Srbija dobro mesto za život, ma kakvi dobro, odlično…
– „Biće samo trka u vremenu da li je u pravu MMF ili vlada da će Srbija biti veoma dobro mesto za život u 2016. ili 2017. godini“, rekao je Vučić novinarima i istakao da su svi pokazatelji iz meseca u mesec bolji –
Pravo da vam kažem, imam sve manje volje bilo šta da napišem. Odavno sam shvatio – uzalud je objašnjavati, ali nastavljam samo zato što znam da ima puno ljudi koji u ovim poremećenim vremenima žele da čuju istomišljenike, kako bi se uverili da nisu poludeli ili, barem, da nisu jedini koji su poludeli… Šta reći posle ove Vučićeve rečenice? Da li živimo u istoj državi? Može on sam sebe da bodri povazdan, ali, i hiljadu puta ponovljena izmišljotina, neće postati istina. Koji su, crni, pokazatelji bolji iz meseca u mesec? Rast prihoda od akciza? Baš će nas to spasiti, kao i silni novi porezi koje najavljuju od prvog januara… Porezima će pokrenuti privredu? Od pamtiveka je povećavanje poreza smanjivalo privrednu aktivnost, ali kome to pričati, kada njih jedino zanima kako namaći 4-5 milijardi eura u narednoj godini za dospele kredite i kamate. Da stvari idu u potpunu katastrofu najbolji je pokazatelj budžet grada Užica i rebalans, koji na jučerašnjoj sednici nije prošao za jedan glas, takoreći izdajnički… Budžet nije prošao, ne zato što su ti odbornici svesna bića, pa su glasali protiv, nego neki od njih nisu bili prisutni, imali su pametnija posla od pukog dizanja ruku kako im centrala kaže. Dva osnovna pokazatelja našeg gradskog budžeta su dalje smanjivanje novca za održavanje grada, a povećanje platnih fondova i sličnih izdataka. Jednostavno rečeno, za njihove plate će da bude, a za uređenje gradske infrastrukture – nema. To što poreski obveznici ne plaćaju porez da bi razni džabalebaroši primali platu, nego da bi se grad uređivao i razvijao, to njih, očigledno, uopšte ne opterećuje. I, biću potpuno iskren, u pravu su što se oko toga ne sekiraju, jer kada imaju ovakve kretene od sugrađana, koje pod milim bogom ništa ne zanima, osim sitne lične vajdice, i ne moraju ništa preduzimati. Dovoljno je da dolaze na posao, sede tu gde su do kraja mandata, platice će, valjda, biti, pa, ako im se posreći, možda čak i pobede na narednim izborima… Narod će im podilaziti, u nadi da će nekoga iz familije zaposliti u državnu službu, dakle, sve ide svojim uobičajenim tokom, a to što smo propali skroz, to je, mnogi će reći, sudbina…
Dok ovo pišem, na teveu ide uživo prenos sa protesta širom Amerike. U Njujorku blokiran saobraćaj, u Vašingtonu barikade, u Fergusonu na ulice izašla nacionalna garda.. Mediji prenose uživo, direktno iz gomile koja je zauzela ulice….
A naše pleme? Mrtvijem snom spava… Da me pogrešno ne razumete, ne zagovaram proteste, i njih sam sit, samo poredim. Amerikanci uvek nešto rade, smišljaju nove proizvode, grade, bune se, bore se… Stalno su aktivni, baš kao i većina drugih naroda, svi se trude da nešto u životu stvore, samo mi sedimo i čekamo, neko penziju, neko državnu službu, a većina – da padne plafon… Zato je i verovanje u čudotvornog mesiju u Srbiji postalo nacionalni sport. Naprosto, ovde je sve toliko zapušteno i upropašćeno i svima je jasno da se normalnim putem ne mogu stvari popraviti ni za milion godina, onda, što je donekle i ljudski, jedino preostaje da se veruje u čudotvorce, koji će jednim potezom sve rešiti… Budimo pošteni, postoji i brži put, to su te „bolne reforme“ o kojima se decenijama priča, ali naš narod tim putem ne voli da ide. Džaba što su sve bivše socijalističke zemlje kroz to prošle, ovdašnjem življu ta je ideja potpuno strana i mrska. Svi bi, ako je kako moguće da sve ostane po starom, svako na svojoj poziciji, samo da se nekako platice, same od sebe, barem utrostruče..
I u toj silnoj želji da se napreduje tako što se ništa neće menjati, dođosmo do dana kada je gradski budžet potpuno zastranio. I da stvar bude crnja, nema nikoga ko će makar jasno i glasno reći kako smo i zašto sve oko sebe upropastili. A definisanje problema i suočavanje sa istinom samo je prvi od hiljade koraka koji nas čekaju. Ne, nećemo ga napraviti. A i što bi, kad nam je dobro. Ma kakvi dobro – odlično.
Dušan Đurović
