УСПЕШНИ УЖИЧАНИ: ДРАГАНА РАДОВИЋ, ГОЛУБАЦ
Власница продавнице „Голубац“ Драгана Радовић рођена је 12. јануара 1968. године у Пожеги. Завршила је средњу трговачку школу и удала се у Ужицу. Радња постоји од 01. јануара 1993. године и Драгана је први и за сада једини, власник.
Имали сте радње на више локација?
– Јесте. У Улици Краља Петра Првог, у Улици Петра Ћеловића и на Пори. Тада сам у једном моменту имала три радње. То је било око 1995. године. Не сећам се сада тачно.
Како сте задовољно садашњим радом продавнице?
– Сада имам једну радњу, а не три, као раније. Она ради прилично солидно и задовољна сам.
Имате и пржионицу кафе под истим именом. Како напредује тај посао?
– Лепо. Пржионица је отворена 1994. године и задовољни смо њеним радом.
Како излазите на крај са конкуренцијом?
– Тешко. Пуно се ради. Борим се. Видећу шта ће бити у будућности, али морам да се борим за што бољи положај на тржишту.
Да ли планирате отварање нових продавница или да се, осим трговине и пржењем кафе, бавите још нечим?
– Нисам тако нешто планирала, али ништа није немогуће. Никада не знате шта доноси дан, а шта ноћ, тако да ништа није немогуће. Али за сада није у плану ништа ново.
Како је било пословати пре пет или 10 година, а како данас? Шта је боље данас, а шта је било пре?
– Никада није било нешто посебно. Сада имамо већу конкуренцију. Треба само пуно рада. Ко ради, тај ће и да има, без обзира има ли или нема конкуренције. Ипак, могу да кажем да је раније било боље, јер сам имала три продавнице, а у Ужицу није било ових великих трговинских ланаца, попут „Идеје“ и „Темпа“, на пример. Тада смо ми били велики. Радило се и тада пуно. Од јутра до мрака.
Колико велетрговине попут „Идее“, „Максија“, „Квиска“ и „Темпа“ утичу на рад малих продавница?
– Утичу много. Мислим да су грађани убеђени да је роба тамо много јефтинија и повољнија. То највише утиче на њих да оду у велетрговину, него да дођу код нас. Такође, могу да нађу више ствари на једном месту. Ишла сам да упоредим цене и могу да кажем да нема неке велике разлике. Једино када имају неку акцију, тада су они повољнији од мене. Иначе је исто. Нису ништа бољи. Мада, ја имам своје муштерије који долазе редовно код мене. То су углавном неки старији људи, мада има и млађих. Код нас се сада зна шта се купује. На пример хлеб, млеко, воће, млечни производи, кафа, шећер, чоколада и слично.
Да ли и Ви правите акције као и велетрговине?
– Правим, али не толико, јер немам услове за то. Ево сада, на пример, имамо једну акцију. Продајемо бело и црно грожђе по цени од 30 динара за килограм. Мислим да нигде нећете пронаћи повољније. Мада немам често те акције, пошто нам добављачи то не одобравају. Међутим, ја направим акцију сама, мимо њих. Немају мале трговине толику посећеност као велетрговине, па је њима, за разлику од малих продајних објеката, лако.
Да ли сте када дошли у ситуацију да размишљате о затварању фирме?
– Не. Нисам о томе размишљала, јер до сада, хвала Богу, није ни било разлога за то. А и када би дошла у ту ситуацију, опет не бих затворила радњу, јер не знам шта бих онда радила. Док год сам здрава и способна радићу. Борила бих се да изађем из ње, ако би упала у кризу. Волим да радимо овај посао и одувек сам га волела. У три речи, волим рад са народом.
Да ли у послу учествују Ваши синови и Ваш супруг?
– Супруга сам задужила да пржи кафу. Синови помажу када и колико могу.
Колико су вас упознали грађани који долазе да купују код Вас?
– Чим сам ја упознала толико људи, мислим да су и они упознали мене.
Колико Драгану воле њене муштерије приметио је у новинар „Ужичке недеље“, када је једна старија жена дошла у Драганин кабинет, само да би се поздравила са њом.
– Позивам муштерије да што чешће долазе и да, ако ништа друго, дођу по кафу, пошто је баш квалитетна. Све више и више се продаје, тако да су они то закључили сигурно и без мог позива. Све што радим, радим квалитетно и трудим се да сви буду задовољни.
Планирате ли да једног дана препустите посао једном од синова?
– Старији је Борко и он неће сигурно, а за Бранка не знам још.
Имате ли времена за приватан живот или неку врсту хобија?
– Не. Немам никакав хоби, нити планирам да га имам. Немом слободног времена за то. Само гледам како да опстанем.
Једно време сте редовно седели на трибинама док су Ваши синови Бранко и Борко играли фудбал. Да ли сада посећујете стадионе?
– Волим фудбал и кад год могу и имам слободног времена посећујем стадионе. То не зависи само од тога да ли играју моји синови. Гледам утакмице и када они нису на терену.
На крају, Драгана је честитала Дан града Ужица и пожелела све најбоље својим муштеријама и свим осталим грађанима Ужица.
Милан Ђокић
