1.
Sećaš li se zvuka prvog prvog dana sankanja, prvog dana dobrog snega?
Budiš se i čuješ ga; neponovljiv je, sasvim drugačiji od one iritirajuće kakofonije velikog odmora i bezglavog zundanja školskim dvorištem.
Od brdašca do ograde, niz Rajića zid, pored Čvorove kuće do Parčića – bezbedna zona za sitnu boraniju, uključujući i one nedorasle za samostalno upravljanje moćnim rodlama, ligurama i sankama; njih su starija braća i sestre držali ispred sebe, skoro dobrovoljno. Zauzvrat, žutokljunci su vukli uzbrdo to nebesko vozilo, za koje samo nepažljivi posmatrači tvrde da se po snegu kreće.
Svaka padina i iole strma ulica, puna; svaka ima svoj žamor, svoje ptice rugalice, svog plačka, i svi se ti zvuci ispred kuće u Nerandžićevoj slivaju u zimsku rapsodiju, zimsku nazujanost u kojoj ne znaš kud bi pre. I pred svakom kućom, vrte se preuzbuđeni poletarci i poletarke i uče se teškom zanatu donošenja odluka.
Činilo ti se da doručak i propisno oblačenje predugo traju, i da ćeš sigurno zakasniti, iako još ne znaš gde si pošao, je li sneg pravilno napadao i pokrio kocku ili kaldrmu kako ti zamišljaš da je dobro; bar tri dobra spusta trebala su ti da se uveriš da je sve tu, da su svi tu i da to može i laganije.
Kad ta strast i neizdrž nestanu, ne moraš se ni baviti time što ti ponekad na um pada i, kao, budi struje i sokove.
2.
Bože dragi, koliko nas je bilo!
Biće, to je taj bejbi bum. Brojnost nam je rasla, a klinci zadržani u kućama protiv svoje volje, dok napolju dobar sneg pada, retkost; ti taoci roditeljskog straha od nazeba ili sužnji kažnjeni zbog knjižice i onako, puštani su kad se kovitlac stiša i uvek su kasnili na ono što će se pamtiti i prepričavati, i, čini mi se, tako će zauvek ostati.
Tamo, gde su žamor, rugalica i plačko, puno je; iako su svaka padina i strma ulica neponovljive, jedinstvene, taj preplet se uredno ponavlja, kao da je neko propisao kako valja obavljati te rituale čistog snega i junačkog minusa.
S ozbiljnošću olimpijca, nabijao si vunenu kapu s kićankom do obrva; krimku, malo tesnu zbog vunene čarape, vezivao si ispošćenom gumicom za tegle, udvostručenom.
Gore, na startnoj liniji, na desnu nogu stavićeš šlicugu „Pujdovku“ – gvozdenu šipku elegantno svijenu oko komada drveta, s kanapom koji oko noge pritežeš žutom drvenom bojicom, misliš najnepotrebnijom, ili drvcetom zaostalim iz sezone pravljenja i nošenja u školu sto drvaca i kvadratnog metra.
Tako su majstori upravljali, jednom slidžom i energičnim zabacivanjem zadnjeg kraja rodli, ligura, sanki…
Mada, ni taj prefinjeni upravljački sistem nije bio garancija protiv izletanja sa staze, prevrtanja i zakucavanja s leđa u onog malog što nije znao da se rđa sa limenog okova sanki, voznog, uklanja odlučnim trljanjem po snegu pre spusta.
Kad je bilo očito da ćeš nekog stići i udariti, tog neiskusnog malca sa previše rđe na vitalnom delu sanki na primer, red je nalagao da vikneš: „Čampar!“, ne bi li mukica imala šansu da ti se ukloni s puta.
Nije to naročito uspevalo i vremenom je taj uzvik upozorenja postao kliktaj oduševljenja dok brzi gruva u sporog i izbacuje ga sa staze.
Na tu reč, svima nizvodno se bubrezi zgrče.
Ostaje večito pitanje: treba li sporiji da se potpuno ukloni onom u zaletu, ili brzi da gurne onog sa malo zarđalim nebeskim kočijama, taman koliko mu je potrebno da i on uhvati ritam staze, i ne ostane da se vuče u svetu koji propuštanje prilika surovo kažnjava?
3.
A pre prvih spustova, dok je sneg još neutaban i neuglačan, vredni su uz ograde napravili stazu od pepela. Jer, nikad nije svima raspust.
Odrasli su, umotani koliko se može, klempali tim ulicama do ravnog, recimo do Rakijskog pijaca, da sačekaju autobus, koji možda i ne vozi po alaudži; „Raketom“ ili bez nje, dokopavali su se fabrike. U njoj su, uz zvuk teške industrije, čekali da svane, da se razdani.
Ni celac, ni vožnjom utabani sneg, nisu im se uklapali u sliku odlaska na posao; kao staklo, kao ispolirani kristal uglačane „klize“ još manje. Ozbiljan je to bio svet, ti zaposleni, i pepeo pored ograde im je bio važan deo tog rituala obavljanog u mraku, tišini i na mrazu.
Kasnije, nekima se razdanilo, neki još čekaju da im svane, sve uz zvuk teške industrije i kiselkasti miris bukovog pepela na snegu.
4.
U mom beskrajnom brdovitom svetu, rasprostrtom preko Pašinovca, Brdašca, Belog groblja i skoro do Ibiševog guvna, pa tamo Šumadijskom do Klisure i naniže, ligure su bile drvene, niske i kratke, ponekad potkovane limom; rodle su bile robustne, metalne konstrukcije, od okruglih cevi, s drvenim sedištem; sanke su bile uglavnom kupovne, drvene i lake.
Rodle, šlicuge, šrafciger, hajl… U brdovitom svetu, beskrajnom za našu veličinu i domete, znali smo nemački i pre polaska u školu.
Gore, na startu, recimo da je to bilo na Ibiševom guvnu, pored pomenutog trojstva, posle dugog uspona, vožnju su počinjali i važni vlasnici drvenih skija, što kupovnih, što pravljenih, s oprugama zategnutim oko „Krcunki“, HTZ dubokih cipela radnika Valjaonice bakra u Sevojnu.
Oni su, obojica, kod Ćanine kuće produžavali niz breg na kom je izgrađeno igralište „Nade Matić“; na bregu staza, na stazi skakaonica, ispod nje tragovi valjanja i prevrtanja. Oni su, obojica, obično bili na uličnim stazama prvih dan-dva; posle su odlazili negde gde se zimska radost plaća.
5.
Braonkast, siv, crn.
Jedno posipanje pepelom nije dovoljno u svetu punom zdravih pionira; rastarlahaju to oni nožicama u krimkama i svojim nebeskim kočijama, kojima su privremeno vozili blizu tla, blizu pepela.
Vredne ruke dobrih domaćina obnavljale su tu traku sigurnosti za sve kojima nije raspust i ne praznuju pojavu dobrog snega na ulici pogodnog nagiba.
Posipanje pepelom u kolektivnom znanju jeste pokajanje, preobražavanje u boljeg čoveka posle uviđanja grehova; zapadni hrišćani imaju i rituale vezane za taj simbolični i preokretni čin.
Posuli su naši sve ulice, posipamo i mi danas; umesto iz šaka i ceremonijalnih posuda, sipamo ga iz dimnjaka po svima nama, po ovom snežnom svetu.
Kažu, nije dobro posmatrati crno-belo; sivih tonova nedostaje.
Ne kažu da ako belo nijansiraš sivilom, ceo svet ka crnom putuje.
6.
Na raskrsnici kod Ćanine kuće, posle silnog pravinom od Belog groblja, srednji put je vodio u dvorište OŠ „Nada Matić“ i, ko promaši skakaonicu, vožnja se bezbedno završavala na velikom i ravnom platou.
Pravo su stepenice do Socijalnog i Slanuše, u gornjem delu kamene sa zidićima, od polovine betonske, široke, školske. Bilo je zima tokom kojih se moglo voziti, ne mareći šta je sve snegom zatrpano.
Desna skretanja, teška pri toj brzini, vodila su ka lijevom skretanju; vešti nebeski vozači, prizemljeni sticajem okolnosti, uspevali su da održe pogon do uliva na raskrsnicu ispod Prohorovih. Onda se, pored Pošte iščezle u susednim svemirima i nepouzdanim sećanjima, polako, pobednički, vozilo i do ulice Maršala Tita, onom Komandantovom, kojom i danas, sa zamišljenom pesnicom na čelu, njegovi pioniri i omladinci prolaze.
Između Pošte i SDK moglo se sudariti s nekim od moćnih bobova, voženih od Kovačnice Porom, kaldrmom Zagrebačke pored Rezervoara, pa ulicom Vite Pantovića iznad Trga partizana. Moglo se, ali nikad nije: to mesto je bilo sanjani cilj mnogočlanih promrzlih postava iza fapovog volana; u santimetar su merili čije su kočije, nebeske, dalje dobacile.
Na tom mestu, inflatornih devedesetih, u kojima su čak i kazne bile nezamislivo obezvređene, neki gradski lik, urban takoreći, s osmehom je poručio strašnom policajcu Čajetincu: „Piši! Ne možeš ti da napišeš, koliko ja mogu da platim!“
7.
Priča s Čajetincom i brisačima okićenim ceduljama, nema veze s pisanjem, mada bi bilo lepo da ima; ni sa lokacijom, ni policijom.
S radošću i nebeskim kočijama svih vrsta još manje.
Ima s pepelom i silnim dekadama vožnje sa zarđalim rodlama, ligurama i sankama, iznova i iznova.
Svud je pepeo, i udišemo ga predugo već, a kao da i dalje ne poznajemo značaj kratkog trljkanja napred-nazad i penjanja na bregove koji nude dobru, brzu i uzbudljivu vožnju.
8.
Čampar!
Dragan R. Filipović (Užička nedelja 951)
u prodaji je nova knjiga Dragana R. Filipovića, Pecajući starom prugom od Užica do Višegrada, koju možete kupiti u Petru Panu u Užicu, tel. 031/601-776
http://uzickanedelja.rs/pecajuci-starom-prugom-od-uzica-do-visegrada/
