УЖИЧКЕ ЗИДНЕ НОВИНЕ
Свемир у подземљу
1.
Пре коју годину, Национална географија је направила емисију о неком далеком граду и некој неразумљивој земљи и речици коју су давно закопали испод бетона, гвожђа и асфалта. Завршили су, ти далеки и неразумљиви људи, неке важне послове везане за стицање и гурање у центру, па су се сетили своје реке.
Разбили су бетон и указала се беживотна вода; разбили су поплочано корито, дозволили јој да има песак, камен и муљ, дозволили су јој да опет буде неупрљана и живот се заинтересовао.
Помогли су му.
Сад, кад се становници милионског града труде да што више времена проведу посматрајући живот и припадајућу му реку, нису нам више тако неразумљиви и далеки.
Углавном разумемо и њих, и време покривања токова бетоном, и сабијање у цеви; то смо успешно савладали на нашим нејаким потоцима.
Јасно нам је и шетање поред реке и дубоко дисање; и усхићеност живом и чистом водом донекле разумемо. Тај нам део још и добро иде.
Оно што никако не схватамо је како су се растали од скупих квадрата у најпривлачнијој зони и лаког решења за отпадне воде; како су оснажили мисао да је река у центру града много добра ствар и убедили чуваре касе, страже градског грађевинског и тумаче реалности да се размакну и припусте живот назад.
Пустош да не превлада.
2.
А могао би неки од тих потока, покопаних или каменом одвојених од земље, да буде опет чист, појачан и извађен на сунце у неком маленом парку с лучним мостићем… Могао би неко да пронађе онај водовод затрпан при препакивању Ракијског, онај с каменим плочама и белутком и врати воду заборављеној чесми, чувеном Пању у Жичкој… Можда би било занимљиво направити нешто у подземним просторијама на Слануши… Или, кроз срце Старог града… Негде. Нешто.
Свашта би могло, кад уредимо ово што се види, што је још увек на површини. Малу свету реку, Ђетињу нашу, рецимо. То уређење и очишћење, у машти је малобројних, у облаку.
Кад је већ тако, кад бар генерацију каснимо у поправци хитног, мирно маштајмо о будућим слатким детаљима живота у Ужицу.
Кад ми маштамо, не штедимо.
3.
Лоше време је Ђурђевски вашар учинило сивим и проходнијим; тај спој просто значи да се танко трговало и да ће продавци продужити замишљене рокове за ослобађање од „приспелих обавеза“. Опет.
По оваквом дану, једино што је јасније, јесте грч уморног борца за опстанак на њиховим лицима. И кад добро крене, и кад се пара заврти – ту је он. И иза осмеха и плача.
Има га и код пијачара, ситних трговаца на црно, сиво и скоро бело; новопечених малинара, пчелара и ратара, који су, у позној доби, први пут угазили у црницу, у заборављеној долини из које потичу; код губитника транзиције и код ситне приватничке бораније, уверене да је сама срж транзиције и да се немање локала, иметка и пословне рачунице, може надокнадити силном жељом. Има га код свих на које држава не обраћа пажњу, сем при сабирању поменутих обавеза; не препознаје их као своје.
Њима се не обраћа ни власт, ни опозиција, ниједна вест, ни новински текст им није намењен, ниједна наука њима се не бави. Све то је за државне љубимце, за оне сигурне у данашњу плату и сутрашњу пензију.
Ако неко разгрне тај покров, саткан од неразумевања, недостатка увида и емпатије, биће силно изненађен: испод су тамна маса и тамна енергија нашег балканског свемира.
Потом, ако тај посматрач природе и друштва разуме, увиди и осети, изненађење може бити опште.
4.
На прилично заборављеном Партизанском гробљу, неки људи су на Дан победе одали пошту ту сахрањеним борцима. Својом вољом, без морања.
Таква је земља по којој газимо: где год да станеш, испод тебе, у подземљу, неке су кости. Кад би само знао датуме, који тим костима нешто значе и кад су спремније него иначе да саслушају шта имамо да им кажемо, можда би и ти из сувог клепета нешто чуо и закључио.
Опште мишљење је да нас поделе из Другог светског рата вуку назад, или било која подела настала на тековинама НОБ-а, укључујући и ону на другосрбијанце и остале.
Има једна каса у држави и на каси урезана црвена звезда, и ми се, другарице и другови, суштински делимо на мањину, која живи под сјајем звезде, и превелики остатак, који осмехом и непрекидном зајебанцијом покушава да сакрије онај грч и измигољи се на било какву светлост.
Што се победе тиче, не гледајмо јој у зубе; проблем је што су судије одлучиле да се, ипак, играју продужеци, а ми смо већ давно напустили арену и чекамо да нам неко донесе заслужени трофеј.
Нема ко, а и неће. А чекање се отегло.
5.
На милион малих раскрсница смо се разврставали, у колону обасјаних и колону на коју се не обраћа пажња; доба дељења станова је једна од важнијих. Због једне листе, пар дана и трочлане комисије од четири члана, створена је разлика, која ће генерацијама одређивати много шта у нашим животима.
У школи, деца из кућа у настајању и из зграде у центру нису изгледала исто; понашање им је било другачије, и третман. Ова из кућа имала су, уместо отирача крпару, крај крпаре траље, да их обују до радње и гумене чизме док помажу око куће; хладније им је било зими а лимена грејалица у купатилу се укључивала суботом, мало пре купања. Уместо мора и мраморја, лето су проводила у селу, док се кредит не отплати.
А превиђа се и прећуткује та појава.
Ма, добијали су људи станове и по правди; опет, не може се занемарити количина бешчашћа којим су се хитри грабљивци истакли. Иако су имали куће, изнајмљивали су влажне собичке, доводили родитеље и непокретног деду са села, покушавали да подмите комисију и безочно су лагали за сваки поен. Неправда би била не поменути раднике самоуправљаче, који су, иако изнад црте, свој стан уступили угрoженим другарицама и друговима; ружно би било с данашњом памећу и вредностима, исмејати оног што је три пута одбио стан на тргу, јер му је обећан кредит да подигне кућу укопану на брегу, у каменитом тлу, без прилазног пута – физичко сатирање породице, родбине и другова се подразумева.
6.
Обе колоне одсликавају дух времена насталог после Дана победе и, зависно од облачности и атмосферског притиска, од дана до дана, мењамо пресуду, у којој пише која је она права, у којој је требало марширати.
А у становништву, које своје упорно преживљавање обавља испод радара, у сенци, ретки су одгајени у становима, добијеним од државе на дар.
Решење за стан је грамата, индулгенција, запис; у словима куцаној на огромној писаћој машини крије се шифра, крије се социјалистички код за просветљене: не иди неистраженим путевима, јер то што личи на рачвање безбројних стаза, беспуће је.
Држ’ се пута.
Можда не води баш у онај обећани социјализам, али је добро њиме путовати. Одморишта и ханови су добро распоређени, ако имаш исправне папире и став, ништа није скупо.
А циљ?
Далеко је до њега.
7.
Кућа и окућница давале су „неновчану стимулацију“, рецимо, испијање кафе под надстрешницом од ружа или винове лозе са комшијама; оне куване на шпорету на дрва, у сред лета, а да не уври и не преврне.
Преслатка кајсија, и издашна, била је кадра да истрпи дечју нестрпљиву жељу, која не може да чека зрео плод, и да подмири бар три куће пекмезом и слатким.
Често између редовних кафопија ограде није било; појавиле су се кад су се првобитне поставе раштркале, у потрази за својим местом у свету, који својим не осећају, кад су у њихове куће дошли други.
Или није дошао нико.
Је ли то предност и колика је, сазнаћемо кад се уморимо од марширања и схватимо да ниједна победа није коначна, и ниједна битка се не може избећи.
Све битке смо одлагали, и најмање и оне важне, и сад не знамо одакле да кренемо, у наш славни напредак. Ако почнемо да их бирамо и боримо се, ма колико ситне и наоко неважне биле, остварићемо ишта и одредити редослед; колико се може.
Ако се прићутимо, долазиће нам у таласима, у недоба и неповољним редом.
8.
У подземљу, сем оног што му иначе припада и о чему овде није реч, станују кости победника и побеђених, теку затрпане и заборављене воде, уморно шуме потоци; у подземљу су пролази који никуд не воде, просторије о којима ништа не знамо и људи за које систем не мари.
Предузмемо ли неко обнављање или спречимо даља затрпавања, онај покров, преко милиона судбина навучен, почеће да се рашива.
Колико је вредног и доброг света испод њега!
Драган Р. Филиповић
