ужичке бране, три, наоко, различите приче.
А ми бисмо, најрадије, да те у тим причама главни јунаци буду неки други, лошији, необразованији и глупљи од нас, неки „Ко је он?“ ликови; па кад забрљају, да дођу да нам се жале…
Па да им кажемо.
Кад бисмо сви замислили како би било да то успе, кад бисмо зажмурили и призвали слике из дана, кадa су и те старе даме биле младе, шансе за победу над ентропијом не би нимало порасле; али, нашли бисмо се на страни која се одупире распаду.
7.
У ноћи, најкраћој, а младости довољно дугој, у близини Велике бране ложио сам ватру с једним дрвцетом „Драва“ шибице, с оним црвеноплавим знаком „Градине“ на полураспалој кутији.
Успео је крес, па сламка, па сува травка; гранчица лане откинута, па сува грана, ко зна кад водом нанета. И ето ватре, и ето дрске поруке Васиони да се може, упркос свему.
Од хука водопада, не бисмо чули сирене; прстом смо показивали докле би вода у кањону дошла да Врутци намах пукну. Тридесет метара? Седамдесет седам?
Бисмо ли чули грмљавину једнократне Нијагаре или би нас харагеи избавио?
Јер, пријатељи моји, у то доба, тог века, те ноћи, пораз и страдање нису разматрани.
Колико сутрадан, размилели смо се Југославијом по војскама, факултетима, „сталним запослењима“, тезгама…
Од изненадног сутрадан, учење о непостојању пораза и страдања стављано је на пробу сваког дана, сваког корака…
8.
Мало је вероватно да ће нас Врутци изнијагарисати једне ноћи без будне страже кањонске, без сирена и стубова, изнад којих се може поставити рибарска столичица, и прошетати Патак, златна четворка пливајућа, или Матов гујавац воблер.
Лако је замислити, постоји још једна брана, негде горе, где се Ђетиња животу радује, и да она брани наш мали ужички свет од лоших ствари и невоља; лако је срачунати да се тога доста накупило и само што није провалило.
Предуго се скупљало.
А добро, пријатељи моји, нигде се не скупља и неће нас изненада обасути.
Добро се с муком штити и негује, добро се уз велике муке из Стварног света у ову нашу сенку пресађује.
Три бране. Једна па две, или две па једна.
Нама су и оне на Бањицама, од камена старих градова и грађе донете од Златибора, Шаргана и Таре, биле претешке за одржавање.
Кад једног дана буде другачије!
Драган Р. Филиповић (Ужичка недеља 958.)
