USPEŠNI UŽIČANI: DRAGANA RADOVIĆ, GOLUBAC
Vlasnica prodavnice „Golubac“ Dragana Radović rođena je 12. januara 1968. godine u Požegi. Završila je srednju trgovačku školu i udala se u Užicu. Radnja postoji od 01. januara 1993. godine i Dragana je prvi i za sada jedini, vlasnik.
Imali ste radnje na više lokacija?
– Jeste. U Ulici Kralja Petra Prvog, u Ulici Petra Ćelovića i na Pori. Tada sam u jednom momentu imala tri radnje. To je bilo oko 1995. godine. Ne sećam se sada tačno.
Kako ste zadovoljno sadašnjim radom prodavnice?
– Sada imam jednu radnju, a ne tri, kao ranije. Ona radi prilično solidno i zadovoljna sam.
Imate i pržionicu kafe pod istim imenom. Kako napreduje taj posao?
– Lepo. Pržionica je otvorena 1994. godine i zadovoljni smo njenim radom.
Kako izlazite na kraj sa konkurencijom?
– Teško. Puno se radi. Borim se. Videću šta će biti u budućnosti, ali moram da se borim za što bolji položaj na tržištu.
Da li planirate otvaranje novih prodavnica ili da se, osim trgovine i prženjem kafe, bavite još nečim?
– Nisam tako nešto planirala, ali ništa nije nemoguće. Nikada ne znate šta donosi dan, a šta noć, tako da ništa nije nemoguće. Ali za sada nije u planu ništa novo.
Kako je bilo poslovati pre pet ili 10 godina, a kako danas? Šta je bolje danas, a šta je bilo pre?
– Nikada nije bilo nešto posebno. Sada imamo veću konkurenciju. Treba samo puno rada. Ko radi, taj će i da ima, bez obzira ima li ili nema konkurencije. Ipak, mogu da kažem da je ranije bilo bolje, jer sam imala tri prodavnice, a u Užicu nije bilo ovih velikih trgovinskih lanaca, poput „Ideje“ i „Tempa“, na primer. Tada smo mi bili veliki. Radilo se i tada puno. Od jutra do mraka.
Koliko veletrgovine poput „Idee“, „Maksija“, „Kviska“ i „Tempa“ utiču na rad malih prodavnica?
– Utiču mnogo. Mislim da su građani ubeđeni da je roba tamo mnogo jeftinija i povoljnija. To najviše utiče na njih da odu u veletrgovinu, nego da dođu kod nas. Takođe, mogu da nađu više stvari na jednom mestu. Išla sam da uporedim cene i mogu da kažem da nema neke velike razlike. Jedino kada imaju neku akciju, tada su oni povoljniji od mene. Inače je isto. Nisu ništa bolji. Mada, ja imam svoje mušterije koji dolaze redovno kod mene. To su uglavnom neki stariji ljudi, mada ima i mlađih. Kod nas se sada zna šta se kupuje. Na primer hleb, mleko, voće, mlečni proizvodi, kafa, šećer, čokolada i slično.
Da li i Vi pravite akcije kao i veletrgovine?
– Pravim, ali ne toliko, jer nemam uslove za to. Evo sada, na primer, imamo jednu akciju. Prodajemo belo i crno grožđe po ceni od 30 dinara za kilogram. Mislim da nigde nećete pronaći povoljnije. Mada nemam često te akcije, pošto nam dobavljači to ne odobravaju. Međutim, ja napravim akciju sama, mimo njih. Nemaju male trgovine toliku posećenost kao veletrgovine, pa je njima, za razliku od malih prodajnih objekata, lako.
Da li ste kada došli u situaciju da razmišljate o zatvaranju firme?
– Ne. Nisam o tome razmišljala, jer do sada, hvala Bogu, nije ni bilo razloga za to. A i kada bi došla u tu situaciju, opet ne bih zatvorila radnju, jer ne znam šta bih onda radila. Dok god sam zdrava i sposobna radiću. Borila bih se da izađem iz nje, ako bi upala u krizu. Volim da radimo ovaj posao i oduvek sam ga volela. U tri reči, volim rad sa narodom.
Da li u poslu učestvuju Vaši sinovi i Vaš suprug?
– Supruga sam zadužila da prži kafu. Sinovi pomažu kada i koliko mogu.
Koliko su vas upoznali građani koji dolaze da kupuju kod Vas?
– Čim sam ja upoznala toliko ljudi, mislim da su i oni upoznali mene.
Koliko Draganu vole njene mušterije primetio je u novinar „Užičke nedelje“, kada je jedna starija žena došla u Draganin kabinet, samo da bi se pozdravila sa njom.
– Pozivam mušterije da što češće dolaze i da, ako ništa drugo, dođu po kafu, pošto je baš kvalitetna. Sve više i više se prodaje, tako da su oni to zaključili sigurno i bez mog poziva. Sve što radim, radim kvalitetno i trudim se da svi budu zadovoljni.
Planirate li da jednog dana prepustite posao jednom od sinova?
– Stariji je Borko i on neće sigurno, a za Branka ne znam još.
Imate li vremena za privatan život ili neku vrstu hobija?
– Ne. Nemam nikakav hobi, niti planiram da ga imam. Nemom slobodnog vremena za to. Samo gledam kako da opstanem.
Jedno vreme ste redovno sedeli na tribinama dok su Vaši sinovi Branko i Borko igrali fudbal. Da li sada posećujete stadione?
– Volim fudbal i kad god mogu i imam slobodnog vremena posećujem stadione. To ne zavisi samo od toga da li igraju moji sinovi. Gledam utakmice i kada oni nisu na terenu.
Na kraju, Dragana je čestitala Dan grada Užica i poželela sve najbolje svojim mušterijama i svim ostalim građanima Užica.
Milan Đokić
