УТИЦАЈ БОНАНЦЕ НА МОЈЕ ЖИВОТНИ ПУТ
Као деца, сви смо волели вестерне. Као да је јуче било, још увек се живо сећам када сам са родитељима седео и пиљио у чувену серију Бонанца. Иако сам био толико мали да ништа нисам схватао, уживао сам у чувеној мелодији и навијао за тамо неке револвераше, који су се борили за правду и бранили земљу и нејач, а против ружних, прљавих и злих бандита… Ваљда сам се већ тад примио на ту, прилично имагинарну и узалудну, борбу за правду, па ме то не пушта ни до данашњих дана. Онда су дошли шпагети вестерни, па смо сви хтели да имамо пончо као Клинт Иствуд, били смо као омађијани музиком Мориконеа, али, како сам растао, каубојски филмови су ми бивали све досаднији, филмска естетика се мењала, убрзавала и ти стари добри каубојци постали су дозлабога спори и негледљиви. Нисам имао више разумевања за бескрајна каубојска доконања на веранди и неинвентивне приче уз залазак сунца или у очекивању бандита који само што нису ушли у град… Постала ми је чак комично дуго кадрирање намргођених обрва, ледено хладни погледи, све у ишчекивању ко ће први потегнути колт… Посебно ме је нервирало што су многи каубојци почивали на глупавом стереотипу – један револвераш малтретира цео град и нико живи не сме да промоли главу из куће док он, сам, лагано на коњу каска градом, све до салуна, у коме му се, опет, сви склањају и склањају поглед у страну… Па где ту има логике, потпуна сценаристичка бесмислица, у свакој кући имају по пушку, да запуцају сви, па чак и ако не умеју, барем ће њих пет, шест погодити лошег момка и послати га у вечна ловишта. Или се појави 5-6 револвераша и тероришу читав крај, убијају и отимају стоку, пале ранчеве, силују жене и нико им се не супротставља, иако ранчера има сто пута више. Добро, јесте да су на једној страни били питоми и недужни фармери, невични оружју, а на другој окорели разбојници, али су ови први били толико бројчано надмоћни, да је цео каубојски жанр постао такорећи дечија забава и све до последњих година постао потпуно маргиналан. Међутим…
Рећи ћете сад, о чему овај човек прича? И до сада је писао разне небулозе, али, шта су га сад спопали каубојски филмови… Истини за вољу, видех вечерас на телевизији неки нови каубојац и у трену ми прође кроз главу све ово што сад написах, и за дивно чудо, постах свестан да ти каубојци, не да нису имали, како се мени, младом и надобудном, чинило, сценаристичку грешку, већ напротив, они су показивали суштину људских односа, којих ја, младалачки залуђен, нисам био свестан. Па ми у Србији већ деценијама управо живимо у жестоком каубојском филму, у ком се појављују и врте у круг сви могући жанровски стереотипи, са малим или никаквим изгледима да догурамо до краја, поготову срећног. Имамо шерифа и његове заменике који не излазе из салуна или затвора и не мешају се у свој посао, а врло често су и део разбојничке банде, имамо новопечене богаташе који су се обогатили отимачином и лукавством и којима та банда завршава прљаве послове, уцењује и отима имовину пристојног и наивног света. Ту су и корумпирани градоначелници, којима су богаташи главни ортаци, а уз помоћ разбојника они народ држе у страху, иста је ствар и са судијама, иако сви примају надокнаду за рад баш од тих веселих фармера, они управо суде у корист олоша, а против народа који их издржава… Људи не излазе из својих кућа, живе од ситне окућнице, у страху да их градоначелникова банда не узме на зуб, а једино у таквој ситуацији опстају власници салуна и погребне опреме. Напретка нема, а највећи успех je ако се у комаду дочека сутрашњи дан и задржи то мало беде што се тешком муком стекло…
На нашу несрећу, за нас не важи старо холивудско правило о срећном крају, на филмском Дивљем западу после неког времена увек се појави или неки поштени шериф или дођу други револвераши, који банду елиминишу и онда сви наставе да живе срећно и дуговечно, а у овом нашем Дивљем западу тај терор траје, и траје, и траје, без икаквих изгледа за било какво побољшање.
Наша ситуација је далеко гора и од најинтелигентније осмишљених каубојских филмова. Код нас пола народа подржава банду и корумпирану елиту, а од оне друге половине, која мудро ћути и не излази из кућа, половина би радила исто или и горе, само када би им се, некако, указала прилика, а остатак остатка, иако је против, мудро ћути, да не би остали и без тог мало што има. Дакле, код нас су скоро сви – или бандити или гледају своја посла, а они који би да се побуне против банде потпуно су усамљени и брзо заврше код локалног кројача сушене чамовине… За све то време журка у салуну траје без престанка, проституција, алкохол, коцка, што би се рекло, свака сличност са нашим ријалитијама није случајна, већ намерна. Ако ћемо поштено, данас је стандард виши, уместо кочија, скоро свако има аутомобил, не гацамо по житком блату, већ имамо асфалт, пољски wc-и су, углавном, ствар прошлости, у кућама, захваљујући интернету и телевизији, није толика чамотиња као некад, али, у глобалу, нисмо далеко одмакли од такве друштвене заједнице. Да, сад се сетих, у тим каубојцима макар су цркве и попови на страни потлачених, а у нашем случају и они су на другој страни, део привилеговане и корумпиране елите…
Додуше, кад мало размислим, нисам ни сам више сигуран шта ме је асоцирало на вестерн филмове, да ли тај вечерашњи каубојац или ови данашњи избори у Пећинцима…
На вестерн, и то лош, личи и нови, јадан и испод сваког нивоа, напад локалних примитиваца на Стаматовића. Одавно сам, ради менталног здравља, дигао руке и не пратим чиме се ти згубидани баве, а како и они потпуно игноришу Недељу, већ дужи низ година немам увид у њихове памфлете, па у први мах нисам ни имао појма да су поново кренули да кидишу на Стаматовића. Наравно, ово је време интернета и брзих комуникација, па ми је један познаник проследио линк према сајту локалне радио станице, где се шепурило то џукачко саопштење, које примитивизмом предњачи чак и у односу на хајлајте из Парова и Фарме. Оно не само да је изван сваке политике, већ је и изван сваког разума, и просто сам био пренеражен одлуком уредништва да објави тако гнусан излив нечовештва и бешчашћа и бесповратно загади сопствени сајт. О њиховом моралу и професионализму ни до сада нисам имао високо мишљење, напротив, али мислим да су овим пали на дно. Што би рекао Балашевић у новој песми, пали су на дно дна, ниже не може. Тачније, могу они и ниже, уопште ме не би изненадили, али су то већ пуке нијансе у бр(б)љању по каљузи. Тај памфлет је толико примитиван да сам га само летимично прелетео, иоле здрав мозак то једноставно одбија да меморише.
У младости сам мислио да су сви људи добри, и дуго ме је то држало, док ме живот, силом, није научио да има и пуно злих људи. Човека, што је старији, људи све мање изненађују, али нас овакве ствари увек изнова забрину, али и сурово отрезне, јер нас подсете да увек може горе.
И морам рећи још једну, вероватно и гору ствар. Наиме, колико год ме запањило одсуство људскости код аутора овог примитивног памфлета, још више ме је растужила чињеница да апсолутно нико у овом кукавном Ужицу није јавно прозборио ни слово о овоме. Апсолутно нико. Нисам ни очекивао да нешто зуцне лажна клијентелистичка опозиција, али овоме нису ни редак посветили чак ни првоборци који свакодневно гину на друштвеним мрежама… Сви се понашају као да се ово дешава у тамо некој Тунгузији, а не у родноме нам граду, у који се куну од јутра, преко поднева, па до вечери. Да ли је то у градском духу? Ужичком духу? Људском духу? У било каквом духу?
Не да не делим Стаматовићеве политичке ставове, већ сам на потпуно супротним позицијама, али осећам потребу, не да станем само у његову заштиту, већ у заштиту елементарног људског достојанства, морала и пристојности. Баш тако, елементарног, јер Србија је ово, Ужице је ово, не треба пуно очекивати, нити се много чему надати…
И ви, моји бедници, кажете да волите Ужице?
Ви наследници ерског духа?
Бедо, бедна.
Тони Станковић (Ужичка недеља 976 – 25. децембар 2017.)
