Пише: Здравко Тошић
Још од безначајне победе наше фудбалске репрезентације над Албанијом провлачи се идеја о изградњи националног стадиона вредног 150 милиона еура. Та идеја није рођена као знак промишљања после титуле светских шампиона наших омладинаца или знак спремности да се од нашег фудбала створи опште добро, што би он мора и бити. Није ни због решености да се фудбал врати добронамернима, људима од струке, способним да га развијају на добробит свих. Она је кратког трајања и преставља лицемерје овдашње политике.
Принуда наше суморне стварности упућује на алтернативна решења, међу којима и оно о реновирању наша два највећа стадиона. Међутим, ових дана председник ФСС без икаквог повода најављује изградњу новог стадиона налик стадиону Еспањола у Барцелони. Само већег, да би на њему могло да се игра финале Лиге шампиона и Лига европе. Стиче се утисак да господин Кокеза мисли да је у нашем фудбалу све уређено, само нам треба национални стадион за лигу шампиона. Од 150 милиона еура. Мала, топла, људска нада и бескрајна црна сумња су почетак свеопште форме нашег фудбала.
Догађања на нашим трибинама, догађања испред стадиона Партизана као и његовим неуспешним изборним скупштинама и фантомским мајицама, ту форму и интересне групе разоткрива у потпуности. Прошлогодишња елиминација фудбалера Партизана из европских такмичења и срамне манипулације његовог председника с једне стране и сазнање да им је држава преко “Пошта Србије” новцем грађана измирила дуг, вређа људско достојанство. Дуг Црвене Звезде у десетинама милиона еура ником не смета. Кад нема државе, онда владају интересне групе. Све је јасније да је наш фудбал постао неуротична и себична забава и интерес политике и мафије, лишен сваког морала одговорности и напредка. Ако превариш, . . . ако отмеш, . . . ако опљачкаш. . . успео си. Борба за личне интересе је, сада видимо, борба до истребљења и уништења. Од последица тог уништења, и фудбала и човека, предатори ће створити профит. Само себи. А дугови? У милионима еура. Они ће, невидљивом али моћном руком политике, бити социјализовани, па ћемо их ми, осуђени и утамничени, враћати целог живота. И наша поколења. И биће да смо утамничени одвајкада. А није тако. Сила изнад нас што држи свећу, не због нас већ због себе, малограђанштина око нас, феудална свест, навика у нама, предрасуде, чак и мисао наша, . . служи том уништењу. И наравно, лудило не увиђа нико кад сам учествује у њему.
Од античких олимпијада, преко римског царства (хлеба и игара), нацистичког натчовека и више расе до данас, спорт никада није био изван политике. Он је одувек био чиста политика. Данас је форма друштвене активности која дегенерише и експлоатише на најбескруполознији начин свест младог човека. Исто као и политика. У корист предаторског капитализма и најгорег олоша. Он у светском спорту годишње “опере” стотине милијарди долара. Разоткривањем функционисања ФИФА, УЕФА и Олимписког комитета, потврђени су мафијашки принципи.
Историјски, стадиони су почели да се праве оног тренутка када су се радници у Енглеској изборили за осмочасовни радни дан. А служили су да те исте раднике деполитизују и одузму им слободно време. Бирократија је, у оквиру система, осмислила и слетове, сјај, бљештавило и забаву. Није та улога до сада мимоишла ни наша два највећа стадиона, а неће ни после изградње новог. Са појавом новог занимања, “навијач”, уз “производњу” кладионица, олош је обезбедио контролу на трибинама, контролу на улицама, контролу на изборима и покушава да успостави контролу над нашим животима. Данас ће навијати за Звезду, сутра за Партизан. Данас ће се борити против Запада, сутра ће нас на Запад водити. Продаће веру за вечеру. Лични интерес је изнад свега. Наставиће да нас заглупљују фармом, великим братом, паровима. Само сада у већем обиму. Наставиће да нам стварају илузију да су нам Звезда или Партизан светиња, и смисао сваког живота. А нису, нити смеју бити. Посебно овакви какви су сада. Правиће од нас потрошаче и тераће нас да купујемо и оно што нам не треба. “Ваљаће” нам дрогу. Нудиће омладини као идоле фудбалере, старлете и певаљке. И на сваком кораку ће нас уверавати да ђаво не постоји. Нашим веровањем да не постоји, он постаје све јачи. Тако смо се, нажалост, одрекли разума и лако постали плен ђаволских работа.
Савремено грађанско друштву Србије, где богати не плаћају ништа, а сиромашни све, и у коме је постало помодно бити покварен и похлепан, одрекло се Бога, истине, части, врлине, прошлости, а посебно идеала и будућности. И док болесни дух овог времена буде кружио изнад наших стадиона, неће бити битно да ли су стари, нови или реновирани. Неће постојати исправан став, ни према прошлости, ни према будућности. Младе фудбалере, још децу, прво ће исписати из школе. Наводно због каријере, славе и новца који чека само на њих. Испраних мозгова, и зеленашким ТПО уговорима ће их продавати као робље. Број оних који су успели мери се промилима. Они ће служити као мамац. Менаџери, председници, вође навијача, давно су направили дилове. Само због себе. Они узимају највећи део колача. Осталима остају само мрвице. Најмање онима који су најзаслужнији и највише вреде.
Сведоци смо да се око стадиона и на стадионима ствара монструозан свет. Он се стварао низом поступака и кроз низ година. Он није настао случајно. Навијачке групе служе за рушење свега што може да изгради хуманији свет. Транспарент на стадиону “ми смо војска”, бојим се, припада политици и мафији. И смрди на фашизам. На појаву тог зла треба реаговати одлучно, неодобравањем, осудом и свеопштом борбом, а за спас друштва и државе. Оно што имамо је ћутање и тобожња немоћ државе и политичара и знак је одобравања и њихове повезаности. Будимо искрени: лажна брига о фудбалу спречава истинску бригу. Истинска брига, као праузрок свега што ћемо касније имати, направити, постићи остварити, унапредити, уздићи, охрабрити, памтити и славити. Тешко је очекивати и учинити да нам фудбал буде леп и успешан, кад све чинимо да нам друштво буде ружно и наопако. Лажна брига о држави и друштву спречава истинску бригу. Лажне дипломе, лажни докторати, лажни морал, лажни фудбал. . . Само мафија права. То једно с другим иде. Да није тако, наша заједница би изгледала много боље, срећније и хуманије. Зар држава, друштво и вредности којих смо се одрекли, не може да послужи као поређење? Питање је само какве су нам стварне намере.
Спорт данас служи владајућем поретку. Поредак је слуга тајкунима, корпорацијама и глобалном империјализму. Спортисти не стварају вредности. Они производе потрошачки менталитет. Јасно је да један доктор, спасавајући један живот операцијом од 3-4 сата, више вреди него Меси, Неимар, Роналдо, Погба и Ђоковић, заједно са Мурињом и Гвардиолом и њиховим целокупним богатством. Они су само подршка џелатима човечанства. Као што су у једном тренутку фудбалери и кошаркаши Партизана били подршка џелатима нашег друштва. И нису једини. Бесмислена лојалност и верност представљају само пуку инерцију. Наш страх њихову снагу. Глобализација са својим новим примитивизмом, лицемерјем и духовном бедом деградира и човека и дух. Треба снаге и знања па то разумети и признати.
Преварама, лажима и улизништвом избрисали смо нашу будућност, па и фудбалску. Абиленско путовање се наставља. Елиминише оне који вреде. Остају олош и будале, жељни моћи и богатства. Похлепни, а сирови. И ваљда зато, како то каже Ниче, човек личи на дрво. Што јаче жели у висину и светлост, то му јаче корење тежи ка земљи, наниже у дубину у зло. Лажна борба против зла спречава истинску борбу. Друштву, које је утемељено на лажима, обмани и самообмани, једино је пропаст извесна.
Зато се наши животи без побуне претварају у године без пролећа. Побуна без истине, биће као пролеће у сувој, неплодној пустињи. Отворимо коначно очи, погледајмо се у огледало и спознајмо спасоносну снагу истине. Додуше, она уме да буде бљутава, тешка за прогутати, горка. Али, делује као лек. После извесног времена буде нам боље. И донесе радост пролећа, пустињу претвори у оазу а животу да смисао.
