početak AKTUELNO Савест и историја овог града

Савест и историја овог града

od Užička Nedelja
613 pregleda

ĐORĐE PILČEVIĆ

ЂОРЂЕ ПИЛЧЕВИЋ, НОВИНАР И ПУБЛИЦИСТА

УН: Како сте почели да се бавите новинарством? Да ли је то била жеља од раније или игром случаја?
– Око годину и по дана пре одласка у војску 1958. године живео сам у родној Крушчици код Ариља. Тада сам објавио прве текстове у „Вестима“, али тада нисам ни замишљао да ћу највећи део свог радног века, 34 године, провести у новинарству, да ћу јести новинарски хлеб у „Вестима“, „Политици“ и у „Борби“. Да ћу бити заљубљеник у писану реч, да ћу се бавити новинарством и историјом, „кривац“ је мој велики пријатељ Славко Луковић (1938-2004), познати песник ариљског краја, наставник српског језика и књижевности, члан Удружења књижевника Србије. Када смо 1953. године били ученици седмог разреда основне школе у Брекову, једног дана добијемо новине „Вести“, у којима је наш другар Славко објавио песму „Пред спомен плочом“, у којој је опевао страдања његових дванаест Брековаца 1942. године од стране немачке казнене експедиције, када је 11 житеља села стрељано, а један жив спаљен у згради земљорадничке задруге. Тог дана, када нам је наставник српског језика читао Славкову песму – то је био незабораван дан за наше ученике, за нашу школу. То је утицало на мене да и ја почнем да пишем песмице и кратке причице. Неке од тих радова сам у тој и наредној години објавио у дечјем часопису „Змај“, који је уређивала позната књижевница Мира Алечковић. Чак сам од „Змаја“ добио и неку награду, захвалницу…
– Касније, када сам као стипендиста Народног одбора општине Ариље похађао школу ученика у привреди у Београду, био сам члан Књижевног клуба младих радника при Радничком универзитету „Ђуро Салај“ у Београду. У том времену написао сам један подужи рад, од стотинак страна „Крвава долина“, који сам крстио као роман-хронику мог родног села. Иако сам био стидљиво сељаче из Крушчице, нисам се тада устручавао да посетим Десанку Максимовић, Миру Алечковић, Добрицу Ћосића, Иву Андрића… Посете њима и њихови савети били су ми касније драгоцени за мој публицистички рад и за бављење историјом, када сам радио као професионални новинар. Када сам скоро два часа био код Иве Андрића и показао му рукопис „Крвава долина“, прочитао је двадесетак страна, односно неколико посебних делова и написаоо писмо за првоборца, мајора Ђорђа Радишића, књижевника, који је тада био уредник Културне рубрике у војном часопису „Фронт“, у коме је већ у наредном броју, по целој страни, објављен један одломак из рукописа „Очева пушка“, као и белешка Ђорђа Радишића, коју наводим:
„Очева пушка“ одломак је из аутобиографског романа Ђорђа Пилчевића, осамнаестогодишњег ученика у привреди. У роману млади аутор прича о судбнини свог оца – партизана, који је након тешких борби у Србији, када је његов одред пошао у други крај, вратио својој кући. Ту, у селу, четници га на издају хватају и убијају. Сам аутор, Ђорђе Пилчевић, био је сведок свих тих крвавих догађаја.“
Овај рукопис, такозвани роман „Крвава долина“, из кога ћу касније објавити два, три одломка у „Вестима“, није никад штампан, јер је био написан углавном на основу сећања моје мајке Борике, без неопходних истраживања. Међутим, мом професионалном нованарству 1963. године претходило је „војничко новинарство“, јер сам током служења свог двогодишње кадровског рока у ЈНА, прво у Пожаревцу, а потом у прекоманди у Кришевцима, у Хрватској, био активни сарадник из гарнизона за војне листове „Народни војник“ Београдске армијске области, а потом листа „За домовину“ Загребачке војне области, као и хонорарно, веома активна сарадња са „Вестима“ када сам 1961-1963. године радио у Ариљу. Из првих деценија моје новинарске каријере, са дужим новинарским стажом, од ужичких новинара данас само ветерани-пензионери били су Милојко Ђоковић, Радован Поповић и Мирко Зечић, а после мене, са нешто млађим новинарским стажом су, такође новинари-ветерани, Миљко Митровић, Ратомир Блануша, Оливера Мићић, Милан Павловић, Светислав Тијанић и Танасије Пауновић.

УН: Да ли је у време, док сте били професионални новинар, било истраживачког новинарства?
– Што се тиче истраживачког новинарства мислим, не знам да ли сам баш у праву, да његово време почиње од увођња вишестраначја у Србији и после петооктобарских промена. Било га је вероватно и раније, али код новинара који су се бавили неком осетљивијом темом. Ја сам, на пример, док сам радио у „Вестима“ често писао друштвене хронике, у којима сам критиковао поједине појаве или писао о неким личностима. Увак сам се трудио да о неком догађају чујем више извора, да прикупим што више података, да бих могао одговорити ако би неко, било појединац или неко предузеће реаговало на објављену друштвену хронику и слично. Критика и права истина никада никоме није пријала, ни у она стара комунистичко-социјалистичка времена, па ни данас. У критику и у истину не убрајам данашње таблоидне текстове, који некада читаоцима огаде ручак…

УН: Да ли се смело све да се објављује или је прво ишло код неког на цензуру, па ако одобре може да иде у штампу? Ко је имао највише утицаја на локалном и на републичком нивоу шта ћете објавити?
– У првим деценијама после Другог светског рата сигурно је било цензуре. Међутим, у моје време, од 1963. године, па до краја новинарске каријере, није било оне праве цензуре, али је код директора и главних и одговорних уредника била присутна аутоцензура, посебно када је у питању политичка рубрика, јер је то било време када су свемоћне кадровске комисије имале утицаја ко ће бити директор и главни и одговорни уредник новина. Што се тиче мене лично, иако сам некада имао и оштрије дуеле са Јованом Остојићем у „Вестима“ и Жиком Миновићем у „Политици“, могло је, истина ретко, да се избрише нека реченица, али се не сећам да ми некада неки текст није објављен, да је отишао у новинарски кош. Када сам на крају своје новинарске каријере био новинар „Борбе“ и када су биле неке гужве у београдској редакцији и мени је шеф дописничке службе рекао „пиши како газда каже“. Ја сам узео своју радну књижицу и последњег дана децембра 1996. године отишао у превремену пензију, са 36 година укупног радног стажа, па ми је до краја живота пензија умањена за осам процената. А ово умањење које ми је Вучић за економски препород Србије, надам се да неће трајати до краја мог живота, али ми је ускоро неће повећати, како Вучић најављује, већ се прво мора вратити на онај износ који је умањен, па тек после тога може се говорити о повећању пензије.

Pilac

УН: Који период би сте издвојили из Вашег рада у новинарству, када је било најкритичније, а када најзанимљивије из угла новинарства?
– Најкритичнији период је био 1989. године када је у „Политици“ господарио главни и одговорни уредник др Жико Миновић. Једне недеље широм Србије, одржани су протестни митинзи због ситуације на Косову, а почели су да пуцају и сви шрафови у врховима југословенске федерације. У понедељак, на скоро двадесет страна, „Политика“ је објавила извештаје својих бројних дописника, али ни слова није било из Ужица, Чачка, Краљева, Лесковца, Шапца… Из Чачка ме тог дана назвао колега Родољуб Петровић, прочитао ми протестно писмо које ће да пошаље Жики Миновићу, његовом земљаку, и упитао ме да ли и мене да потпише, додајући да је звао колеге из Краљева и Шапца, али их није нашао. Ја сам се сложио и потписао ме. После два дана, у среду, објављени су извештаји из Чачка, Шапца… али из Ужица и Лесковца нису. Тада су из ова два града реаговали партијски комитети, али се на то оглушио Жика Миновић. Посебно је због нечега био љут на Ужичане. Својевремено је краће време живео у Ужицу, а његова супруга је радила у „Вестима“. Када се оженио, на дан свадбе, тадашњи технички директор „Вести“ Драгиша Рашковић, направио је неки куршлус, па је већ после неколико дана Жико са супругом заувек напустио Ужице. За Ужичане и да разумем, али зашто је био љут на Лесковчане не знам, али ја и колега Данило Коцић из Лесковца остали смо на „белом хлебу“. Раднички савет „Политике“ донео је одлуку да ћемо примати све принадлежности док нам не нађу место у другој новини. За разлику од супруге, која се секирала. мени је све било равно до Косова, јер сам редовно примао плату. После неколико месеци добио сам радну књижицу и газдино писмо да није прекинут радни однос у „Политици“. Ја истог дана вратим радну књижицу и позовем се на одлуку Радничког савета, па сам у наредна два до три месеца примао плату. Пошто тада „Борба“ није имала сталног дописика из Ужица, добијем понуду и тек тада раскинем радни однос с „Политком“. Мој колега из Лесковца Данило Коцић није био те среће. На његово место Жико Миновић је одмах примио тадашњег директора њиховог локалног листа. Коцић је водио спор са „Политиком“, судови удруженог рада у Лесковцу и у Републици били су на његовој страни, али свемоћни Миновић се о њихове одлуке оглушивао. Тек када је Александар Прља постао главни и одговорни уредник „Политике“ Данило Коцић је остварио своја законска права.
– Што се тиче шта ми је било најзанимљивије из времена новинарства, могу рећи: захваљујући новинарству и публицистици, успео сам да дођем до многих личности, које су имале великог утицаја на позадину збивања у Титовој Југославији. На скоро педесетак и више малих касета, уз помоћ касетофона „Сони“, забележио сам моје сусрете и разговоре са Кочом Поповићем, Митром Митровићем, Вошком Видаковићем, Јашом Рајтером, председником САНУ Павлом Савићем, генералом Љубодрагом Ђурићем, Добривојем Видићем, Николом Љубичићем, Дражиним сином Бранком Михаиловићем, чији сам гост био два пута, а који је, заједно са сестром Горданом, у току 1943. и 1944. године био у косјерићком крају, под заштитом четничког комаданта Филипа Ајдачића, а после рата обоје су били заточеници Титовог казамата – Бранко на Голом отоку, а Гордана на Светом Гргуру.

УН: Да ли је данас новинарство слободније?
– Фактички, слобоније је, али увек има и оно – али (девојци срећу квари). Неки медији су под утицајем власти, други под утицајем појединих партија – позиције или опозиције. Када би медији – новине, радио и телевизије могле да живе од свог тиража, читалаца и претплатника, а да се на зависе од реклама, огласа и конкурса, онда би се могло рећи да су медији заиста и слободни. Ако неко сматра да је потпуна слобода што неке новине и таблоид пишу све и свашта, онда су у великој заблуди. Ја сам одувек био присталица слободног, али одговорног новинарства. На мом примеру може се рећи да је новинарство било слободније чак и у оно Титово, комунистичко време, време једноумља. Зар то не потврђују наслови текстова, које сам још као хонорарац објављивао из Ариља 1960-1963. године:“Инспекцијо дођи у Ариље“, „Избори на ариљски начин“, „Директор пљује на синдикат“, да не набрајам бројне критичке текстове које сам објавио не само у „Вестима“, већ и у „Политици“, „Борби“ и у другим листовима. Да би се такви текстови објавили, нужна је, не само одговорност, већ и да се загреје столица, да се све провери. Некада се са младим новинарима радило, а данас поједини уредници честито и не прочитају текст младог новинара, а онда млади новинари после годину дана уврте у главу да су велики новинари и ту више нема поправке. Зато и није чудо када некада у неким новинама читате интервју са неком личношћу или је гост у студију телевизије, а не представе личност, да читалац или гледалац сазна бар неке основне податке.

УН: Више пута сте тужени, али никад осуђивани. Због чега су биле те тужбе, да ли политичке или приватне?
– Било је седам, осам суђења, углавном у моју корист. На неким суђењима, председници судског већа били су ми председници Окружног суда Милић Томановић (касније доктор правних наука и судија Управног суда) и Михаило Ноле Јевремовић. Најзанимљивија суђења су била због чланка „Шеф Маринко и курир Алемпије“ који се односио на једног шефа градилишта на тунелу „Букови“ код Косјерића, а други је био због чланка објављеног у „Политици“ – „Отмица девојке у Ариљу: тачно у подне“, са поднасловом „Заљубљени милиционер отео девојку пет минута пре него што је требало да се венча са другим“. Због једног чланка, који се односио на предизборне активности у општини Пожега поменуо сам једног учитеља који је, како се то тада политички крстило, „кортешовао“ (агитовао) за неког кандидата који није био по вољи Партије, а за тог што је кортешио написао сам да је 2. новембра 1941. године као четник учествовао у борби против партизана на Трешници. Иако нисам поменуо његово име, он је преко једног пријатеља сазнао од доректора „Вести“ Јована Остојића да се то баш односи на њега, па ме Окружни суд осуди новчаном казном од 30.000 динара. Наравно, за ову увреду и клевету био сам ослобођен од Врховног суда Србије, јер сам уз жалбу доставио листић хартије, на коме ми је тадашњи секретар Општинског комитета СК Михаило Јешић написао да је дотични „кортеш“ учитељ. јахао белог коња и као командир четничке чете учествовао на Трешњици. Моја одбрана је била да нисам имао разлога да не верујем белешци секретара Комитета, а то нисам ни помињао током суђења.

УН: Вама је Милан Лукић, који је осуђеб у Хагу, претио? Због чега?
– Као новинар „Борбе“, током рата у Босни 1992-1995. године, када сам ишао у Вишеград код команданта Вишеградске бригаде Винка Пандуровића, имао сам прилику да упознам Милана Лукића, који је био вођа паравојне јединице, која је починила многе злочине. Иако о њему нисам ништа више писао у „Борби“, него што су писали „НИН“, „Дуга“ и колега Радоје Андрић у „Вечерњим новостима“, он је највише мени ипретио. Због чега, не знам. Знам када је једном фоторепортеру говорио „доведите ми Пилчевића да га кољем“. Ја сам поручивао да, ако сам крив, пристајем да ме обеси о минарет једне од две џамије у Вишеграду, а он је те обе џамије са својим „осветницима“ сравнио са земљом. После несрећног братоубилачког рата у Босни, пре него што ће побећи у Аргентину, одакле ће га касније изручити Хашком трибуналу, једног дана је долазио у Ужице и свратио у редакцију „Вести“, у којој је радила његова рођака. Новинари се нису баш добро осећали када је дошао, а један новинар, који воли да се шали, рекао ми је: „Пилац, бранио сам те код мог шурака Лукића и он ми је чврсто обећао да те неће мучити, већ да ће те одмах заклати.“

УН: Иако сте у пензији, данас сте веома активни. На чему данас радите. Колико имате објављених књига, које су Вам најдраже? Имате и велику архиву?
– Новинар увек остаје новинар, као и публициста увек остаје публициста. Од шеснаест објављених књига најдраже су ми, а и сматрам да су ми и најбоље две: „Академски сликар Михаило Миловановић, живот и дело 1879-1941.“, објављена 1998. године и „Трагично пролеће – ужички крај у НАТО агресији 1999.“, објављена 2004. године. Што се тиче новинарства, као пензионер сарађујем са листом „Вести“ и „ББ глас“, а што се тиче публицистике, од последње књиге до данас прошло је једанаест „сушних публицистичких година“. Надам се да ће наредна, 2016. година, бити берићетна, без обзира на веома лошу ситуацију у издавачкој делатности у Ужицу. Није проблем наћи издавача, али је проблем да ви, као аутор, обезбедите паре за штампање. У таквом данас издавачком грму лежи зец. За идућу годину са сигурношћу могу рећи да ће ми бити објављене две књиге:“Ко је био Ханс Кол“ и „Животопис генерала Љубодрага Ђурића“. За остало, видећемо.
– Од 1967. године са породицом сам свега два дана био на одмору на Јадрану, једва издржао по пет-шест дана и враћао се, а породица остајала још седам дана. Од тада па до краја радног века, сви моји годишњи одмори остали су по архивима и музејима. Мања соба у стану, коју моја старија унука Анђела назива „дедин кабинет“ или „шок соба“, од пода до плафона препуна је књига и архива од неколико хиљада страница, у око три стотине разних фасцикли. Све је резултат мог дугогодишњег истраживачког рада, који сеже од краја шездесетих година прошлог века, а и данас сам често у Историјском архиву Ужице. Истраживања никада не престају.

УН: Били сте својевремено члан Партије, па сте је напустили. Зашто?
– Као маторо дете палог борца у Партији сам од 1960. године, када сам после војске дошао у Ариље и запослио се. У ствари, није то била права Партија. То је био Савез комуниста, а већ знате какви су сви савези. А било је то у време када се на иоле значајнијим радном месту гледало да ли си члан СК или не. На састанцима нисам ћутао, али био сам наиван, као и неки моји млади другари, па на једном састанку партијске организације, а то је било после неког Титовог писма народу (имао је обичај да се тако повремено обрати), чини ми се 1962. или у првој половини 1963. године, ја и моји другари смо критиковали поједине појаве у нашој варошици, а ја сам се дрзнуо да критикујем тадашњег секретара Комитета. После неки дан Комитет, без разговора са нама жигосаним, донесе одлуку и искључи нас из Савеза комуниста. Жалбе нам нису успеле код Среског комитета Партије у тадашњем Титовом Ужицу, јер је потврдио одлуку ариљског Комитета. Био сам упозорен, жалио се више партијским инстанцама и био сам већ из Ивањице прешао у „Вести“ када ме је ЦК СК Србије вратио у партију.
– Моја „љубав“ према партији трајала је још неколико година, а тада сам јој окренуо леђа. Наиме, у неким партијским организацијама у граду јавно су прозивали „Вести“ због великих трошкова репрезентације, од којих је, колико се сећам, једино већу презентацију имала Ваљаоница бакра. Комитет затражи информацију од директора „Вести“, а он и тадашњи секретар партијске организације, да му не помињем име, пошаљу информацију Комитету, у којој су навели да је највећи део средстава презентације отишао на организовање избора „спортисте године“, а ја тада био уредник спортске рубрике и за награде најбољим спортистима ишао код разних директора фирми и просио.
– Једног дана поподне, позове ме у Комитет Михаило Ребић и покаже ми добијену информацију. Када сам прочитао ту лаж, која није својствена руководиоцима и секретарима партијске организације, сутрадан сам упутио писмо Комитету и занавек напустио Савез комуниста, али сам после статутарној комисији, у којој су били Ана Јовановић и др Миодраг Симић, написао образложење због чега напуштам Савез комуниста.

УН: И ове године када су борци обележавали 24. септембар, када је говорио народни посланик и председник ГО СПС Неђо Јовановић, заложио се за враћање споменика на трг. Какав је Ваш став о враћању споменика?
– Поштујем свачије мишљење. И оних који су за враћање споменика и оне који су против. Ја бих први потписао да се споменик врати из дворишта Музеја на Трг, али уз један претходно цивилизацијски и демократски захтев – да Неђов Градски одборт СПС, Градски одбор Удружења бораца НОР-а Ужице и Градска скупштина Ужице усвоје резолуцију, закључак, саопштење, нека то крсте како год хоће, у коме осуђују понашање комуниста и нове народне комунистичке власти, која је после Другог светског рата порушила и оскрнавила све споменике који су били везани за Краљевину Југославију, за период између два светска рата.

Звездана Глигоријевић

Comments

comments

Povezani tekstovi

Napišite komentar

* Koristeći ovaj obrazac slažete se da podatke čuvamo i koristimo na našem sajtu.