Ђорђе Пејић – ресторан Наша прича
Ресторан о коме се прича
Пре тачно две године, центар Севојна је добио јединствен ресторан за ову малу средину, захваљујући ангажману нашег младог суграђанина Ђорђа Пејића који се храбро упустио у ову угоститељску авантуру.
– Презадовољан сам што се пословања тиче. Наравно, трудимо се да услуга, као и храна, буду на високом нивоу, што мислим да је врло битно у ресторанском и угоститељском послу и ја се трудим да одражавам тај квалитет ове две године колико радимо- каже Ђорђе. Од првог дана отварања ресторана Наша прича власник се трудио да ради на задовољство својих гостију који су то у старту препознали.
– И данас, после две године, послујемо као и првог дана. Ни мало нам посао није опао, напротив, повећао се, мада људи још нису довољно обавештено о овом ресторану, али трудимо се да што више њих сазна за нас.
На питање које је то тржиште које покрива, да ли су само Севојничани његови гости, Ђорђе каже да је за сада доста више Ужичана који посећују овај ресторан, али и да има доста људи из других места у околини.
– Више имамо Ужичана него Севојничана, а доста је и људи са стране, из Пожеге, Чачка, Златибора, које доводе њихови пријатељи из Ужица.
Упитан да каже чиме је Наша прича на почетку привукла људе, Ђорђе каже да је агресивна реклама на локалним медијима, за почетак учинила своје.
– Почели смо у старту са интезивном радио рекламом у емисији Жута минута, док је она била на Радију 31, касније смо прешли на дељење флајера, а најбоља реклама је, по мом мишљењу, лична препорука самог госта. Наше госте је првенствено привукао амбијент који је у етно стилу, а поред амбијента добар квалитет хране и услуге.
Да ли представља проблем то што се ресторан налази у срцу Севојна, а не ближе магистралном путу? Ђорђе одговара да је ситуација обрнута.
– Нисмо далеко од магистрале, а мислим да је пун погодак што смо у центру Севојна, јер овде пре нас није постојао ни један рeсторан. Немамо конкуренцију у том смислу, мада у Севојну има доста објеката брзе хране. Сматрам да људи, ако препознају квалитет, да ће превалити и неки километар више да би добили одређену услугу.
Све што је направио, каже Ђорђе, успео је уз помоћ породице и пријатеља, без којих не би имао никаквих шанси.
– Када смо анализирали тржиште и кога ћемо да привучемо, дошли смо до закључка да нам треба велики асортиман. У Севојну, као што сам рекао, има доста радњи брзе хране, али ресторан овог типа нема у близини. Почели смо од доручка, декоративних јела која и визуелно јако лепо изгледају, почев од качамака, прженица, уштипака, сендвича разних врста. Касније, када сам размишљао о некаквој дневној понуди, и када сам схватио да нигде у Севојну не постоји пицерија, онда смо убацили и пице и тај производ нам заиста иде одлично. Радимо и кућну доставу која је на територији Севојна бесплатна, док за Ужице радимо доставу у сарадњи са такси превозом који се плаћа. Надамо се да ћемо са такси превозницима и ту направити некакав договор, да то буде што приступачније за наше кориснике. Што се тиче дневног менија, определио сам се за кувана јела и ту увек имамо чорбу, пасуљ и гулаш, што мислим да је за сада сасвим довољно, а наравно радимо и јела по поруџбини, Карађорђеву шницлу, Бечку шницлу, разне врсте пилетине и ролада од пилећег меса.
На питање за шта се гости чешће опредељују да дођу, доручак или вечеру, Ђорђе каже да Наша прича у том смислу нема правила и да је ресторан увек пун.
– Почињемо од осам, девет сати, са доручком који се завршава око један сат, а после два сата почињу лагани ручкови и до четири, пет сати је мало већа гужва. Имамо и слатки програм. Ове зиме смо радили разне врсте палачинки, чиз кејк и плазму торту, а планирамо током лета и нешто освежавајуће. Још увек смо у преговорима да ли ће то бити сладоледи или нешто од воћа, али у сваком случају биће нешто атрактивно и занимљиво нашим гостима током лета. Волео бих да имамо услова и за башту, али на жалост их немам, мада је и у ресторану атмосфера пријатна. Капацитет је тридесет седећих места, а може да иде и до четрдесет.
Упитан да каже која је то највећа циљна група која посећује ресторан Наша прича, Ђорђе истиче да је ово пре свега породични ресторан.
– Мислим да сам успео да направим породични ресторан. То ми је био превасходни циљ и мислим да сам у једном делу и успео. Такође има и доста деце која нам долазе на школским одморима, на парче пице или сендвич. Те гужве не трају дуго, десет до петнаест минута. До недавно то нисмо имали, али деца су препознала њима занимљиве оброке, тако да смо и њима на услузи. Имамо врло лепе породичне ручкове, поготово викендом, тако да једну четворочлану породицу излазак у ресторан Наша прича може да кошта максимално две хиљаде динара. Са ценама сам приступачан и трудим се да их испуним квалитетом. Пратим трендове, порције хране прате стандард и јефтинији смо у том погледу од Ужица.
У времену тешке економске кризе, када људи једва састављају крај са крајем, рекло би се да је чист авантуризам упустити се у било какав угоститељски посао. Ђорђе каже да не би успео ништа да уради без подршке породице и пријатеља.
– Нисам се покајао ни једног тренутка, a oчекујем да ресторан живи барем десет, петнаест година. Данас нам је тек друга година и мислим да за сада функционишемо одлично, с тим што у будућности очекујем да све буде још боље и квалитетније Веома је могуће да Ужице постане наша следећа дестинација за отварање још једне Наше приче, али то зависи од новца кога је у овом тренутку потребно јако много. Ако будемо успели да нађемо неки атрактиван простор, био бих задовољан да отворим тржиште и у Ужицу.
Тренутно Наша прича има седам запослених, који су већином млади људи. Половина од њих су Севојничани, а половина Ужичани. Неки од њих су и пре овог посла имали радног искуства, а други су овде тек научени. На питање како оцењује укупну угоститељску понуду овог краја и промет који угоститељи остварују, Ђорђе подвлачи да су
времена тешка и да је било којој породици тешко да одвоји за себе ресторански ручак и излазак у ресторан.
– Мада, ако погледамо то из другог угла, понекада је јефтиније изаћи са породицом на ручак, него припремати храну код куће, али људи још немају довољно представу о томе. Ресторани који раде на овом нашем поднебљу не представљају велики луксуз и није неопходно одвојити половину или четвртину плате да би се изашло само једном са породицом на ручак. Ако тај ручак кошта две хиљаде динара, то је петнаести део једне просечне плате, а приуштили сте себи и једно лепо време које ћете провести са породицом. Ако ништа друго, макар једном у току недеље.
Од старта, када је ресторан Наша прича почео да ради у Севојну, сваког петка иде музика уживо.
– Годину и по дана смо радили са једним тамбурашким оркестром, сада је ангажован други и са њим су гости презадовољни. Договорили смо сaрадању на годишњем нивоу, и они су задовољни, и ја се надам да ће тако и остати.
На питање шта би поручио будућим угоститељима, шта их чека и како да се припреме за посао који их очекује, Ђорђе на крају каже да за овај посао треба много рада, труда и одрицања.
– Максимална посвећеност било ком послу води до успеха. Да ли је то угоститељски или било који други посаo, ако се максимално посветиш, мислим да те то води до успеха и добрих резултата. Али, велика жртва је неопходна да се до њега дође. Најважније од свега је да се сваки задовољан гост поново врати.
Љ.К.
