Read My Lips

Након америчких председничких избора
Не знам зашто многи још увек не могу да дођу себи после америчких председничких избора. Па ја још увек не могу да се освестим од председничких кандидата једне и друге партије, и зато се веома љутим када ми приписују да сам отворено за Трампа. Јер, нисам! Само сам мирнија, јер није изабрано веће зло. “Да је Бог хтео да гласамо, дао би нам кандидате” – једном је виспрено рекао Џеј Лено, али сада је и Лено у историји касних ноћи, а Бог је и одавде већ одавно дигао руке. А мислила сам да је и ова земља некада бацала светла далеко!
Америка је за председника изабрала кандидата промена, уморна од вашингтонског естаблишмента, клинтоновске династије и Обамине квази транспарентности. Трамп је победио Хилари, баш као што је 1980. Реган победио већином зато што му је противкандидат био Џими Картер. Чисто као суза.
Трампова шокирајућа победа извела је на улице хиљаде демонстраната. Ево, већ више од недељу дана у већим градовима левицари демонстрирају против резултата председничких избора. Њујорк, Чикаго и најлибералнији Портланд предњаче у окупљањима; не протествују они због нерегуларности избора, него чисто зато што им се не свиђа изабрани председник. “Није мој председник” – најбројнији је од свих транспарената. Сада им смета и electoral college, а сигурна сам да ће ускоро наћи замерке и америчком Уставу. Не знам како би органи реаговали да демонстрирају Трампове присталице, да је којим случајем изгубио, али се у случају доконих либерала нису прославили.
Задивила ме чињеница да су неки факултети, а Бога ми и основне и средње школе, отвориле “собе за плакање” и понудиле саветовалишта за трауматичне последице председничких избора. Многе студентске организације су тражиле да се јесењи испитни рок због ове, такорећи националне катастрофе, укине, али су управе школа предлоге углавном одбациле, осим у неким случајевима, остављајући их као необавезне. Интересантно, заиста, за земљу у којој је студенте углавном баш брига и за председника, и за Конгрес, и за Сенат и за Врховни суд; одакле толико разливене студентске патње међу студентима, који не знају ни ко је Џорџ Вашингтон, ни када је била Револуција, а о томе где је Норвешка на светској карти, да и не говоримо. “Elegantly Wasted” популацију требало би подсетити да је Америка капиталистичка земља, а да социјализам још увек успешно расте у Европи и неким недођијама.

А ево, већ више од недељу дана нико се озбиљно не пита зашто је кандидат Демократске партије изгубио ове изборе. Не, сигурно не зато што је у питању жена; можда више због тога што се ради о злој жени, жени крвавих руку, пенџетираног образа, похлепној, арогантној, бескрупулозној. Ућутале су се Демократе, у нади да ће се партија најпре сама од себе очистити од владајућих кланова, да би се могла вратити својим коренима, исконском програму и можда ухватити замах за неку следећу изборну трку. “Нисмо урадили ниста лоше” – тврде неки партијски званичници. И звуче патетично, жалосно и смешно у исто време. Нико није на време схватио да је Хилари била шос поштар, а да су сви заједно потценили бес и незадовољство скоро уништене средње класе. И мноштва преварених жена.
Са друге стране, ни једна феминистичка организација, у свом великом стилу либералне хипокризије, није поменула, нити славила име жене, која је на овим изборима однела велику победу. Кели Конвеј, која је као менаџер тако добро изнела Трампову кампању, није само прва жена – менаџер кампање Републиканаца која је победом тријумфовала, него је и мајка четворо деце, паметна, способна, успешна. Можда их је баш од ње такве срамота!
Прошле недеље пола Америке је са нестрпљењем чекало први интервју изабраног председника Трампа у популарном ТВ формату “60 минута”. Као да су сви Републиканци већ тада чекали испуњење обећања или све Демократе реализацију претњи, које су пљуштале изборним етром. Да ли ће изградити зид према Мексику? “Не мора баш зид, може и жичана ограда”, у нешто мирнијем тону одговарао је Трамп. Хоће ли поништити Obama Care у потпуности? “Не, сачуваћу неке њене добре стране. “Хоће ли депортовати све илегалне имигранте?“ Наравно да не, ратосиљаћу се само криминалаца, нарко дилера и других преступника.”Хоће ли поставити специјалног тужиоца за истрагу против Хилари Клинтон? Вешто је избегао одговор на то питање. И шта је ту чудно? Изборна реторика је једно, а постизборна пракса нешто сасвим друго. Па зар смо заборавили чувену реценицу, на којој је Буш старији добио своје изборе – “Read My Lips! No New Taxes”, а убрзо потом повећао порез ради смањења буџетског дефицита, што му политичке присталице и бирачи никада нису опростили. Ко је толико наиван да и даље верује у изборна обећања?

Ово су дани у којима тим Доналда Трампа озбиљно ради на избору кабинета и комплетне администрације, која ће имати око 4000 запослених. Већ лети перје иза затворених врата, свако се бори за своју коску и парче колача. Где ће завршити Ђулијани, Гингрич, Кристи? Могу ли деца бити чланови кабинета или само део транзиционог тима? Да ли Трамп стварно ништа никоме не дугује? Хоће ли пружити руку левичарима, да ли се уплашио, може ли бити председник свих Американаца или ће сада он формирати Трампову председничку династију?
У претпразничним данима Американци углавном заборављају да политички систем ове велике земље није демократија, него Федерална република, са јасном поделом на извршну, законодавну и судску власт и постулатом из Декларације о независности о животу, слободи и потрази за срећом! Зато овде углавном ништа не зависи од председника или не само од председника. Ко год да добије изборе и даље ће бити струје, воде, уља, млека и дувана, а у неким државама видим и још више легализоване дроге. Лепота овог политичког система је што и милионер може имати исте шансе као и обичан грађанин. Ако му се посрећи потрага за срећом. Бирачи ионако одлично знају да су политичари нешто као пелене – треба их мењати често, и то из истог разлога!
Мила Филиповић, Чикаго

Comments

comments