Овакав систем је апсолутно неодржив!

Успешни суграђани: Др Бошко Ристановић- Гинеколошка ординација „Артемида“
Већ трећу годину у Ужицу ради ординација „Артемида“, те смо са др Бошком Ристановићем, консуслтантом ове ординације, разговарали о репродуктивном здрављу жена у Ужицу, паду наталитета, рађању, абортусу, проблемима у здравству и условима у којима раде ужички лекари. Будући да је др Ристановић у два наврата био директор ужичке болнице и добро познаје проблеме у овој области, посебно нас је занимао учинак локалне средине у здравственој просвећености наших суграђана.
На почетку разговора каже да би најрадије напустио болницу и да то има као амбицију, с обзиром на године искуства, и окренуо се у потпуности приватној пракси, али да му материјални моменат то тренутно не дозвољава.
– Може и на два колосека, само што је доста напорно. Ни један мој радни дан се не завршава пре шест сати увече…

УН: Шта мислите, зашто акушерство није распрострањено у приватној пракси, као гинекологија?
– Акушерства још нема у приватној пракси, осим Медигрупа у Београду и једне клинике у Новом Саду, која је још у припреми.
Проблем је мало тржиште и систем осигурања, пре свега за пацијенте. Много би ствари било регулисано, када би регулисали здравствено осигурање. Док је покојни премијер Ђинђић водио Владу Србије, 2001. године је одредио једну професорку да му направи предлог реорганизације система здравства. Пошто сам те године био директор, она ме звала у свој тим, и урадили смо једну крајње озбиљну анализу здравственог система, могу слободно да кажем да је то био читав елаборат са предлозима, да се уреди одржив систем, унапређен за пацијенте и материјално решен за запослене.

УН: Шта сте закључили?
– Испоставило се да су кључни елементи тог система контролисана инкорпорација приватног сектора и систем здравственог осигурања. Наш Фонд здравственог осигурања је једна фантомска организација, која нигде не постоји. Ту су потпуно помешане ингеренције. Нама би Министарство здравља требало да уређује правце развоја, улагање новца, набавку опреме, одржавање система, а Фонд искључиво да сервисира услуге. Рецимо, ви сте осигураник и уплатили сте своје доприносе. Фонду, сервисирајући услуге здравственим установама, ту престаје ингеренције. Код нас је све контра. Пошто је новац код Фонда, онда он креира чиме ћете лечити, шта можете да добијете од опреме итд. То је као када би вама аутокућа, која вам осигурава аутомобил, одређивала где ћете тај ауто купити и где ћете га поправити. Између осталог, зато нема више клиника и породилишта у приватном сектору.

УН: Да ли Фонд ради по таквим принципима, зато што је у Србији више сиромашних?
– Не. Ми смо дошли до страшних закључака. Поставили смо питање, шта је реална цена коштања здравствене услуге која кошта овај систем, ову државу? Тренутно, када платите преглед у Дому здравља, то је јефтиније десет пута него у приватној ординацији. Али, ми смо одлучили да дођемо до реалне цене и испоставило се да су цене у државном сектору, који ја и даље више поштујем од приватног, иако радим у приватном, два, до два и по пута веће, него у приватном сектору!

УН: Зато што је систем гломазан?
– Наравно. Нико у партиципацији коју пацијенти плаћају, није урачунао амортизацију зграде, набавку опреме, трошкове запослених, набавку лекова, трошкове грејања. То су страховити трошкови у систему. Суштина је била да се део примарне заштите, као што је то у Европи, пребаци на ниво контролисаног приватног сектора, уз јасно утврђене критеријума ко то може да ради и где. И ви онда, као осигураник, бирате да ли ћете да одете у болницу код гинеколога, у дом здравља или у приватну ординацију. Добијате квалитетнију услугу, јер систем здравства добија конкуренцију, а самим тим и квалитет.

УН: Колико је онда овај систем који сада имамо одржив?
– Овакав систем је апсолутно неодржив. Видите сваки час неку донацију у здравству. Ни један систем не може да функционише на том принципу. Морате да нађете комерцијални простор. У садашњем систему здравства нема пуно новца, али би било довољно, да на прави начин функционише. Код нас су здравствене установе директно мотивисане да троше више новца. Ако, рецимо, имате годишњи уговор за лекове од осам милиона динара и направите уштеду, нико вас неће наградити због тога, већ ће вам идуће године смањити буџет. И као свака кућа у којој нема газде, новац се баца на материјал, нико то не плаћа, а сви видимо каква нама је услуга.

УН: Је ли то један од разлога због којих лекари из државних установа беже у приватну праксу?
– Мени је основни мотив био да избегнем, не тај професионални стрес, већ више стрес који производе међуљудски односи, затим недостатак основног материјала. Када немате сапун да оперете руке, то ствара фрустрацију. Мени је приватна ординација била место где ћу попунити време и направити релакс, да уживам у свом послу. Наравно да је и материјални моменат важан, али није био довољно јак. Осим тога, гинекологија је таква грана медицине, у којој много тога може да се уради у амбулантним условима. Ту је и пуно емоција везано за одржавање трудноће и где врло често пацијенткиње имају жељу за дискрецијом. Зато је она повлашћена грана и зато опстаје у приватној пракси.

УН: Шта „Артемида“ нуди својим пацијенткињама?
– Ординација је конципирана тако да окупља најквалитетније консултанте из ужичке болнице, односно лекаре из одређених области. Поред мене, ту је др Милена Аћимовић, која је субспецијалиста за брачну неплодност, др Владислав Трипковић, врло остварен стручњак из области лапароскопије, хистеоскопије и гинеколошке онкологије, др Данијела Кнежевић и др Мирела Јефтић, које се доста баве патологијом грлића материце. Ја сам се током каријере више базирао на одржавање трудноће, тако да је направљен тим у ком се допуњујемо. Спектар услуга које нудимо је у равни једне регионалане ординације и ништа више од тога. Нисмо имали капацитет да уђемо у вантелесну оплодњу, па смо ту празнину попунили тако што смо ангажовали Специјалну болницу из Лесковца, др Миодрага Стојковића, која је крајње респектабилна установа у Србији, са којом имамо уговор о сарадњи. Предност ове сарадње је што пацијенти из Ужица потроше мање времена и мање новца да би дошли до ове клинике.

УН: Шта су још проблеми ваше бранше, поред тих мука са Фондом?
– Још увек као систем здравства нисмо способни да одговоримо у погледу комуникације, пажње и разумевања. Гинекологија је једна доста дискретна грана, везана за рађање, где поред струке, пацијент очекује и пажњу. И, наравно, материјални проблеми, јер немамо опрему као на Западу.
Друга врста проблема је недовољна едукација популације. То је цео систем, који треба да почне кроз школу, невладин сектор, цркву… сви сегменти друштва треба да се укључе. Као што је проблем брачна неплодност, где су жене, односно парови, буквално остављени сами себи. Имате формално подршку државе за рађање, али сте сами.
Однос неповерења који се годинама стварао, био је на штету пацијената, али и лекара. Нико нема суштинског интереса да тај однос промени. Комуникација на директнијем нивоу би помогла да се тај однос поправи, а за то треба подршка целог друштва. Све остало ће се у овој земљи можда решити, али без решења проблема наталитета, неће се решити ништа. О свему треба да се отворено разговара, и о трудноћи и о рађању и о абортусу.

УН: Како терет абортуса носе лекари у оваквој хипокризији српског друштва?
– Наравно да морате да урадите абортус када је то неопходно. Закон вас на то обавезује. Што се тиче нежељене трудноће, избегавао сам, када год сам могао. Ми са контрацепцијом нисмо урадили ништа више од онога што је било пре двадесет, тридесет година. Наше најјаче контрацептивно средство је немаштина. Значи, стрес од свакодневице нам регулише рађање. Коме је до секса, када нема решене фундаменталне проблеме?
УН: Шта је са девојчицама, адолесценткињама, које су то најбоље године за рађање, зашто се граница помера, и како еманципација утиче на наталитет?
– Сваки период одрастања девојчице, па и дечака, јер то су увек заједничке ствари, захтева одређен степен едукације, прилагођен узрасту. Не може се исто причати детету од дванаест година и жени од 35 година. Неке ствари које може урадити девојчица, па и дечак, који може девојчици направити проблем са тринаест, четрнаест година, може да изазове проблем у тридесетим годинама. Зато едукација мора да крене из школе, преко гинеколога и социјалне средине. Зар је могуће да ми у 21. веку немамо ни један аутомат за презервативе у граду? Је ли то проблем набавити?

УН: Шта нам то говори, каква смо средина? Конзервативна, лицемерна?
– Не могу да кажем да смо конзервативна, јер је то став, који неке државе имају одавно утемељен. Ми смо неедукована средина. Конзервативност иде уз одређене религије, и то је тако вековима. Али, ако ви не познајете како се преноси ХИВ, или како се преноси ХПВ вирус, то је онда недостатак елементарне едукације.

УН: Да ли је икада и један директор неке основне или средње школе у Ужицу, позвао гинекологе да разговарају са децом на ову тему?
– Не, никада. И не само директори школа, већ никада нико.

УН: А шта бисте им рекли?
– Све оно што им родитељи не говоре. Како настаје нови живот, где је место биологије, где је место Бога… и када причате детету нешто тако, уводите га у тај свет репродукције. У средњој школи је већ другачије. Млади већ тада ступају у сексуалне односе, и ту долазе неки нови ризици, јер улазе у фертилни период. Мора им се објаснити како се преносе вируси и колики је значај контрацепције. После долази време факултета и рађања… Зар је проблем да се у општини направи округли сто за парове који немају деце, или имају било који други проблем везан за планирање породице? Зар је тешко направитит трибину шта су подршке друштва за једну трудницу? За сваки период постоји едукација и то нама фали. Знате шта бисмо ми? Ми би отприлике овако „Колико кошта пара да се обучимо, али да се обучимо за два дана?“. Па то нема нигде.
– Имамо нашег врхунског психијатра, др Владету Јеротића, академика, једног изванредно мудрог човека. Шта је проблем да се организују трибине у Ужицу, о времену уласка у брак, о значају породице и рађања? Па, његова предавања су крцата. И стално инсистирати на тим предавањима, која ће нас просвећивати. А не, купили смо скенер да дијагностикујемо рак, купили смо гама нож…Па, дајте да урадимо нешто да нам деца не добију HPV вирус. Они не знају ни шта је HPV вирус, а ступају у сексуалне односе. То су страшне ствари.

УН: Код жена је све присутнији феномен одлагања рађања. Како гледате на то?
– То је проблем који ће се јако тешко решити, то је проблем читаве западне цивилизације. Циљ жена је да заврше факултет, купе аутомобил, купе стан, и онда дођу у период који биолошки није добар за рађање. После 35 године се црпу ресурси. Пошто ништа у животу не можемо променити сто посто, и овај проблем можемо бар за десет посто да поправимо. Радим свакодневно са трудницама и женама које тек треба да роде и много пута сам им променио став. Много пута су жене одустале од прекида трудноће. Али, бојим се, да смо се ми као друштво предали. И ја ћу, вероватно, као и моје колеге, чекати неку пацијенткињу у ординацији, када она буде имала 40 година, која ће ми рећи, „ја желим бебу“. Жене јесу у великој заблуди, али су и остављене саме себи. Да смо као друштво пружили пуну подршку да рађају са 26, 27 година, не би се све жене окренуле рађању, али добар део њих би. За мојих 26 година рада у здравству, имам сигурно преко педесет жена које сам скинуо са стола за киретажу и то само захваљујући разговору са тим женама. Није велики гинеколог онај који вам је оперисао карцином, већ онај који вас је прихватио са 17, 18 година у својој ординацији и није вам дозволио да вам се деси карцином. Радим овај посао довољно дуго и видим пропусте који постоје. Само је ствар јесмо ли заинтерeсовани за проблем или нисмо. Потребно нам је повезивање свих сегмената друштва и укрштање различитих мишљења око проблема, уз свесрдну подршку медија. Не могу новинари решити проблем рада ултразвучног апарата у болници, али могу да инсистирају на значају тог апарата, па ће неко ко одлучује, одлучити и да га купи.

УН: Плашите ли се да ће за педесет година Ужице бити град пензионера?
– Не. Пошто ће цела Србија бити држава пензионера, мислим да ћемо се лепо слагати, ако овако наставимо. Мислим да је цела Србија у великом проблему.

Љ.К.

Comments

comments