Пише: проф. др Биља Грујичић
Немам уводе, они углавном замагљују ствари и поенту разговора, служе да одгоде ствари за нас нестрпљиве, или да нас сачекају са оним „али“ иза угла. Зато одмах знам да садашња школа нема одговоре на изазове дигиталних извора (интернет и друштвене мреже). Први и огромни изазов је у чињеници да она није једини извор знања, а бојим се да су то наши ученици схватили много пре нас самих. Треба ли да будемо поносни на њих? Све реформе које се састоје од увођења нових предмета и само делимичне промене програмских садржаја, бојим се да нису довољне. Шта је теби, Биљана, зашто баш на Св. Саву? Па, ја мислим да је баш сад прилика, у времену добијања Светосавских награда и признања, у скромним прославама просветних радника, у трци за оценама и понеким родитељима, проговорити да школа, мора и може да се реформише и модернизује! Ако је Св. Сава могао да изгради прозоре, онда ваљда ми можемо да отворимо врата свему новом што долази… Добро, хајде бар да одшкринемо! Падне ми на памет реклама у којој једна крајње конвенционално одевена професорка креће пред децом да пимпла, удара и шутира лопту, на шта они одушевљено прате све то. Каква одвратна визура! Нити су професори застарели, нити су мање обавештени о савременим процесима, нити су затуцани, они су одувек били и биће весници новог и прогресивног, само им, вероватно, недостају маркентиншке способности (читај: безобразлук!) да то и покажу. Уосталом, човек остари оног тренутка када више ништа не може да научи. А тако није са професорима! Добро, не претендујемо да баш никад не остаримо, као слика Доријана Греја, али нисмо ни за Музеј антиквитета. На крају, у образовању не може да ради онај ко није спреман на промене и стално усавршавање. Ми стварамо мислеће људе са критичким мишљењем и ставом базираним на чињеницама, који ће сутра умети аргументовано да бране. Извињавам се, Аци Лукасу!
Пратила сам Давос, надам се да сте и ви, драги моји, макар на нивоу цене пљескавица, чула сам ко се са ким састао, остаје да видимо какву ће практичну примену то имати. Мада ми се допада став премијерке о увођењу дигиталних технологија, колико год се опирали куцкању на лаптопу. Добро, не могу рећи да бих свуда понела само њега, понекад бих повела и неког другог, па бих онда мало миксовала. Занимљивог и занимљивијег, али све ми се чини да Господин дигитални преузима примат.
Но до дигитализације, потребно је напунити и стомак. То ти је, сине мој,(тако ме је звао, па после сумњајте у латентну супериорност мушког рода на овим просторима), говорио је мој деда, као гориво за аутомобил, зато једи! А потрошачка корпа, нешто изнад 53.000 динара… Мени се све нешто чини, или је она бушна, или ја не умем да се уклопим у тај просек, или превише слушам оне који нису у просеку. И после кажемо – не учи се за школу, већ за живот. А дуг је овај јануар, драги моји… Но економске теме остављам мом уреднику и надам се да он неће бити онај који ће угасити светло! Толико од мене, уживајте у чају са додатком цимета, воли вас ваша Биља!
(Ужичка недеља 978)
