Ресетовање у зрелим годинама?

"Живот се не мери бројем наших удисаја, мери се бројем тренутака када нам је застао дах."

KOVAC

ПИШЕ: ПРЕДРАГ КОВАЧЕВИЋ

Време тече, какви тече, само пичи, већ смо при крају децембра, док ударим дланом о длан, ето је Нова 2016,“сваки час Нова година“, што рекао пок. ужички профа Мијо Петровић. Невероватно је како брзо пролети време, одгајање деце, те бриге, али и те среће и радости, сада су то већ млади људи довољни себи, који траже своју срећу… Зато и имамо сутра и сутра и сутра. Сутра је дан који нуди да уђемо у неке лепше и мирније воде. Да се одледимо од фазе у којој смо. Знам само да сваки тренутак носи нову шансу и могућност за срећу. Највећа спознаја у мом животу је изненадни диван дубоки осећај мира, који ми је дошао као благослов или као последица рада на себи, не знам. Било како било, ја сам се ресетовао, што и вама желим, из тог разлога написах ову причицу. Да поделим мало искуства, да олакшам тај улазак у зрело доба, али и да се осврнем и на овај тмурни октобар.
Ако ти се устајање из кревета чини као дизање тегова, значи да си дошао у зрело доба. У детињству правимо гримасе пред огледалом, мајмунисали се, еее, у зрелим годинама нам огледало враћа, све више личимо на мајмуна. Младост гледа у будућност, старост гледа у прошлост, средње доба гледа у огледало и не верује својим очима. Сагнеш се да нешто дохватиш, а пролети ти мисао, шта бих још могао да урадим овако сагнут. Код жена у средњим годинама или зрелим, на пример, догађа се, купе ону спаваћицу кроз коју се све назире, а онда се сете да више никога не знају, ко би кроз њу гледао. Мисли им негде одлепршају, као кад истресеш перјани јастук кроз прозор, а онда се боје да се којим случајем не врате те мисли, асоцијације на нешто лепо. Еее, у тим годинама које сам ја прегурао, догађа се да материја односи победу над духом, дух би још хтео, али вишак килограма не да. Ха, ха, ха, у тим одмаклим годинама ‘ебеш здраву храну, кад су организму потребни сви доступни конзерванси. Без шале, ако вам се чини како је криза средњих година неподношљива, сетите се да вас још чека и старост.
Догоди се, понекад године дођу саме и не донесу мудрост… Шта да се ради? Пробајте као што ја урадих, прво игноришите те небитне бројке везане за старост, висину, тежину. Нека доктори брину о томе, који их андрак плаћамо, ипак је најбоље да сами водимо рачуна о свом здрављу… Следеће је дружење искључиво са ведрим људима, јер мрзовољни мрзитељи утичу лоше на душу. Негујте своју радозналост, учите цео живот, сазнајте више о хардверу, софтверу, уопште о комповима и свим осталим ћереслима што измишљају. О авионима, камионима, баштованству, воћкама о свему и свачему… Никад мозак на отаву да зврји, „празан ум је ђавоље игралиште“, у коме чучи – Алцхајмер. Треба уживати у малим једноставним стварима, смејати се често, дуго може и гласно, док не пођу сузе, док се не остане без даха. То је добро за цео организам, нарочито за плућа, очи, ум. Шта када се падне, јер падови се често дешавају, нарочито ти животни? Трпи, тугуј и терај даље, увек се сети да је једина особа која је цео живот са тобом, ти сам-сама… Буди жив док си жив, што подразумева и ону богом дану радост, секс… Срамота вас, и мене је, али то је тако и део је срећног живота, ма шта злобници рекли.
Направи круг, окружи се оним што волиш, породица, кућни љубимци, драге успомене, музика, биљке, хобији. Ако је потребно, нађи и девојку, ако ти жени „доста свега“, исто важи и за лепши пол. Некога са ким ћеш се мазити… Изгради у свом кругу своје склониште, брига те за малограђанску околину, важно је подмладити се. Ако још носиш дете у срцу биће све лакше. Наравно, здравље је најважније, доведи се у ред ако си се запустио. Ако је добро, чувај га, ако је начето – побољшај га. Ако је ван твојих могућности, потражи доктора, сети се ионако га плаћаш, хтео то или не. Ресетуј се, врати се у претходно добро стање и избегавај места у којима можеш осетити осећај кривице. Обавезно људима које волиш реци да их волиш, помињи им то чешће. Такође често се се сети оног филозофски реченог:
„Живот се не мери бројем наших удисаја, мери се бројем тренутака када нам је застао дах.“
То је било то важно што сам хтео да вам кажем, али има и оно мање важно, што треба да знамо као културни људи, који живе на месту које се зове Ужице… Зато сам гледао 6 сати седницу градске скупштине на ТВ5, да будем у току. Највише је фрке на почетку овог месеца подигло оно око фабрике прераде отпадне воде. Пола од тог времена су говорили учесници, о дебаклу Фабрике отпадне воде. Најдуже је говори Јово, бивши градоначелник и Саша, како су се трудили, оно баш… Онда је подуже говорио Средојевић, некадашњи директор Водовода, веома детаљно, који је мало покварио утисак о Јову и Саши, да су се „трудили баш“, јер је замерио у једном моменту „општинарима“ да нису били баш заинтересовани, кад су били неки битни скупови око теме отпадних вода… И актуелни градоначелник Тихи је рекао шта се радило откако је он на челу коалиције која одлучује у Ужицу. Мени се највише свидело кад је рекао да још има наде и позвао све бивше и садашње да заједно употребе своје везе и крену у Београд, да спасавају шта се спасти може у министарства, а после и код Вучића, ако буде потребно. Поен за Тихомира што се мене тиче, а противници имају право на своје мишљење….vidoje drndarević užice sps
Ужичани се нису баш нешто специјално узбуђивали тим градским догађањима што их пласираше градски медији као на пример: – Да је министар правде Селаковић отворио изложбу о знаментим личностим ужичког краја, да ли је сад он најзнаменитија личност ужичкога краја (?). Или те санације крова Јокановића куће, па како је завршена санација крова Спомен дома на Кадињачи, јаке вести, као да није нормално да када кров прокишњава, поправи… Ха, ха, ха, заслуга, што су решили да поправе, запрашио мачка, па Марко сад нема буве, лудиград. А посебно је важна вест да такси 500-600 има нову андроид апликацију и да су малишани из вртића на Тргу цртали на тему: „Мој град слави рођендан“…
Ипак, има још нешто што је Ужичане мало узбудило а и изнервирало, а то је јавно објављивање висине плата ужичких функционера… То око плате градоначелника кажу и није баш неправедно, ипак је он градоначелник и види се да се баш труди, па та плата која је око 120.000 динара и није нешто засметала. Али се већина Ужичана сложила да је ипак велика, због бедног стандарда у граду. Све плате функционера, већника, директора јавних предузећа и сличних „главоња“ врте се око стохиљадарке, мало испод или изнад. Ужичанима је највише засметала плата вечитог, али беспотребног, заменика градоначелника Видоја Дрндаревића… Зашто? Зато што се слика да нешто важно ради, а у ствари ништа. Смета им то што сви само причају о одговорности, а кад се догоди, никоме ни длачица с главе не фали, чак и ти мали шрафчићи, који су као, најебали, у ствари нису само су нестали из јавности, чак добили и згодније радно место… Дрндаревић има плату после оног скидања од 10 одсто 110.000 динара и заиста, шта тај човек уопште ради, сем што је „функционер СПС“, и што се у јавности мува око Тихомира и дремка на Скупштинама општине… Углавном за плате и накнаде чланова Градског већа Ужица, из градског буџета, исплаћено је укупно 10.568.600 динара, у периоду од 1. јануара до 30. септембра ове године. Нешто се мислим, колико би им било исплаћено да су политичари професионалци, кад имају такву лову као аматери… Само весело, чувајте живце, тек ће затребати, нарочито до весника пролећа. Најбоље је да и ви млађи размислите о претходно поменутом ресетовању…

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.