ЗАГРЕБАЧКО КАЗАЛИШТЕ МЛАДИХ „ЗАГРЕБ“ ПРИКАЗАЛО ПРЕДСТАВУ „РАДНИ НАСЛОВ АНТИГОНА“
У представи „Радни наслов Антигона“ виђено је нешто необично и савремено. Тиче се нас итекако. Чини се да је глумачки одрађено врло, врло добро и са мером. И у техничком смислу, у трајању и у свему томе. Ова драма, вековима стара, покреће многа питаа. Питање за глумце је то да, када су добили текст, реше своје улоге, како су они реаговали, с обзиром на то шта он данас „говори“ и на онај оригинални текст. Како је било исчитавати текст, шта су у тим ликовима они препознали? На ово питање одговара глумица Анђела Рамљак која је у представи игра улогу „Антигоне“:
– Када сам прочитала текст била је свима забавна реченица „сви су духовити, осим мене“. Онда, након неког времена и исчитавања, јако смо пазили да не буде савијено, да сушта активистица, која само пуца на бес, агресуји, неправду за борбу, истину итд, него смо хтјели направити да има слојеве, да је биће, женско, да се боји, да нас је свију страх пред умирање, да воли Хемона, иако никад сцена између Хемана и Антигоне није написана. Ту су камере доста добро послужиле у сцени Креонта и Хемона, да се види иза отприлике који је то однос и како функционирају, иако није написано. Хтјели смо исто да не буде, као кад читаш Софоклову „Антигону“ да не буде свечано и помпозно, да не буде негде изнад, около, да не буде тако утопијски, идеалистички, него да буде нека цура ту, из публике. Јер свака цура у себи може наћи Антигону. Исто овиси како који дан. Можда о циклусу.
На њене речи надовезао се њен колега Сретен Морковић који је у овој представу глуми лик „Креонта“:
– Када сам прочитао текст, он је у суштини, врло јасан и комуницира са данашњицом и свим што се догађа. И ово задње јуче у Паризу (терористички напад са преко 130 мртвих). И уопће у задње време толико је тих , чини ми се, значајних, великих догађаја. Тако да смо тај текст врло позитивно, непосредно у некој пријатељској атмосфери прочитали, и тако заправо наставили радити. Ова радња прати Сокофклову „Антигону“ у драматуршком смислу готово дословно. Овај текст ми се учинио духовитим и то на фин, интелигентан начин, који подразумјева неко боље разумјевање данас, да смо сви ми у томе успјели направит неку праву мјеру овде. Та споменута мјера. Важно је имати мјеру духовитости јер има и страшно неку тежину стварности и озбиљности врјемена у којем живимо.
Представа се „прича“ и савременим технолошким средствима. Она је неки медиј у медијима. Постоје друштвене мреже, а све то због овог тренутка овде, а и с друге стране зато што су то средства младих. Да ли су имали негде, када су припремали представу, ту врсту потребе, да се обрате првенствено младима, подговара Анђела Рамљак:
– Знали смо да ће бити актуелна и интереснтна младима, али нису само млади ти који користе све те медијске игрице и справе, да би им живот био лакши, достпунији, накараднији. Толико тога садржи све то. У почетку смо знали да ће бити подвојено. Да ће бити и филмска и казалишна глума. Некако смо од почетка то нацртали и имали у свјести и тако некако кренули радит. Али оно што је јако љепо је да млади јако добро реагирају на ову представу, јер је исувише блиска да та повезница не би била тако чврста, да некако увјек добри коментари долазе од те публике. Ту се сви проналазимо.
На њу се надовезао глумац Сретен Морковић:
– Нисмо размишљали о томе да радимо „црну“ представу за младе. Некако смо сви ми видели да ће имати више одјека и да ће млади брже и боље „читати“ ту представу. Значи није само то. Колико се ја сећам, има људи којима се не свиђа представа. Има колега до којих садржај представе није стигао, није их дирнуо, што је сасвим у реду и легитмино. Оно што охрабрује нас глумце је то да, кад играмо представу, млади људи одлично реагирају на ову представу. И не само млади.
Загребачко казалиште вечерас је увукло публику у неки ријалити програм. Не само да су они са сцене приказали тај риалити него су и гледаоци били њему. Глумци су изашли са сцене и однели опрему, а гледаоце оставили тамо где су били. Како данас доћи до тих вредности које управо на почетку „Антигона“ каже, готово као паролу? На ово питање одговара Анђела Рамљак:
– Љепо је да то, насупрот „Антигоне“, постоји из мене. И мислим да преко из мене заправо схваћаш колико је то, не знам зашто, тешко. Зашто ћуте, зашто ће екипа, све млађа, прије сјести за телевизор нег узет књигу. И то је једноставно тако, то је неминовно. Да им мозак мање ради, лакше је, сјешћу, упалићу „Биг брадерс“. Супер. Али књига захтјева целог тебе, мисао, осјећај све. Једемо брзо и све је лако. Порука, селфи, све је тако „изигод“. Зашто би се људи бавили књигама и ишли у знање. То постоји сам у неким ријетким примјерцима који још његују знање, информацију, податак… То је моћ. То је то. Сад ја не знам. … То је толико комплексно да бих могла о томе причати до прекосјутра. А на жалост, ни ја још нисам задовољна бројем књига које сам до сада прочитала. И ако читам. Толико је тога. Не знам. Ту би, можда могли појавити и социолози и психолози. То је тако комплексно питање.
Оцена публике за представу „Радни назив Антигона“ Загребачког казалишта младих „Загреб“ је 4,38.
Милан Ђокић
