СУГРАЂАНИ: Драгиша Карајовић
Време акција
Један од разлога због којих ће се памтити бивша Југославија су и омладинске радне акције. Организоване су широм те велике и дивне државе. Биле су локалног, републичког и савезног карактера и значаја. Међу најзначајнијим у Републици Србији била је радна акција на изградњи Ваљаонице бакра у Севојну. У време изградње имала је назив „Комбинат – Севојно“. Због познате Револуције ИБ и сукоба са Совјетским Савезом градитељи су испевали пркосан стих: „Градимо комбинат ибеу за инат“. А на рад су бригаде одлазиле певајући корачницу: „Један – два, један – два, омладина Титова, креће на рад, зове обнова!“ Захваљујући и омладинским радним акцијама, Југославија је убрзано напредовала, у сваком погледу.
Данас кад поролазимо севојничим пољем, при сваком кораку газимо давно избледелим траговима некадашњих младих акцијаша. За три године рада на овом градилишту ископано је 682.727 кубних метара земље, озидано 12.707 кубних метара зидова од камена, уграђено 67.057 кубика бетона и армираног бетона, изграђено 85.955 кубних метара чврсте подлоге од ломљеног камена, изграђено 4.727 метара индустријског колосека, 5.161 метар аутомобилских путева, извршена регулација потока у дужини 2.551 метар. Све то без механизације, такорећи голим рукама. Ашов, лопата, пијук и колица – то су биле алатке радног омладинца. Дневна норма пребацивана је од 150 до 600 посто.
Долазак бригада
Прва омладинска радна бригада, Златиборска, стигла је на радну акцију у Севојно 11. маја 1950. године, када званично почиње изградња Ваљаонице бакра. Њен командат био је Јеремија Јеремић, из Чајетине, сада покојни. Један од команданата био је и потоњи проф. др Миодраг Зечевић, дугогодишњи председник СУБНОР-а Србије, који је преминуо у фебруару ове године.
Пролазиле су године, време је чинило своје. Долазили су нови нараштаји. Данас многих тадашњих омладинаца више у животу нема. Али остало је њихово велико градитељско дело. Они који су у животу имају сада више од осамдесет лета. Један од њих је и пензионисани радник Ваљаонице бакра и алуминијума Драгиша Карајовић. Станује у Маслаћевој улици број 5, у Ужицу, на Росуљама. У ваљаоничкој згради, на сандучету стана број 14 пише његово име, а на улазним вратима и име његове покојне супруге Дуде. Живи сам, а у Београду је њихова кћи, шеф Правне службе Београдског водовода.
Пре шездесет пет година на прузи уског колосека Београд – Сарајево није било прометније железничке станице од севојничке. Свакодневно је допреман и истоваран материјал за будућу фабрику. А у време смена омладинских радних бригада, стизале су композиције младих у Севојно. Ту, на станици, која је касније претворена у зграду за становање, било је игре, галаме, песме, свирке, али проливане и сузе због растанка оних који су се на севојничом узаврелом градилишту упознали и дружили. Упамтиле су их и овдашње шуме и пропланци, околне њиве, поточићи и потоци, вирови Ђетиње у којима су се освежавали, и воде пили, без опасности од заразе, и железничке шине и прагови, којих више нема, по којима су у паровима газили. Држећи се само за руке – загрљаји и пољупци били су на градилиштима забрањени, јер патријахални родитељи своје ћерке на акције не би слали. Али Севојно ће бити упамћено и по томе што су на овој акцији, како каже Драгиша, углавном преовладавале девојачке радне руке. Једна новосадска бригада била је састављена готово искључиво од младих девојака, ученица учитељске школе. И, да се зна, и по томе што је први пут на овој акцији било дозвољено склапање бракова; неколико парова овде је једно другоме рекло судбоносно „Да“.
Драгиша је на изградњи Ваљаонице у Севојну био командат Друге жупске омладинске радне бригаде, једне од најбољих, у свакој радној декади проглашавана је ударном. А он, од Главног штаба, проглашен за троструког ударника. Ова бригада имала је преко 200 омладинаца. Радила је на широком откопу земље и изради бетонских стубова за довођење струје на градилиште. Свакодневно су се такмичили у испуњавању норме са Златиборском бригадом. Рад је било тешко организовати јер је градилиште било уско а концентрација бригадира велика, бројна, па су опасности од повреда биле сталне, нарочито у ноћној смени.
Иако са пејс-мејкером, Драгиша делује свеже, насмејано, слободно и отворено. Очи тамне и сјајне, на лицу загаситог тена, са косом која се, као снег пред пролеће, повлачи ка темену и потиљку. Поглед увек окренут према саговорнику, руке стално у покрету, као допуна необично живахном говору, развученом осмеху и разиграним очима. Ведром изгледу доприноси и кратки седи брк, као некакав детињи завртели зврк.
Младост у Жупи
Драгиша је рођен у селу Доње Злогиње 1928. године, код Александровца. Од четворо деце, он најстарији: три брата и сестра. У другом основне остао без мајке. Имање огромно: очеве сестре нису имале деце, па све поклониле брату. Тако је одмалена навикао да ради. Породица угледна – деда 25 година био председеник општине. Од своје десете сваки дан на њиви: ори, копај, сеј, сади, коси, жањи, бери, испеци. То је богат крај, па се радило свакодневно.
У Александровцу похађао пољопривредну школу. Није се дозвољавало да дете остане слепо код очију. Ништа није смело да се баци или остави да сатруне. Спазиш, вели, поред пута шипурак, одмах калеми ружу. Шљива, јабука, крушка, што се не поједе или не оставља да се осуши, све заједно у кацу. И од дудиња се пекла ракија, а овде се по њима гази. Са таквим радним навикама није могао да се начуди колико су у овдашњим селима немарани. Свега имају, а не знају како да то искористе. Још се и љуте ако им на то скренеш пажњу, додаје.
Радне акције
Прва радна акција била му је сеча дрва на Црном врху, за болнице и дечје установе. А 1946. године пруга Брчко – Бановићи, три месеца. Троструки ударник. Пробијао је и Врандук. У Железнику на изградњи фабрике „Иво Лола Рибар“ добио две ударничке значке. Био је и на прузи Шамац – Сарајево. У Сарајеву проглашен за најбољег скојевца Југославије. Ту је одређен за чана штаба Југословенске бригаде на изградњи пруге Перник – Волујак у Бугарској. За рад добија бугарски Орден рада са ликом Димитрова. Али га враћа после објављивања Резолуције ИБ. Изабран је и за југословенску омладинску радну бригаду на изградњи пруге Драч – Елбасан у Албанији. Али та бригада није отпутовала због сукоба са Албанцима.
Кад је почела изградња Ваљаонице бакра у Кутини код Ниша, од среског комитета омладине Александровца одређен је за команданта Жупске бригаде. Директор је био Радмило Лавренчић, касније директор Фабрике аутомобила у Прибоју. Рађени су темељи и почела стизати опрема из Немачке, добијена по основу репарације.
– Избор локације –
– Кад, једног дана – сећа се – ето ти га Крцун. Војничке чизме, енглеска блуза. Нареди да сви чанови штаба и команданти бригада – било их је неколико – дођу у штапску канцеларију. „Другови“, вели, „овде се фабрика неће градити. Близу је граница, не можемо је бранити. Идемо у западну Србију. Спремите се, а бригаде остају“.
Макадамом стижу у Прокупље. Словенац Лескошек, министар индустрије, каже да ту не може због „Прве петолетке“. Крећу даље, цела екипа. Стижу у Чачак. Ни овде не може због чачанске „Слободе“. Долазе у Пожегу. Три реке. Надлећу авиони. „Овде је“, каже Крцун, „не можемо бранити од непријатељске авијације. Хајдемо даље“. Стижу у Севојно. Овде би могло. Али геометар каже да се мора радити откоп преко 30 метара у односу на пут Ужице – Пожега. Одлучују да иду негде где неће морати толико да се откопава.
И тако, прича, стигоше у Пријепоље. Коловрат, река Лим. Таман на ручку, кад ето ти га опет Крцун. Као да се није ни изувао, у чизмама. „Другови, нема нам друге, него натраг сто километара, јер је ни овде не можемо одбранити од непријатељске авијације“. Драгиша погледа у карту – Ужице. А, навија за родни крај, помишља.
– Вратили смо се у Севојно. Овде побијај кочиће, нареди Крцун. Спавамо у Пољопривредној школи. Кад, сутрадан, нигде ниједног, сви повађени! Крцун позива Радојицу Вучковића, који је радио при УДБ-и и каже: „Сутра, да доведеш све одрасле Севојничане у Задружни дом на збор“. Пење се на бину у дому и овако каже: „Слушајте ви, четниковићи, зар због једне леје паприке да ми вадиш кочиће од будуће фабрике! Кога ухватимо да чупа кочиће, нека зна да му нема главе на раменима. А ви, партијци из Севојна, за пример, да се определите да ћете радити у најтежем погону, у ливници!“ Управо тако је и било.
– Монтажа и припрема кадрова-
Упоредо са изградњом вршена је и припрема будућих радника. Драгиша, Милош Самарџић и Обрад Јоксимовић, као искусни акцијаши и организатори, одређени су за вође група које су слате у Словенску Бистрицу на обуку за производне раднике. Тамо је Драгишу шеф производње одредио да предводи ливце. Тако је и постао и остао ливац, иако се није за то сам определио.
Та нова занимања нису била популарна, па се од њих стотину, колико их је одвео у Словенију, у Севојно вратило само 27. Остали су се разбежали. Знајући то, директор ваљаонице Душан Зарић обавезао је ову тројицу да воде рачуна о курсистима и да су му лично одговорни. То је био разлог те се нису и они „одметнули“ на даље школовање, за металуршке инжењере.
– Ваљаоница бакра је – каже Драгиша – појам индустријског развоја и понос овог краја. Таква је морала остати и после приватизације, да наш труд не би био узалуд. Ми смо знали зашто и за кога радимо и стварамо. И ништа на том задатку није било лако. Ево, само што смо истоварили једну композицију и мртви уморни легли кад, неко ме дрма за раме. Једва прогледам, оно директор Зарић. Шапатом ми вели: „Драгиша, стигла нова композиција, мора одмах да се истовара, нема чекања. Хајде некако да остале будимо, само да се људи не уплаше. Спремили смо тазе хлеба и врућег чаја“. Само што је то рекао, кад Јоксим, који је лежао поред мене, повика: „Диг се, омладино!“ „Не тако, чекај, полако“, уплашено ће директор. Само што је Јоксим изговорио, сви су поскакали као да су се данима одмарали, а не непрекидно радили. Истоварали смо машине тешке и по више десетина тона, све ручно, без дизалица. Људи су стављали главе тамо где би данас пајсер једва подметнуо.
Најпре је радио на монтажи преса у пресаоници, јер су оне прве стизале, а онда у ливници. Ливачки занат „пекао“ је радећи четири године а онда полагао, код познатог ужичког мајстора Чикириза, а не, као неки касније, и без праксе, у Скеланима. Имао је испитни задатак да излије зупчаник за аутобус, двоспратни, звани „лондонац“ који је ужичка „Ласта“ користила за превоз путника на релацији Ужице – Севојно.
– Рад у ливници –
Онда је био на тромесечној пракси у немачком граду Улму. Знање тамо стечено применио је кад је освајана производња легуре за нови југословенски динар. Пробе нису давале резултате, па је шеф техничке припреме Воранцов позвао стручњаке из Улма. Тада је Драгиша предложио да тај посао препусте њему. Добио је три дана. Изливена је катода глатка као стакло и веома погодна за даљу прераду. Утом су стигли стручњаци из Немачке који су могли само да констатују да нису морали ни долазити. Њихов инжењер пришао је Драгиши и, као претећи, рекао: „Шварц“ (црни, због његовог тамног тена), „ипак је ово из Улма!“ Причајући о томе додаје да се у Немачкој није смело улудо утрошити ни сто грама, јер одмах следује отказ, а код нас су у шкарт одлагане читаве катоде!
Следећи његов допринос производном раду у севојничкој ливници било је пуштање у рад штрангуса четири, за шта је требало боравити три месеца на пракси у Немачкој. Њихови стручњаци нису могли веровати да је он само ливац, мислили су да је металуршки инжењер. Нудили су му да остане у Немачкој, за добру плату, али није прихватио да напусти Севојно.
Због нечега говори посебно о статусу Ужичанина. Онај, каже, који живи у Љубишу, преко педесет километара од Ужица, једном годишње сврати до овог града, и уобразио да је прави Ужичанин. А шта сам ја, пита се, јесам ли ја прави, ако овде живим преко шест деценија! Дошао сам у Ужице кад су грађани обавештавани о догађајима преко звучника окачених о бандере и емисије почињале речима: „Пажња, пажња … „ Није било ни коцке, а камоли асфалта, највише макадам и калдрма. А онда наставља. Сад нас овде нешто преслишавају, кажу: Ко ви, шта ви, где си био ти? А ми смо били одговорни као људи, морали смо да се доказујемо, па смо све схватили озбиљно. Није се могло ни у Партију тек тако. Молба, па кандидатски стаж, па свакодневни рад. Тек потом књижица и обавезно плаћање чланарине. Само кажеш да хоћеш да будеш члан неке странке па можеш да их мењаш сваки час. И нико те ни за шта не пита нити за нешто нормално сматра. Нема напретка ако једни ударају у клин а други у плочу. Договорено мора да се уради. То нама фали!
Радећи у ливници, био је први ливац, предрадник и пословођа. Знали су га као принципијелног, одговорног али и строгог. Није дозвољавао никакав јавашлук или нерад. Није давао пардона онима који су за друге говорили „пусти будали нека ради“. Због строгоће имало је оних који га нису волели. После 23 године рада у ливници, прешао је у одељење народне одбране и са тог радног места пензонисан 1985. Његов рад и на овим пословима оцењен је као изузетан. При пензионисању одбио је да прими одликовање за фронтовске заслуге јер је сматрао да су додељивана и некима који то нису заслужили.
У фабрици је био познат и по томе што је био оснивач и председник Стрељачке дружине „Алекса Дејовић“ и, као успешан стрелац, освајач једне југословенске златне медаље и две републичке. А као војник био је првак армијске области у стрељаштву.
Ни у пензији није седео скрштених руку. Прихватио се дужности секретара партијске организације месне заједнице и секретара месне заједнице резервних старешина, која је проглашена за најбољу у ужичкој општини. Такође, један је од најзаслужнијих за уређивање Скојевског парка на Горњој Пори, где је, његовим ангажовањем, изграђено игралиште за одбојку, кошарку, рукомет и мали фудбал и потом ограђено.
– Тако је то било – каже на крају. – Тако смо упознавали вредност и меру људских напора, опробали се и на најтежим пословима, научили да извршавамо задатке. Тако смо, захваљујући радним акцијама, упознали и лепоту другарства и смисао дисциплине. При томе су нам се отварали неслућени видици за које се вредело жртвовати и живети.
Милутин Јовичић
