пише: проф. др Биљана Грујичић
(заиста се догодило)
Вечерња гужва на планинској лепотици. Планински ваздух истругао је и образе и стомаке. Све касе заузете. Блага нервоза у ваздуху. Сударам се повремено са 4 средњошколке, које са пуним колицима пића шетају около тражећи неки енергетски напитак. Магационер их у пролазу пита за личну карту. Оне се подсмешљиво гуркају и презриво га посматрају. Оне лепе и неговане, дугих коса опраних специјалним шампонима за негу, исфениране, обучене по последњој моди, то родитељи одвајали од уста. Они улагали у њих, а оне у ову корпу коју гурају. Док сам тражила своју кесу грашка, размишљала сам о родитељима који су сигорно прескочили по коју вечеру, јер није добра за здравље, да би деца зимовала, јер је то добро за здравље. Још увек не обраћам посебну пажњу на њих, трудећи се да свој посао оставим код куће. Међутим, на каси ствари крећу другачије. Касирка им каже да позову неког ко има личну карту да би платиле контејнер алкохола. Рачунам годишта и године. Благо се тресем. Да се разумемо, драги моји, немам проблема са својим. Свашта могу и свашта ми се може и без шулића. Сви су се ускомешали, човек из реда јој прети губитком посла. Млада касирка није се ни заруменела. Навикла је да пси лају и каравани пролазе. Укључује се жена иза мене, наводи личне примере. Девојчице се враћају, плаћају и труде се да нас искулирају.
Гризем усну да ћутим, да не звучим професорски, трудим се да разумем младост, иако се интимно грозим те чисте косе која ће ускоро бити заповраћана. „Човек који није храбар, не може бити ни поштен“, каже Дучић, док бих ја требала да размишљам о грашку који се топи. Сви реагују, изузев касирке, која вероватно после напорног дана и сама натегне по једну. Имам решење. Не бих ни писала да само са вама делим своје импресије и да не помислите да живим у земљи чедних девојчица и Петра Пана. Закон је врло јасан: “Не продавати малолетницима алкохол”. Пријава. Губитак посла. Једноставно, праволинијски. Само је то требало урадити. Можда би то пробудило савест и свест код ових дугокосих девојчица из рекламе шампона за косу. Можда су ишле на балет, на додатне часове енглеског, на различите курсеве, можда су се професори трудили да их науче логичном закључивању, али нису савладале домаће васпитање. То је курс који се накнадно не може савладати.
Размишљала сам о различитостима, о цени чаја у златиборским кафићима, о младим странцима који се такође опијају, али ниједно оправдање за шулиће у корпи нисам нашла.
“Лети пиво, зими вино, а ракија увек” каже наша народна пословица. Ако нам је то у традицији, онда живели! Чији живот, гледано под микроскопом, нема мрље, вараш ли на порезу, гледаш ли туђе жене, испијаш ли шулиће кришом. За тебе је мила моја, да будеш лепа, да будеш провокативна, понекад паметна, али не и алкохоличарка!
Разочарана овог пута, колумнисткиња Биља
(Ужичка недеља 1005)
