Piše: Zdravko Tošić
Još od beznačajne pobede naše fudbalske reprezentacije nad Albanijom provlači se ideja o izgradnji nacionalnog stadiona vrednog 150 miliona eura. Ta ideja nije rođena kao znak promišljanja posle titule svetskih šampiona naših omladinaca ili znak spremnosti da se od našeg fudbala stvori opšte dobro, što bi on mora i biti. Nije ni zbog rešenosti da se fudbal vrati dobronamernima, ljudima od struke, sposobnim da ga razvijaju na dobrobit svih. Ona je kratkog trajanja i prestavlja licemerje ovdašnje politike.
Prinuda naše sumorne stvarnosti upućuje na alternativna rešenja, među kojima i ono o renoviranju naša dva najveća stadiona. Međutim, ovih dana predsednik FSS bez ikakvog povoda najavljuje izgradnju novog stadiona nalik stadionu Espanjola u Barceloni. Samo većeg, da bi na njemu moglo da se igra finale Lige šampiona i Liga evrope. Stiče se utisak da gospodin Kokeza misli da je u našem fudbalu sve uređeno, samo nam treba nacionalni stadion za ligu šampiona. Od 150 miliona eura. Mala, topla, ljudska nada i beskrajna crna sumnja su početak sveopšte forme našeg fudbala.
Događanja na našim tribinama, događanja ispred stadiona Partizana kao i njegovim neuspešnim izbornim skupštinama i fantomskim majicama, tu formu i interesne grupe razotkriva u potpunosti. Prošlogodišnja eliminacija fudbalera Partizana iz evropskih takmičenja i sramne manipulacije njegovog predsednika s jedne strane i saznanje da im je država preko “Pošta Srbije” novcem građana izmirila dug, vređa ljudsko dostojanstvo. Dug Crvene Zvezde u desetinama miliona eura nikom ne smeta. Kad nema države, onda vladaju interesne grupe. Sve je jasnije da je naš fudbal postao neurotična i sebična zabava i interes politike i mafije, lišen svakog morala odgovornosti i napredka. Ako prevariš, . . . ako otmeš, . . . ako opljačkaš. . . uspeo si. Borba za lične interese je, sada vidimo, borba do istrebljenja i uništenja. Od posledica tog uništenja, i fudbala i čoveka, predatori će stvoriti profit. Samo sebi. A dugovi? U milionima eura. Oni će, nevidljivom ali moćnom rukom politike, biti socijalizovani, pa ćemo ih mi, osuđeni i utamničeni, vraćati celog života. I naša pokolenja. I biće da smo utamničeni odvajkada. A nije tako. Sila iznad nas što drži sveću, ne zbog nas već zbog sebe, malograđanština oko nas, feudalna svest, navika u nama, predrasude, čak i misao naša, . . služi tom uništenju. I naravno, ludilo ne uviđa niko kad sam učestvuje u njemu.
Od antičkih olimpijada, preko rimskog carstva (hleba i igara), nacističkog natčoveka i više rase do danas, sport nikada nije bio izvan politike. On je oduvek bio čista politika. Danas je forma društvene aktivnosti koja degeneriše i eksploatiše na najbeskrupolozniji način svest mladog čoveka. Isto kao i politika. U korist predatorskog kapitalizma i najgoreg ološa. On u svetskom sportu godišnje “opere” stotine milijardi dolara. Razotkrivanjem funkcionisanja FIFA, UEFA i Olimpiskog komiteta, potvrđeni su mafijaški principi.
Istorijski, stadioni su počeli da se prave onog trenutka kada su se radnici u Engleskoj izborili za osmočasovni radni dan. A služili su da te iste radnike depolitizuju i oduzmu im slobodno vreme. Birokratija je, u okviru sistema, osmislila i sletove, sjaj, blještavilo i zabavu. Nije ta uloga do sada mimoišla ni naša dva najveća stadiona, a neće ni posle izgradnje novog. Sa pojavom novog zanimanja, “navijač”, uz “proizvodnju” kladionica, ološ je obezbedio kontrolu na tribinama, kontrolu na ulicama, kontrolu na izborima i pokušava da uspostavi kontrolu nad našim životima. Danas će navijati za Zvezdu, sutra za Partizan. Danas će se boriti protiv Zapada, sutra će nas na Zapad voditi. Prodaće veru za večeru. Lični interes je iznad svega. Nastaviće da nas zaglupljuju farmom, velikim bratom, parovima. Samo sada u većem obimu. Nastaviće da nam stvaraju iluziju da su nam Zvezda ili Partizan svetinja, i smisao svakog života. A nisu, niti smeju biti. Posebno ovakvi kakvi su sada. Praviće od nas potrošače i teraće nas da kupujemo i ono što nam ne treba. “Valjaće” nam drogu. Nudiće omladini kao idole fudbalere, starlete i pevaljke. I na svakom koraku će nas uveravati da đavo ne postoji. Našim verovanjem da ne postoji, on postaje sve jači. Tako smo se, nažalost, odrekli razuma i lako postali plen đavolskih rabota.
Savremeno građansko društvu Srbije, gde bogati ne plaćaju ništa, a siromašni sve, i u kome je postalo pomodno biti pokvaren i pohlepan, odreklo se Boga, istine, časti, vrline, prošlosti, a posebno ideala i budućnosti. I dok bolesni duh ovog vremena bude kružio iznad naših stadiona, neće biti bitno da li su stari, novi ili renovirani. Neće postojati ispravan stav, ni prema prošlosti, ni prema budućnosti. Mlade fudbalere, još decu, prvo će ispisati iz škole. Navodno zbog karijere, slave i novca koji čeka samo na njih. Ispranih mozgova, i zelenaškim TPO ugovorima će ih prodavati kao roblje. Broj onih koji su uspeli meri se promilima. Oni će služiti kao mamac. Menadžeri, predsednici, vođe navijača, davno su napravili dilove. Samo zbog sebe. Oni uzimaju najveći deo kolača. Ostalima ostaju samo mrvice. Najmanje onima koji su najzaslužniji i najviše vrede.
Svedoci smo da se oko stadiona i na stadionima stvara monstruozan svet. On se stvarao nizom postupaka i kroz niz godina. On nije nastao slučajno. Navijačke grupe služe za rušenje svega što može da izgradi humaniji svet. Transparent na stadionu “mi smo vojska”, bojim se, pripada politici i mafiji. I smrdi na fašizam. Na pojavu tog zla treba reagovati odlučno, neodobravanjem, osudom i sveopštom borbom, a za spas društva i države. Ono što imamo je ćutanje i tobožnja nemoć države i političara i znak je odobravanja i njihove povezanosti. Budimo iskreni: lažna briga o fudbalu sprečava istinsku brigu. Istinska briga, kao prauzrok svega što ćemo kasnije imati, napraviti, postići ostvariti, unaprediti, uzdići, ohrabriti, pamtiti i slaviti. Teško je očekivati i učiniti da nam fudbal bude lep i uspešan, kad sve činimo da nam društvo bude ružno i naopako. Lažna briga o državi i društvu sprečava istinsku brigu. Lažne diplome, lažni doktorati, lažni moral, lažni fudbal. . . Samo mafija prava. To jedno s drugim ide. Da nije tako, naša zajednica bi izgledala mnogo bolje, srećnije i humanije. Zar država, društvo i vrednosti kojih smo se odrekli, ne može da posluži kao poređenje? Pitanje je samo kakve su nam stvarne namere.
Sport danas služi vladajućem poretku. Poredak je sluga tajkunima, korporacijama i globalnom imperijalizmu. Sportisti ne stvaraju vrednosti. Oni proizvode potrošački mentalitet. Jasno je da jedan doktor, spasavajući jedan život operacijom od 3-4 sata, više vredi nego Mesi, Neimar, Ronaldo, Pogba i Đoković, zajedno sa Murinjom i Gvardiolom i njihovim celokupnim bogatstvom. Oni su samo podrška dželatima čovečanstva. Kao što su u jednom trenutku fudbaleri i košarkaši Partizana bili podrška dželatima našeg društva. I nisu jedini. Besmislena lojalnost i vernost predstavljaju samo puku inerciju. Naš strah njihovu snagu. Globalizacija sa svojim novim primitivizmom, licemerjem i duhovnom bedom degradira i čoveka i duh. Treba snage i znanja pa to razumeti i priznati.
Prevarama, lažima i ulizništvom izbrisali smo našu budućnost, pa i fudbalsku. Abilensko putovanje se nastavlja. Eliminiše one koji vrede. Ostaju ološ i budale, željni moći i bogatstva. Pohlepni, a sirovi. I valjda zato, kako to kaže Niče, čovek liči na drvo. Što jače želi u visinu i svetlost, to mu jače korenje teži ka zemlji, naniže u dubinu u zlo. Lažna borba protiv zla sprečava istinsku borbu. Društvu, koje je utemeljeno na lažima, obmani i samoobmani, jedino je propast izvesna.
Zato se naši životi bez pobune pretvaraju u godine bez proleća. Pobuna bez istine, biće kao proleće u suvoj, neplodnoj pustinji. Otvorimo konačno oči, pogledajmo se u ogledalo i spoznajmo spasonosnu snagu istine. Doduše, ona ume da bude bljutava, teška za progutati, gorka. Ali, deluje kao lek. Posle izvesnog vremena bude nam bolje. I donese radost proleća, pustinju pretvori u oazu a životu da smisao.
