КОМЕНТАР
Хипноза у мраку
Ова свакодневна промоција Београда и бомбардовање грађана Србије информацијама о великим успесима неспретног градоначелника Синише Малог и његовог табора, полако почиње да иде на нерве сеоском подручју и локалном становништву што живи изван зидина поменутог главног града. Све те тв емисије посвећене “Београдском читачу“, “Београду на води“, “Београдском ноћном животу“, “Априлу у Београду“… ископима, прокопима, удесима, изградњи, здравству, смраду на Ади Хјуи, пуцњавама, тучњавама, сплавовима, ставовима, заплетима, расплетима.. прете да створе сталну мучнину у, не тако неотпорном, стомаку житеља варошица, што се више и не помињу на тој истој телевизији, која је очигледно еволуирала, од информативне установе државе Србије, у маркетиншки сателит града Београда и актуелног политичког естаблишмента. Лепо је што постоји, опет, “Београдска Хроника“, како би заинтересовани могли да отпрате шта се догађа у граду над градовима, белом, али зашто и све остале емисије морају да буду у служби белог града? Да ли у поменутом граду постоји бар једна особа на важном положају која би указала, опоменула, разобручила и одлучила да ослободи утамничени остатак Србије од београдске тираније! Да продише и Ужице, Краљево, Шабац, Ваљево, Зајечар, Лесковац.. и остали градови који по географској подели не припадају “Београдском Пашалуку“. Некако се све свело на хистерично утркивање београдских Аганлија и њихових субаша, да што сликовитије опишу своје успехе и заслуге за стварање једног модерног и надасве јединственог града Београда. Дакле, најударнији термини као и емисије су подређене том приоритетном задатку, а један мали простор, гле чуда, тешком муком је издвојен и посвећен остатку Србије која се, судећи по тој емисији, бави искључиво пољопривредом, сточарством и другим огранцима сродних занимања. У емисији “Србија данас“, трећеразредни новинари проналазе домаћинства са поглаваром, који до у детаље објашњава колика је глава његовог вола и да толику главу нема ни један во у региону. Е, тај во је најважнија информација у наведеном програму, намењеном да се ућутка и до граница понижења доведе остатак становништва ове државе (не смем рећи грађана, јер они живе само у Београду), као да се, осим наведеног вола, ништа друго не догађа у унутрашњости, изузев одгоја тог јединственог примерака главатог голијата. Да ли је могуће да је култура умрла? Да ли се догађају изложбе младих сликара, да ли позоришта праве представе и да ли пре свега грађани ових отуђених и заборављених делова Србије посећују наведене културне манифестације? Одговор је позитиван, али то никога у Београду не занима, као, уосталом, ни главати бик, који се стицајем чудних околности нашао у центру ове кратке причице.
Некако ми се чини да је време и прави тренутак да се сви ми одселимо у Београд, са собом обавезно поведемо нашег рогатог презента и не заборавимо лопату и џак, како се не би осрамотили и на неком тргу оставили евентуални измет, који би овај субјект могао из себе избацити. Ко зна шта би онда на телевизији рекао градоначелник, Мали? Једно је сигурно, са одвратношћу би се држао за нос?
Радојко Лако Веселиновић
