ĐORĐE PILČEVIĆ, NOVINAR I PUBLICISTA
UN: Kako ste počeli da se bavite novinarstvom? Da li je to bila želja od ranije ili igrom slučaja?
– Oko godinu i po dana pre odlaska u vojsku 1958. godine živeo sam u rodnoj Kruščici kod Arilja. Tada sam objavio prve tekstove u „Vestima“, ali tada nisam ni zamišljao da ću najveći deo svog radnog veka, 34 godine, provesti u novinarstvu, da ću jesti novinarski hleb u „Vestima“, „Politici“ i u „Borbi“. Da ću biti zaljubljenik u pisanu reč, da ću se baviti novinarstvom i istorijom, „krivac“ je moj veliki prijatelj Slavko Luković (1938-2004), poznati pesnik ariljskog kraja, nastavnik srpskog jezika i književnosti, član Udruženja književnika Srbije. Kada smo 1953. godine bili učenici sedmog razreda osnovne škole u Brekovu, jednog dana dobijemo novine „Vesti“, u kojima je naš drugar Slavko objavio pesmu „Pred spomen pločom“, u kojoj je opevao stradanja njegovih dvanaest Brekovaca 1942. godine od strane nemačke kaznene ekspedicije, kada je 11 žitelja sela streljano, a jedan živ spaljen u zgradi zemljoradničke zadruge. Tog dana, kada nam je nastavnik srpskog jezika čitao Slavkovu pesmu – to je bio nezaboravan dan za naše učenike, za našu školu. To je uticalo na mene da i ja počnem da pišem pesmice i kratke pričice. Neke od tih radova sam u toj i narednoj godini objavio u dečjem časopisu „Zmaj“, koji je uređivala poznata književnica Mira Alečković. Čak sam od „Zmaja“ dobio i neku nagradu, zahvalnicu…
– Kasnije, kada sam kao stipendista Narodnog odbora opštine Arilje pohađao školu učenika u privredi u Beogradu, bio sam član Književnog kluba mladih radnika pri Radničkom univerzitetu „Đuro Salaj“ u Beogradu. U tom vremenu napisao sam jedan poduži rad, od stotinak strana „Krvava dolina“, koji sam krstio kao roman-hroniku mog rodnog sela. Iako sam bio stidljivo seljače iz Kruščice, nisam se tada ustručavao da posetim Desanku Maksimović, Miru Alečković, Dobricu Ćosića, Ivu Andrića… Posete njima i njihovi saveti bili su mi kasnije dragoceni za moj publicistički rad i za bavljenje istorijom, kada sam radio kao profesionalni novinar. Kada sam skoro dva časa bio kod Ive Andrića i pokazao mu rukopis „Krvava dolina“, pročitao je dvadesetak strana, odnosno nekoliko posebnih delova i napisaoo pismo za prvoborca, majora Đorđa Radišića, književnika, koji je tada bio urednik Kulturne rubrike u vojnom časopisu „Front“, u kome je već u narednom broju, po celoj strani, objavljen jedan odlomak iz rukopisa „Očeva puška“, kao i beleška Đorđa Radišića, koju navodim:
„Očeva puška“ odlomak je iz autobiografskog romana Đorđa Pilčevića, osamnaestogodišnjeg učenika u privredi. U romanu mladi autor priča o sudbnini svog oca – partizana, koji je nakon teških borbi u Srbiji, kada je njegov odred pošao u drugi kraj, vratio svojoj kući. Tu, u selu, četnici ga na izdaju hvataju i ubijaju. Sam autor, Đorđe Pilčević, bio je svedok svih tih krvavih događaja.“
Ovaj rukopis, takozvani roman „Krvava dolina“, iz koga ću kasnije objaviti dva, tri odlomka u „Vestima“, nije nikad štampan, jer je bio napisan uglavnom na osnovu sećanja moje majke Borike, bez neophodnih istraživanja. Međutim, mom profesionalnom novanarstvu 1963. godine prethodilo je „vojničko novinarstvo“, jer sam tokom služenja svog dvogodišnje kadrovskog roka u JNA, prvo u Požarevcu, a potom u prekomandi u Kriševcima, u Hrvatskoj, bio aktivni saradnik iz garnizona za vojne listove „Narodni vojnik“ Beogradske armijske oblasti, a potom lista „Za domovinu“ Zagrebačke vojne oblasti, kao i honorarno, veoma aktivna saradnja sa „Vestima“ kada sam 1961-1963. godine radio u Arilju. Iz prvih decenija moje novinarske karijere, sa dužim novinarskim stažom, od užičkih novinara danas samo veterani-penzioneri bili su Milojko Đoković, Radovan Popović i Mirko Zečić, a posle mene, sa nešto mlađim novinarskim stažom su, takođe novinari-veterani, Miljko Mitrović, Ratomir Blanuša, Olivera Mićić, Milan Pavlović, Svetislav Tijanić i Tanasije Paunović.
UN: Da li je u vreme, dok ste bili profesionalni novinar, bilo istraživačkog novinarstva?
– Što se tiče istraživačkog novinarstva mislim, ne znam da li sam baš u pravu, da njegovo vreme počinje od uvođnja višestranačja u Srbiji i posle petooktobarskih promena. Bilo ga je verovatno i ranije, ali kod novinara koji su se bavili nekom osetljivijom temom. Ja sam, na primer, dok sam radio u „Vestima“ često pisao društvene hronike, u kojima sam kritikovao pojedine pojave ili pisao o nekim ličnostima. Uvak sam se trudio da o nekom događaju čujem više izvora, da prikupim što više podataka, da bih mogao odgovoriti ako bi neko, bilo pojedinac ili neko preduzeće reagovalo na objavljenu društvenu hroniku i slično. Kritika i prava istina nikada nikome nije prijala, ni u ona stara komunističko-socijalistička vremena, pa ni danas. U kritiku i u istinu ne ubrajam današnje tabloidne tekstove, koji nekada čitaocima ogade ručak…
UN: Da li se smelo sve da se objavljuje ili je prvo išlo kod nekog na cenzuru, pa ako odobre može da ide u štampu? Ko je imao najviše uticaja na lokalnom i na republičkom nivou šta ćete objaviti?
– U prvim decenijama posle Drugog svetskog rata sigurno je bilo cenzure. Međutim, u moje vreme, od 1963. godine, pa do kraja novinarske karijere, nije bilo one prave cenzure, ali je kod direktora i glavnih i odgovornih urednika bila prisutna autocenzura, posebno kada je u pitanju politička rubrika, jer je to bilo vreme kada su svemoćne kadrovske komisije imale uticaja ko će biti direktor i glavni i odgovorni urednik novina. Što se tiče mene lično, iako sam nekada imao i oštrije duele sa Jovanom Ostojićem u „Vestima“ i Žikom Minovićem u „Politici“, moglo je, istina retko, da se izbriše neka rečenica, ali se ne sećam da mi nekada neki tekst nije objavljen, da je otišao u novinarski koš. Kada sam na kraju svoje novinarske karijere bio novinar „Borbe“ i kada su bile neke gužve u beogradskoj redakciji i meni je šef dopisničke službe rekao „piši kako gazda kaže“. Ja sam uzeo svoju radnu knjižicu i poslednjeg dana decembra 1996. godine otišao u prevremenu penziju, sa 36 godina ukupnog radnog staža, pa mi je do kraja života penzija umanjena za osam procenata. A ovo umanjenje koje mi je Vučić za ekonomski preporod Srbije, nadam se da neće trajati do kraja mog života, ali mi je uskoro neće povećati, kako Vučić najavljuje, već se prvo mora vratiti na onaj iznos koji je umanjen, pa tek posle toga može se govoriti o povećanju penzije.
UN: Koji period bi ste izdvojili iz Vašeg rada u novinarstvu, kada je bilo najkritičnije, a kada najzanimljivije iz ugla novinarstva?
– Najkritičniji period je bio 1989. godine kada je u „Politici“ gospodario glavni i odgovorni urednik dr Žiko Minović. Jedne nedelje širom Srbije, održani su protestni mitinzi zbog situacije na Kosovu, a počeli su da pucaju i svi šrafovi u vrhovima jugoslovenske federacije. U ponedeljak, na skoro dvadeset strana, „Politika“ je objavila izveštaje svojih brojnih dopisnika, ali ni slova nije bilo iz Užica, Čačka, Kraljeva, Leskovca, Šapca… Iz Čačka me tog dana nazvao kolega Rodoljub Petrović, pročitao mi protestno pismo koje će da pošalje Žiki Minoviću, njegovom zemljaku, i upitao me da li i mene da potpiše, dodajući da je zvao kolege iz Kraljeva i Šapca, ali ih nije našao. Ja sam se složio i potpisao me. Posle dva dana, u sredu, objavljeni su izveštaji iz Čačka, Šapca… ali iz Užica i Leskovca nisu. Tada su iz ova dva grada reagovali partijski komiteti, ali se na to oglušio Žika Minović. Posebno je zbog nečega bio ljut na Užičane. Svojevremeno je kraće vreme živeo u Užicu, a njegova supruga je radila u „Vestima“. Kada se oženio, na dan svadbe, tadašnji tehnički direktor „Vesti“ Dragiša Rašković, napravio je neki kuršlus, pa je već posle nekoliko dana Žiko sa suprugom zauvek napustio Užice. Za Užičane i da razumem, ali zašto je bio ljut na Leskovčane ne znam, ali ja i kolega Danilo Kocić iz Leskovca ostali smo na „belom hlebu“. Radnički savet „Politike“ doneo je odluku da ćemo primati sve prinadležnosti dok nam ne nađu mesto u drugoj novini. Za razliku od supruge, koja se sekirala. meni je sve bilo ravno do Kosova, jer sam redovno primao platu. Posle nekoliko meseci dobio sam radnu knjižicu i gazdino pismo da nije prekinut radni odnos u „Politici“. Ja istog dana vratim radnu knjižicu i pozovem se na odluku Radničkog saveta, pa sam u naredna dva do tri meseca primao platu. Pošto tada „Borba“ nije imala stalnog dopisika iz Užica, dobijem ponudu i tek tada raskinem radni odnos s „Politkom“. Moj kolega iz Leskovca Danilo Kocić nije bio te sreće. Na njegovo mesto Žiko Minović je odmah primio tadašnjeg direktora njihovog lokalnog lista. Kocić je vodio spor sa „Politikom“, sudovi udruženog rada u Leskovcu i u Republici bili su na njegovoj strani, ali svemoćni Minović se o njihove odluke oglušivao. Tek kada je Aleksandar Prlja postao glavni i odgovorni urednik „Politike“ Danilo Kocić je ostvario svoja zakonska prava.
– Što se tiče šta mi je bilo najzanimljivije iz vremena novinarstva, mogu reći: zahvaljujući novinarstvu i publicistici, uspeo sam da dođem do mnogih ličnosti, koje su imale velikog uticaja na pozadinu zbivanja u Titovoj Jugoslaviji. Na skoro pedesetak i više malih kaseta, uz pomoć kasetofona „Soni“, zabeležio sam moje susrete i razgovore sa Kočom Popovićem, Mitrom Mitrovićem, Voškom Vidakovićem, Jašom Rajterom, predsednikom SANU Pavlom Savićem, generalom Ljubodragom Đurićem, Dobrivojem Vidićem, Nikolom Ljubičićem, Dražinim sinom Brankom Mihailovićem, čiji sam gost bio dva puta, a koji je, zajedno sa sestrom Gordanom, u toku 1943. i 1944. godine bio u kosjerićkom kraju, pod zaštitom četničkog komadanta Filipa Ajdačića, a posle rata oboje su bili zatočenici Titovog kazamata – Branko na Golom otoku, a Gordana na Svetom Grguru.
UN: Da li je danas novinarstvo slobodnije?
– Faktički, slobonije je, ali uvek ima i ono – ali (devojci sreću kvari). Neki mediji su pod uticajem vlasti, drugi pod uticajem pojedinih partija – pozicije ili opozicije. Kada bi mediji – novine, radio i televizije mogle da žive od svog tiraža, čitalaca i pretplatnika, a da se na zavise od reklama, oglasa i konkursa, onda bi se moglo reći da su mediji zaista i slobodni. Ako neko smatra da je potpuna sloboda što neke novine i tabloid pišu sve i svašta, onda su u velikoj zabludi. Ja sam oduvek bio pristalica slobodnog, ali odgovornog novinarstva. Na mom primeru može se reći da je novinarstvo bilo slobodnije čak i u ono Titovo, komunističko vreme, vreme jednoumlja. Zar to ne potvrđuju naslovi tekstova, koje sam još kao honorarac objavljivao iz Arilja 1960-1963. godine:“Inspekcijo dođi u Arilje“, „Izbori na ariljski način“, „Direktor pljuje na sindikat“, da ne nabrajam brojne kritičke tekstove koje sam objavio ne samo u „Vestima“, već i u „Politici“, „Borbi“ i u drugim listovima. Da bi se takvi tekstovi objavili, nužna je, ne samo odgovornost, već i da se zagreje stolica, da se sve proveri. Nekada se sa mladim novinarima radilo, a danas pojedini urednici čestito i ne pročitaju tekst mladog novinara, a onda mladi novinari posle godinu dana uvrte u glavu da su veliki novinari i tu više nema popravke. Zato i nije čudo kada nekada u nekim novinama čitate intervju sa nekom ličnošću ili je gost u studiju televizije, a ne predstave ličnost, da čitalac ili gledalac sazna bar neke osnovne podatke.
UN: Više puta ste tuženi, ali nikad osuđivani. Zbog čega su bile te tužbe, da li političke ili privatne?
– Bilo je sedam, osam suđenja, uglavnom u moju korist. Na nekim suđenjima, predsednici sudskog veća bili su mi predsednici Okružnog suda Milić Tomanović (kasnije doktor pravnih nauka i sudija Upravnog suda) i Mihailo Nole Jevremović. Najzanimljivija suđenja su bila zbog članka „Šef Marinko i kurir Alempije“ koji se odnosio na jednog šefa gradilišta na tunelu „Bukovi“ kod Kosjerića, a drugi je bio zbog članka objavljenog u „Politici“ – „Otmica devojke u Arilju: tačno u podne“, sa podnaslovom „Zaljubljeni milicioner oteo devojku pet minuta pre nego što je trebalo da se venča sa drugim“. Zbog jednog članka, koji se odnosio na predizborne aktivnosti u opštini Požega pomenuo sam jednog učitelja koji je, kako se to tada politički krstilo, „kortešovao“ (agitovao) za nekog kandidata koji nije bio po volji Partije, a za tog što je kortešio napisao sam da je 2. novembra 1941. godine kao četnik učestvovao u borbi protiv partizana na Trešnici. Iako nisam pomenuo njegovo ime, on je preko jednog prijatelja saznao od dorektora „Vesti“ Jovana Ostojića da se to baš odnosi na njega, pa me Okružni sud osudi novčanom kaznom od 30.000 dinara. Naravno, za ovu uvredu i klevetu bio sam oslobođen od Vrhovnog suda Srbije, jer sam uz žalbu dostavio listić hartije, na kome mi je tadašnji sekretar Opštinskog komiteta SK Mihailo Ješić napisao da je dotični „korteš“ učitelj. jahao belog konja i kao komandir četničke čete učestvovao na Trešnjici. Moja odbrana je bila da nisam imao razloga da ne verujem belešci sekretara Komiteta, a to nisam ni pominjao tokom suđenja.
UN: Vama je Milan Lukić, koji je osuđeb u Hagu, pretio? Zbog čega?
– Kao novinar „Borbe“, tokom rata u Bosni 1992-1995. godine, kada sam išao u Višegrad kod komandanta Višegradske brigade Vinka Pandurovića, imao sam priliku da upoznam Milana Lukića, koji je bio vođa paravojne jedinice, koja je počinila mnoge zločine. Iako o njemu nisam ništa više pisao u „Borbi“, nego što su pisali „NIN“, „Duga“ i kolega Radoje Andrić u „Večernjim novostima“, on je najviše meni ipretio. Zbog čega, ne znam. Znam kada je jednom fotoreporteru govorio „dovedite mi Pilčevića da ga koljem“. Ja sam poručivao da, ako sam kriv, pristajem da me obesi o minaret jedne od dve džamije u Višegradu, a on je te obe džamije sa svojim „osvetnicima“ sravnio sa zemljom. Posle nesrećnog bratoubilačkog rata u Bosni, pre nego što će pobeći u Argentinu, odakle će ga kasnije izručiti Haškom tribunalu, jednog dana je dolazio u Užice i svratio u redakciju „Vesti“, u kojoj je radila njegova rođaka. Novinari se nisu baš dobro osećali kada je došao, a jedan novinar, koji voli da se šali, rekao mi je: „Pilac, branio sam te kod mog šuraka Lukića i on mi je čvrsto obećao da te neće mučiti, već da će te odmah zaklati.“
UN: Iako ste u penziji, danas ste veoma aktivni. Na čemu danas radite. Koliko imate objavljenih knjiga, koje su Vam najdraže? Imate i veliku arhivu?
– Novinar uvek ostaje novinar, kao i publicista uvek ostaje publicista. Od šesnaest objavljenih knjiga najdraže su mi, a i smatram da su mi i najbolje dve: „Akademski slikar Mihailo Milovanović, život i delo 1879-1941.“, objavljena 1998. godine i „Tragično proleće – užički kraj u NATO agresiji 1999.“, objavljena 2004. godine. Što se tiče novinarstva, kao penzioner sarađujem sa listom „Vesti“ i „BB glas“, a što se tiče publicistike, od poslednje knjige do danas prošlo je jedanaest „sušnih publicističkih godina“. Nadam se da će naredna, 2016. godina, biti berićetna, bez obzira na veoma lošu situaciju u izdavačkoj delatnosti u Užicu. Nije problem naći izdavača, ali je problem da vi, kao autor, obezbedite pare za štampanje. U takvom danas izdavačkom grmu leži zec. Za iduću godinu sa sigurnošću mogu reći da će mi biti objavljene dve knjige:“Ko je bio Hans Kol“ i „Životopis generala Ljubodraga Đurića“. Za ostalo, videćemo.
– Od 1967. godine sa porodicom sam svega dva dana bio na odmoru na Jadranu, jedva izdržao po pet-šest dana i vraćao se, a porodica ostajala još sedam dana. Od tada pa do kraja radnog veka, svi moji godišnji odmori ostali su po arhivima i muzejima. Manja soba u stanu, koju moja starija unuka Anđela naziva „dedin kabinet“ ili „šok soba“, od poda do plafona prepuna je knjiga i arhiva od nekoliko hiljada stranica, u oko tri stotine raznih fascikli. Sve je rezultat mog dugogodišnjeg istraživačkog rada, koji seže od kraja šezdesetih godina prošlog veka, a i danas sam često u Istorijskom arhivu Užice. Istraživanja nikada ne prestaju.
UN: Bili ste svojevremeno član Partije, pa ste je napustili. Zašto?
– Kao matoro dete palog borca u Partiji sam od 1960. godine, kada sam posle vojske došao u Arilje i zaposlio se. U stvari, nije to bila prava Partija. To je bio Savez komunista, a već znate kakvi su svi savezi. A bilo je to u vreme kada se na iole značajnijim radnom mestu gledalo da li si član SK ili ne. Na sastancima nisam ćutao, ali bio sam naivan, kao i neki moji mladi drugari, pa na jednom sastanku partijske organizacije, a to je bilo posle nekog Titovog pisma narodu (imao je običaj da se tako povremeno obrati), čini mi se 1962. ili u prvoj polovini 1963. godine, ja i moji drugari smo kritikovali pojedine pojave u našoj varošici, a ja sam se drznuo da kritikujem tadašnjeg sekretara Komiteta. Posle neki dan Komitet, bez razgovora sa nama žigosanim, donese odluku i isključi nas iz Saveza komunista. Žalbe nam nisu uspele kod Sreskog komiteta Partije u tadašnjem Titovom Užicu, jer je potvrdio odluku ariljskog Komiteta. Bio sam upozoren, žalio se više partijskim instancama i bio sam već iz Ivanjice prešao u „Vesti“ kada me je CK SK Srbije vratio u partiju.
– Moja „ljubav“ prema partiji trajala je još nekoliko godina, a tada sam joj okrenuo leđa. Naime, u nekim partijskim organizacijama u gradu javno su prozivali „Vesti“ zbog velikih troškova reprezentacije, od kojih je, koliko se sećam, jedino veću prezentaciju imala Valjaonica bakra. Komitet zatraži informaciju od direktora „Vesti“, a on i tadašnji sekretar partijske organizacije, da mu ne pominjem ime, pošalju informaciju Komitetu, u kojoj su naveli da je najveći deo sredstava prezentacije otišao na organizovanje izbora „sportiste godine“, a ja tada bio urednik sportske rubrike i za nagrade najboljim sportistima išao kod raznih direktora firmi i prosio.
– Jednog dana popodne, pozove me u Komitet Mihailo Rebić i pokaže mi dobijenu informaciju. Kada sam pročitao tu laž, koja nije svojstvena rukovodiocima i sekretarima partijske organizacije, sutradan sam uputio pismo Komitetu i zanavek napustio Savez komunista, ali sam posle statutarnoj komisiji, u kojoj su bili Ana Jovanović i dr Miodrag Simić, napisao obrazloženje zbog čega napuštam Savez komunista.
UN: I ove godine kada su borci obeležavali 24. septembar, kada je govorio narodni poslanik i predsednik GO SPS Neđo Jovanović, založio se za vraćanje spomenika na trg. Kakav je Vaš stav o vraćanju spomenika?
– Poštujem svačije mišljenje. I onih koji su za vraćanje spomenika i one koji su protiv. Ja bih prvi potpisao da se spomenik vrati iz dvorišta Muzeja na Trg, ali uz jedan prethodno civilizacijski i demokratski zahtev – da Neđov Gradski odbort SPS, Gradski odbor Udruženja boraca NOR-a Užice i Gradska skupština Užice usvoje rezoluciju, zaključak, saopštenje, neka to krste kako god hoće, u kome osuđuju ponašanje komunista i nove narodne komunističke vlasti, koja je posle Drugog svetskog rata porušila i oskrnavila sve spomenike koji su bili vezani za Kraljevinu Jugoslaviju, za period između dva svetska rata.
Zvezdana Gligorijević
