U AMERICI SAM BIO CRNAC, A U ENGLESKOJ – MUZIČAR!
Premalo je ovo prostora za neku opširniju istoriju popularno-muzičkog pravca poznatog kao rok muzika, pa će fokus ovog javljanja iz britanske prestonice biti samo onaj deo rokenrol istorije koji se odnosi na London.
Rok se sprema da dođe u London
Od početaka rok muzike, ranih 50-ih godina prošlog veka, do primanja njegovog pelcera na Ostrvu, prošlo je skoro 10 godina. Prva imena britanskog roka koja će ostvariti široku popularnost izbijaju na površinu ranih šezdesetih godina. Svi smo čuli za Bitlse, Animalse… Može se primetiti da su lučki gradovi, Liverpul i Njukasl bili malo ispred Londona i Mančestera, ali se i u potonja dva grada (a i u mnoštvu manjih) rok muzika brzo proširila.
Prvi značajni predstavnici rok muzike odavde su i danas aktivni Roling Stounsi, čiji su počeci vezani za jugoistočni London, ali i za bluz muziku. Ima više nego što je na tu temu potrebno teorija o tome kako je bluz, muzika obespravljenih Afroamerikanaca iz južnih delova države, u Britaniji našla toliko plodno tlo. Kasnih pedesetih i kroz šezdesete, značajan broj američkih muzičara, mada ne baš „prvog ešalona“, zasnovao je radnje u Engleskoj. Na pitanje upućeno jednom od veterana te scene za neki Bibisijev dokumentarac, zašto bi neko iz prosperitetne Amerike došao da radi kao bluz muzičar u zemlju koja nema bluz tradiciju, a uz to se još sporo i mučno oporavlja od razarajućeg rata, ovaj je odgovorio: „U Americi sam bio Crnac, a u Engleskoj – muzičar!“
Šezdesete, godine kada su London i rok muzika otkrili jedno drugo
Elem, bluz je tu, spretni muzičari su tu, rokenrol može da počne. Džimi Pejdž iz Led Cepelina („Led Zep’lin“ kako kažu Englezi) ili neznatno mlađi Erik Klepton, muzičarski su zanat pekli kao ulični svirači u kraju u koji ću se nastaniti nekih 50 godina kasnije. Već neku godinu kasnije, u Londonu će svirati Yardbirds, pa i Led Zeppelin sa Pejdžom u glavnoj ulozi, te The Rolling Stones, stenje koje se još uvek kotrlja. Negde u drugoj polovini šezdesetih već su aktivni The Cream, sa Erikom Kleptonom, a u grad dolazi Džimi Hendriks. Nije zabeleženo da je to negde rekao, ali je verovatno i njegov motiv bio to što je u rodnom Sijetlu bio samo „Crnac“, a na jako živoj londonskoj sceni prepoznat kao vrhunski muzičar. U prošlom izdanju „Nedelje“ mogli ste videti „plavu plaketu“ sa imenom Miloša Crnjanskog. Najmanje tri takve plakete postoje i sa imenom Džimija Xendriksa, jedna na Mayfair-u, na kući pored one u kojoj je nekih dvesta godina pre njega živeo barokni kompozitor Fridrih Hendl, druga na Notting Hill-u, (ako ste iz prošlog broja Nedelje zapamtili gde je zgrada SPC u Londonu ili gde se Hju Grant zaljubljuje u Džuliju Roberts), gde je proveo svoje poslednje dane, a treća na mestu gde je 1966. imao svoju prvu londonsku svirku. Od baš londonskih bendova iz ovog perioda, gre’ota bi bilo ne pomenuti The Kinks. Oni, kao ni deceniju kasnije The Clash, nisu tek grupa iz Londona, nego neko ko je o gradu pevao zaljubljene pesme. Zanimljivost vezana za Kinkse je da su braća Dejvis rođeni i odrasli u kraju u kome je tada živeo u prethodnom broju Nedelje pominjani Miloš Crnjanski. Ovaj potonji će se kasnije preseliti na otmeniju adresu, u Bejsvoter (Bayswater) na severnom obodu Hajd Parka, a Dejvisi su dugo ostali ponosni „Muswell hillbillies” („Buarci“, u slobodnom prevodu).
Možda nisam dovoljno podrobno istražio prisustvo muzičara iz Srbije/Jugoslavije u Londonu tih godina, ali izgleda da ih nije ni bilo. Karlo Metikoš, Zagrepčanin, je npr. stigao do Amerike, mnogi pop muzičari su se tih godina kalili po kafanama, diskotekama i hotelskim terasama Italije, Nemačke pa čak i Francuske, ali u Londonu ih – nema.
Rane sedamdesete donose glam rok, te zvezde koje su uzlete i izlete pravile u prethodnoj deceniji ali su se tek sedamdesetih proslavili , kao npr. David Bowie, ili T.Rex Marka Bolana.
Isto se može reći i za predstavnike hard roka, Deep Purple („Dip Perpl“ a ne „Parpl“, kako su govorile generacije njihovih ljubitelja u Srbiji) i Uriah Heep („Juraja Hip“). Osim što su počeli još šezdesetih, a pravi uzlet doživeli tek sedamdesetih, zanimljivost za ove dve poslednje grupe je da su početke imali blizu mog današnjeg komšiluka, u predgrađu-opštini Haunslou („Hounslow“). Tamo su mesecima delili prostor za vežbanje u lokalnom domu kulture (“community centre”). Par ulica dalje deo detinjstva proveo je Fredi Merkjuri, koji će se kasnije proslaviti sa Kvinom („The Queen“), a par ulica prema mojoj sadašnjoj adresi svoje školske dane živeo je nešto mlađi Elvis Kostelo.
Za razvoj rok-bluz scene šezdesetih godina jako je važna i Eel Pie Island, ada na Temzi, takođe u mom današnjem komšiluku, u Tvikenemu („Twickenham“). Tu su imali svoje rane nastupe i Stounsi, i Jardberdz, i Klepton i… Istoimena kafana („Eel Pie House”) na „Adi pite od jegulje“ više ne postoji, zatvorena je pre 50 godina iz bezbednosnih razloga, nakratko obnovivši rad 1969, taman koliko da vidi Blek Sabat i Hokvind (preteča Motorheda). Par lokala na levoj obali Temze nikada nisu uspeli da im preuzmu ni izvođače ni publiku. Bitlsi, koji su kasne šezdesete imali bazu u Londonu, već su bili velike zvezde i svoj kafanski zanat ispekli po Liverpulu i Hamburgu, pa se nisu pojavljivali u mom kraju. Njihova adresa Ebi roud („Abbey Road”, „manastirska ulica“) je na severnoj strani grada, u kraju koji malo ko od muzičara na početku karijere može sebi da priušti.
70-e, godine kada su rokeri pevali o Londonu
Kao reakcija na stadionske rok zvezde, u Londonu se sredinom 70-ih pojavljuje novi muzički pravac – pank. Potpomognuta ekonomskom krizom, agresivnim marketingom i mladim snagama „iz kraja“ scena je eksplodirala u leto ’77. Pank pokret je bio toliko u modi da su se uz njega lepili i mnogi koji stilom, stavom i muzičkim umećem ne spadaju nigde blizu te scene. Tako su u pojedinim muzičkim publikacijama čak i „AC/DC” ili “Motorhead” proglašavani za pank.
Da se vratimo na zemljopisna cepidlačenja, „Seks Pistols“ i njihovi rivali, „Kleš“ su svoje ulično-kafanske početke imali u severnim delovima grada. Uprkos mitovima koje su širili njihovi menadžeri, Malkolm Meklaren i Berni Roudz, nisu bili ni sirotinja, ni ulični nasilnici, ni toliko svirački neuki. Džo Stramer, sin srednje rangiranog diplomate (miljama daleko od radničke klase) i bivši kafanski svirač (a za to je u Engleskoj isto kao i u Srbiji potreban određen nivo sviračke veštine) je možda najilustrativniji primer za ovu tvrdnju. Ali kako je tih sezona u modi bila „radnička klasa“ i „sirotinja“ (što su u Engleskoj sinonimi, tačnije „radnička klasa“ je eufemizam za „sirotinju“), onda smo svi jeli vanilice.
Kleš su, mnogo više nego Kinksi deceniju ranije, bili londonski bend. Živeli su u skvotovima (ilegalno naseljenim zgradama), svirali po kafanama i ulicama, a pevali su često o gradu: „White Man in Hammersmith Palace” o sali gde se godinama svirala rege muzika, a koja je srušena 2012 da bi na njenom mestu bio podignut studentski dom, “London Burning” o dosadi koju je moguće doživeti čak i u Londonu, “Guns of Brixton”, o neredima u kraju u kome su rođeni dvojica članova Kleša, ali i Dejvid Bouvi, te najglasnija i najpoznatija, „London Calling”, koja u stvari više govori o opadajućem carstvu nego o samoj metropoli.
Po broju naslova na londonske teme daleko iza Kleša su Mednes („Madness“) i Džem („The Jam“) ili Daja Strejts (čuveni hit „Sultans of Swing” peva o džez grupi koja svira u kafani negde u južnom Londonu). Posle panka (perioda, ne stila) kao da su pesme o ovoj veličanstvenoj varoši izašle iz mode.
Da londonska rok scena tih godina ne bude samo pank i novi talas, pobrinula se ekipa sa istočnih oboda grada, Aj’n Meid’n. Grupa je formirana u Litonu (Leyton), relativno sirotom predgrađu, ali su mimo tada aktuelne scene i trendova postali svetska stadionska atrakcija.
O Londonu su pevali i „The Guildford Stranglers”, mada su se rano u svojoj karijeri preselili u London (u kojem su i inače rođeni većina člannova) i izbacili Giford iz imena, ostavši „The Stranglers”. Njihova popularnost je došla u vreme panka i novotalasne halabuke, ali sa tom scenom nemaju mnogo veze, jer su dosta spretniji svirači a ni njihova muzika nema mnogo dodira sa pankom. Ali njihova pesma „Dagenham Dave”, koja govori o istočnom Londonu, je naslovom poslužila kao inspiracija za Smitsima, a melodijom, mada nepotpisano, kultnoj beogradskoj skupini, E-ka-ve.
Gore pomenut „The Jam” su takođe iz okoline Londona, iz Vokinga (Woking), u grofoviji Sari (Surreu), ali su im teme često bile londonske, te se u nekoliko pesama čuju skoro dikensovski opisi grada, razumljivi i današnjim Londonjanima.
80-e i 90-e, godine kada su se London i rokenrol skoro posvađali
Londonu se osamdesetih dogodila smena generacija, i to na način na koji su to bolno iskustvo nešto kasnije doživeli neki moji vršnjaci. Činilo se da nas svi poznaju, a znali su nas, izvesno, oni koji su bili „svi“, a onda se to ko zapravo jesu „svi“, skoro preko noći – promenilo. Muzičkom Londonu se to dogodilo na razmeđi decenija (na prelasku između 80-ih i 90-ih godina prošlog veka), mojem pokoljenju na smeni vekova.
Osamdesete je muzički London pretavorio kroz montirane (od strane diskografskih kuća i spretnih menadžera) pop grupe, disko čuda koja su najčešće nestajala sa radio-talasa i iz pažnje javnosti posle svega jedne, beznačajne i jedva svarljive pesme. Svetskom scenom su vladali, ako se izuzmu stari vuci, Stounsi i Aj’n Mejd’n, grupe iz drugih delova Engleske (npr. „The Police“ iz Njukasla, ili „Duran Duran“ iz Birmingema), dok je London bio bledo predstavljen sint-pop imenima kao „Yazoo“ ili „Depeche Mode“. A čak i ove dve grupe dolaze iz Bazildona, Londonske verzije Sevojna, samo što su tamo umesto Valjaonice bakra važna industrija – kockarnice.
Ni devedesete nisu izbacile velika imena iz ovog grada. Na američku grandž scenu ranih devedesetih, ostrvo je odgovorilo Brit-pop talasom, ali London je opet ostao stvaralački skrajnut. Osim Koldpleja („Coldplay“) i Blera („Blur“), na rokenrol strani popularno-muzičke scene nije bilo mnogo velikih imena odavde. Ova decenija je iz drugih razloga zanimljiva za zapadnobalkansku publiku. Još osamdesetih su u London, „u izviđanje“ dolazili mnogi muzičari na pragu popularnosti ili već stvorenih imena. Ne zna se koliko su nepoznatih grupa pogledali npr. Bora Đorđević, Jasenko Houra ili Gile iz El. Orgazma, a ni koliko su pesama i tema pokupili, ali se svi oni povremeno u intervjuima pohvale svojim boravkom u Londonu.
Devedesetih su, međutim, muzičari iz raspadajuće države dolazili da ostanu. Pomenuli smo u prošlom broju, a nije zgoreg da obnovimo gradivo, Koju (Disciplina Kičme) i Bojana Pečara (Ekave). Nismo pomenuli Dadu Džihana, klavijaturistu Zabranjenog pušenja, Nikolu Čuturila, gitaristu Riblje čorbe, Zorana Cvetkovića iz Prljavog Kazališta (nije bio zvanični član, ali je snimio gitare na prva tri albuma „Prljavaca“)…
Neko vreme su čak neki od njih svirali zajedno, okupljeni u orkestar Ex-Yu Rock Mission. Misija Eks-Ju rok misije je bila da sviraju za značajan broj izbeglica naše generacije koji su se tih godina našli u Engleskoj i Londonu. Nisam tada bio ovde, pa ne mogu iz prve ruke da svedočim kako je sve to moglo izgledati, mada sam čuo da su uglavnom izvodili obrade velikih SFRJ imena, od Bijelog dugmeta i Buldožera, do Haustora i Šarla akrobate.
Kasnija vremena
Dvehiljadite nisu donele mnogo novih imena, ako ne računamo žanrove koji nisu baš ljuti rokenrol, što bi onda uključilo npr. Ejmi Vajnhaus ili Adel. London je, međutim, nemoguće preskočiti u bilo kakvoj priči o muzičkom uspehu (izuzetak bi možda bile američke kantri zvezde, ali oni su, uprkos mahanju gitarama, rok muzika koliko i naši folkeri). I danas po londonskim ulicama, pabovima i klubovima zube oštre stotine muzičara željnih slave. Više je moj utisak, nego nauka, ovo što ću reći, ali kvalitet i tehnički nivo londonskih kafanskih i uličnih muzičara teško da ima premca, barem u drugim gradovima Evrope. Možda sam takav utisak stekao jer ovdašnje svirače susrećem svakodnevno, a one po varošima na kontinentu samo u retkim i kratkotrajnim prilikama kada putujem.
Danas zvezde koje su preživele svoje zvezdane trenutke na sceni koju je, opet još jedan Londonjanin, Ijan Djuri sažeto opisao kao „seks, droge i rokenrol“, žive po predgrađima i uglavnom izbegavaju javnost. Džoni Roten iz „Seks pistolsa“ se odselio u Ameriku, Mika Džegera komšije ponekad vide kada dođe u naš kraj da poseti bivše žene i decu, Brajan Mej („Queen”) nekiput prošeta po lokalnom (Ričmond) parku. Džimi Pejdž koji mi ne živi baš u susedstvu (ali mu adresa jeste blizu premijerki Terezi Mej i glumcu Džordžu Kluniju) češće je u novinama zbog svađe s komšijama, oko međe, ograda i ometenog vidika, nego zbog muzike. U mom kraju živeo je svoje zadnje dane (godine) i gitarista prve postave Motorheda, Fast Eddie Clarke. Kuća mu je bila na 200-tak metara od moje, a da ga nikada za 8 godina koliko smo bili komšije nisam sreo, iako sam ja trčao a on šetao kuče po istim parkovima u kraju, a navodno je i izlazio, sa ženom, u moj omiljeni pab u komšiluku.
London tako nastavlja da živi, obezbeđujući dom, adresu živim, već proslavljenim, ali i muzičarima sa ambicijom da se tek proslave, ali ne gadeći se da pomalo zaradi i od onih koji nisu preživeli rokenrol, kao, između ostalih, Mark Bolan („T-Rex“), Bon Skot („AC/DC“), Džo Stramer („The Clash“) koji bi ovih dana (pišem 22. avgusta) napunio 66 godina, Ejmi Vajnhaus, ili najskorija žrtva, Dolores O’Rajordan („The Cranberries“). Jer, kao što dobro znamo mi koji smo proživeli bizarno iskustvo opevano kao „i posle Tita-Tito“ – i nekrofilija ume da bude profitabilan biznis.
Vladimir Davidović (Užička nedelja 993)
