PSIHO-ART

psiho-art-ristovic-uzice-1

Ординација Психо-арт: Ана Ристовић-психотерапеут

Колективно смо за психотерапију

– Светска здравствена организација каже да ће до 2020. године сваки други човек на планети имати, или је имао проблем анксиозности. Биће то најчешћи данак животу какав живимо –

Специјалистичка психијатријска ординација Психо-арт, у оквиру које ради и психолошко саветовалиште и психотерапија, које воде др Петар Ристовић, психијатар психотерапеут и Ана Ристовић, психолог психотерапеут, већ тринаест година успешно се бави превазилажењем психичких поремећаја психотерапијом и лековима. Реч је о поремећајима попут неуроза, фобија, депресије и психичких поремећаја деце, присилних и сексуалних поремећаја, несанице, психозе, адолесцентне кризе, али и проблемима попут родитељства и васпитавања, професионалном оријентацијом, проценом личности и интелигнеције, психолошким саветовањем и психијатријским вештачењем.
Са Аном Ристовић смо разговарали о проблему ирационалног страха- анксиозности, и у којој мери се њени клијенти суочавају са анксиозношћу.
– То је данак стресу у коме живимо, тој убрзаности живота, сто улога које имамо у јако кратком времену, онда исцрпљивање због посла који је такав, капитализма који је суров, макар код нас, где је експлоатација на делу. Плаћају данак и они који су власници, значи менаџерски стрес, због превелике одговорности. И ту нема стајања.

На питање из којих социјалних слојева потичу људи који имају потребу за психијатром или психологом, Ристовић каже:
– Из свих социјалних кругова чак и незапослени. Петар и ја у најширем спектру делатности бавимо се анксиозно-депресивним реаговањем, а то значи или флуиодну анксиозност или депресивно реаговање, или људи имају опсесивно-компулзивни поремећај, или имају неке врсте сложенијих фобија, као што је социјална фобија, то је доста често сада, или агорафобија. Долазе људи и са изолованим фобијама, на пример са страхом од зубара. То је фобија која ипак захтева третман. И страх од авиона врло често захтева третман.

Да ли су срушени табуи у односу на раније године, када је у питању помоћ психолога или психијатра и јесу ли људи отворенији за ову врсту помоћи?
– Oтвореност je знатно већа, нарочито се млади људи често јављају, или кажу својим родитељима да имају неки проблем у доживљају, у осећају, не осећају се добро у својој кожи и кажу просто, „ја бих да попричам са неким“.
– Пре петнаестак година су родитељи звали, па кажу, „видим да му није добро, затвара се, тешко му је, како да га натерам да дође?“, али терање није поента, већ, када се гледа психотерапија као таква, суштина је да особа сама дође, да бисмо могли да радимо. Ако је неко натеран, он ће тек тако да пробави ту неко време. Постоје свесни, али и несвесни отпори, када особа хоће, али у суштини неће. Кашњење на психотерапију је рецимо несвесан отпор. Психотерапија је сама по себи дуг рад, дуг процес, то је процес унутрашње промене. Све зависи од дубине проблема, од човека, од дужине трајања проблема. Неки људи дођу после десет година живљења у проблему, и наравно да ће терапија да траје дуго. Неко дође одмах, а можда проблем није толико дубок и није толико јако изражен, па ће да буде и краћи период терапије.
– Бојим се да се данас и спектар фобија шири, а и њихов интезитет је јачи. Примећујем да све чешће долазе људи који имају социјалну фобију, а то је у суштини страх од блискости. Такав човек може да функционише лепо једино са најближима, а то значи породицом. Чим је неки шири круг у питању, не може. То није никакво умишљање, већ се та особа заиста осећа ужасно лоше на великим скуповима, када треба негде да уђе, постоји страх од јавног наступа. Код агорафобије, рецимо, када су те особе на улици, имају утисак да се све око њих дрма, али и да буду сами у својој кући, такође имају снажан страх. Клаустрофобија и агорафобија су заправо само две стране једне исте медаље и веома често иду заједно. Бити сам са собом је грозан осећај, који те особе просто плави. Изоловане фобије, са друге стране захтевају кратак третман, али без обзира што оне некоме могу да изгледају баналне, тај неко мора да дође на третман, јер га просто угрожавају.

Којом брзином се страхови превазилазе, индивидуално је, каже наша саговорница.
– Зависи од психотерапије, од психотерапеута, од тога односа који се успостави, јер је деведесет посто од бољитка у психотерапији одговоран тај однос са психотерапеутом. Психотерапеут није никакав ауторитет, нити неко ко ће да просипа мудре савете, није он тај који ће да утиче на одлуке клијента, он је тај који ће само да прати тај процес, промене особе и мало гура у том неком правцу којим је та особа кренула. Психотерапеут је, заправо, подршка. Доста мог рада је и саветодавног карактера. Дођу ми људи са животним проблемом и питају шта да раде. Ја ни ту нисам неко ко ће да да готова решења. И као саветодавац идем на то да особа сама одлучи, јер није психотерапеут тај који одлучује. Ми имамо тај неки однос као људска бића. То је много важно и много лековито. На процес излечења утичу и социјална средина и подршка. Дете, рецимо, има школску фобију, и та школска фобија можда ће у једном тренутку да нестане, али у неком другом неће, јер у том другом тренутку је, рецимо, хаос у породици. Родитељи су у хаосу, и то нешто што дете већ има, то је само знак да нешто у његовом свету није у реду. Проблем када настане, настаје као симптом. Ако се стабилизује та социјална, срединска, породична ситуација, онда ће и то дете много лакше да превазиђе своју школску фобију.

На питање шта је присутније код људи, повлачење у себе или агресија као одговора на стање у коме се налазе, Ристовић каже:
– Има повлачења, али мислим да је доминирајућа агресија и експлицитна и имплицитна, такозвана пасивна агресија и ту су присутни разни облици. Када неко говори да, а мисли не, и цело његово понашање се очитује са то „не“, то је типична пасивна агресија. Када ви видите да је неко превише фин, а није суштински благонаклон према вама. Разне су маске ту у питању. То Енглези зову дупле поруке. Стално је неки раскорак у томе што нам људи говоре, јер то није оно што заиста мисле, или оно што мисле, не говоре, оно што осећају, није оно што раде, тако да смо ми генерално као друштво за психотерапију, пошто то одговара дефиницији. Када се особа осећа тако да оно што мисли, није оно што говори, и оно што осећа, није оно што ради, када то није у складу и није целовито, та особа је за психотерапију.

Наша саговорница се слаже да је агресија резултат потиснутог страха…
– Наравно, ми живимо како живимо и живимо тако деценијама. Живимо са многог страха у окружењу и преживели смо свашта. Страх и несигурност иду заједно, страх и неизвеност иду заједно. Што је више неизвесности, више је страха. Логично је онда и да има више агресије.

Пролеће је годишње доба у коме се преиспитују осећања. За људе који пате од зимске депресије, пролеће је спас. Њима престаје период потиштености, међутим, за неке друге ово је дискутабилно годишње доба, будући да је прелазно.
– За психијатријске болести попут психоза, пролеће није баш повољан период, такође и за анксиозност. Како промене годишњих доба, тако и атмосферски притисак имају утицај на наш организам – каже власница ординације Психо-арт и додаје да је најважније да свако од нас нађе сопствени „вентил“, али и да нађе „пуњење“.
– И да нађе равнотежу између вентила и пуњења – додаје. – Не можемо ићи само на пражњење, него морамо негде миловати себе, значи унети нешто лепо у себе. Разни су људи, разни су и вентили, а свако од нас зна шта му прија. Поента је да све то радимо на друштвено прихватљив начин. Некако је у ово време пријатељство дошло у кушњу и губи на снази, а онда проблеми добијају на значају. Зато је важно да будемо окружени пријатељима, а што је више блискости, мање је страха.

Љ.К.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.