Ordinacija Psiho-art: Ana Ristović-psihoterapeut
Kolektivno smo za psihoterapiju
– Svetska zdravstvena organizacija kaže da će do 2020. godine svaki drugi čovek na planeti imati, ili je imao problem anksioznosti. Biće to najčešći danak životu kakav živimo –
Specijalistička psihijatrijska ordinacija Psiho-art, u okviru koje radi i psihološko savetovalište i psihoterapija, koje vode dr Petar Ristović, psihijatar psihoterapeut i Ana Ristović, psiholog psihoterapeut, već trinaest godina uspešno se bavi prevazilaženjem psihičkih poremećaja psihoterapijom i lekovima. Reč je o poremećajima poput neuroza, fobija, depresije i psihičkih poremećaja dece, prisilnih i seksualnih poremećaja, nesanice, psihoze, adolescentne krize, ali i problemima poput roditeljstva i vaspitavanja, profesionalnom orijentacijom, procenom ličnosti i intelignecije, psihološkim savetovanjem i psihijatrijskim veštačenjem.
Sa Anom Ristović smo razgovarali o problemu iracionalnog straha- anksioznosti, i u kojoj meri se njeni klijenti suočavaju sa anksioznošću.
– To je danak stresu u kome živimo, toj ubrzanosti života, sto uloga koje imamo u jako kratkom vremenu, onda iscrpljivanje zbog posla koji je takav, kapitalizma koji je surov, makar kod nas, gde je eksploatacija na delu. Plaćaju danak i oni koji su vlasnici, znači menadžerski stres, zbog prevelike odgovornosti. I tu nema stajanja.
Na pitanje iz kojih socijalnih slojeva potiču ljudi koji imaju potrebu za psihijatrom ili psihologom, Ristović kaže:
– Iz svih socijalnih krugova čak i nezaposleni. Petar i ja u najširem spektru delatnosti bavimo se anksiozno-depresivnim reagovanjem, a to znači ili fluiodnu anksioznost ili depresivno reagovanje, ili ljudi imaju opsesivno-kompulzivni poremećaj, ili imaju neke vrste složenijih fobija, kao što je socijalna fobija, to je dosta često sada, ili agorafobija. Dolaze ljudi i sa izolovanim fobijama, na primer sa strahom od zubara. To je fobija koja ipak zahteva tretman. I strah od aviona vrlo često zahteva tretman.
Da li su srušeni tabui u odnosu na ranije godine, kada je u pitanju pomoć psihologa ili psihijatra i jesu li ljudi otvoreniji za ovu vrstu pomoći?
– Otvorenost je znatno veća, naročito se mladi ljudi često javljaju, ili kažu svojim roditeljima da imaju neki problem u doživljaju, u osećaju, ne osećaju se dobro u svojoj koži i kažu prosto, „ja bih da popričam sa nekim“.
– Pre petnaestak godina su roditelji zvali, pa kažu, „vidim da mu nije dobro, zatvara se, teško mu je, kako da ga nateram da dođe?“, ali teranje nije poenta, već, kada se gleda psihoterapija kao takva, suština je da osoba sama dođe, da bismo mogli da radimo. Ako je neko nateran, on će tek tako da probavi tu neko vreme. Postoje svesni, ali i nesvesni otpori, kada osoba hoće, ali u suštini neće. Kašnjenje na psihoterapiju je recimo nesvesan otpor. Psihoterapija je sama po sebi dug rad, dug proces, to je proces unutrašnje promene. Sve zavisi od dubine problema, od čoveka, od dužine trajanja problema. Neki ljudi dođu posle deset godina življenja u problemu, i naravno da će terapija da traje dugo. Neko dođe odmah, a možda problem nije toliko dubok i nije toliko jako izražen, pa će da bude i kraći period terapije.
– Bojim se da se danas i spektar fobija širi, a i njihov intezitet je jači. Primećujem da sve češće dolaze ljudi koji imaju socijalnu fobiju, a to je u suštini strah od bliskosti. Takav čovek može da funkcioniše lepo jedino sa najbližima, a to znači porodicom. Čim je neki širi krug u pitanju, ne može. To nije nikakvo umišljanje, već se ta osoba zaista oseća užasno loše na velikim skupovima, kada treba negde da uđe, postoji strah od javnog nastupa. Kod agorafobije, recimo, kada su te osobe na ulici, imaju utisak da se sve oko njih drma, ali i da budu sami u svojoj kući, takođe imaju snažan strah. Klaustrofobija i agorafobija su zapravo samo dve strane jedne iste medalje i veoma često idu zajedno. Biti sam sa sobom je grozan osećaj, koji te osobe prosto plavi. Izolovane fobije, sa druge strane zahtevaju kratak tretman, ali bez obzira što one nekome mogu da izgledaju banalne, taj neko mora da dođe na tretman, jer ga prosto ugrožavaju.
Kojom brzinom se strahovi prevazilaze, individualno je, kaže naša sagovornica.
– Zavisi od psihoterapije, od psihoterapeuta, od toga odnosa koji se uspostavi, jer je devedeset posto od boljitka u psihoterapiji odgovoran taj odnos sa psihoterapeutom. Psihoterapeut nije nikakav autoritet, niti neko ko će da prosipa mudre savete, nije on taj koji će da utiče na odluke klijenta, on je taj koji će samo da prati taj proces, promene osobe i malo gura u tom nekom pravcu kojim je ta osoba krenula. Psihoterapeut je, zapravo, podrška. Dosta mog rada je i savetodavnog karaktera. Dođu mi ljudi sa životnim problemom i pitaju šta da rade. Ja ni tu nisam neko ko će da da gotova rešenja. I kao savetodavac idem na to da osoba sama odluči, jer nije psihoterapeut taj koji odlučuje. Mi imamo taj neki odnos kao ljudska bića. To je mnogo važno i mnogo lekovito. Na proces izlečenja utiču i socijalna sredina i podrška. Dete, recimo, ima školsku fobiju, i ta školska fobija možda će u jednom trenutku da nestane, ali u nekom drugom neće, jer u tom drugom trenutku je, recimo, haos u porodici. Roditelji su u haosu, i to nešto što dete već ima, to je samo znak da nešto u njegovom svetu nije u redu. Problem kada nastane, nastaje kao simptom. Ako se stabilizuje ta socijalna, sredinska, porodična situacija, onda će i to dete mnogo lakše da prevaziđe svoju školsku fobiju.
Na pitanje šta je prisutnije kod ljudi, povlačenje u sebe ili agresija kao odgovora na stanje u kome se nalaze, Ristović kaže:
– Ima povlačenja, ali mislim da je dominirajuća agresija i eksplicitna i implicitna, takozvana pasivna agresija i tu su prisutni razni oblici. Kada neko govori da, a misli ne, i celo njegovo ponašanje se očituje sa to „ne“, to je tipična pasivna agresija. Kada vi vidite da je neko previše fin, a nije suštinski blagonaklon prema vama. Razne su maske tu u pitanju. To Englezi zovu duple poruke. Stalno je neki raskorak u tome što nam ljudi govore, jer to nije ono što zaista misle, ili ono što misle, ne govore, ono što osećaju, nije ono što rade, tako da smo mi generalno kao društvo za psihoterapiju, pošto to odgovara definiciji. Kada se osoba oseća tako da ono što misli, nije ono što govori, i ono što oseća, nije ono što radi, kada to nije u skladu i nije celovito, ta osoba je za psihoterapiju.
Naša sagovornica se slaže da je agresija rezultat potisnutog straha…
– Naravno, mi živimo kako živimo i živimo tako decenijama. Živimo sa mnogog straha u okruženju i preživeli smo svašta. Strah i nesigurnost idu zajedno, strah i neizvenost idu zajedno. Što je više neizvesnosti, više je straha. Logično je onda i da ima više agresije.
Proleće je godišnje doba u kome se preispituju osećanja. Za ljude koji pate od zimske depresije, proleće je spas. Njima prestaje period potištenosti, međutim, za neke druge ovo je diskutabilno godišnje doba, budući da je prelazno.
– Za psihijatrijske bolesti poput psihoza, proleće nije baš povoljan period, takođe i za anksioznost. Kako promene godišnjih doba, tako i atmosferski pritisak imaju uticaj na naš organizam – kaže vlasnica ordinacije Psiho-art i dodaje da je najvažnije da svako od nas nađe sopstveni „ventil“, ali i da nađe „punjenje“.
– I da nađe ravnotežu između ventila i punjenja – dodaje. – Ne možemo ići samo na pražnjenje, nego moramo negde milovati sebe, znači uneti nešto lepo u sebe. Razni su ljudi, razni su i ventili, a svako od nas zna šta mu prija. Poenta je da sve to radimo na društveno prihvatljiv način. Nekako je u ovo vreme prijateljstvo došlo u kušnju i gubi na snazi, a onda problemi dobijaju na značaju. Zato je važno da budemo okruženi prijateljima, a što je više bliskosti, manje je straha.
LJ.K.
