Успешни Ужичани: Бранимир Јешић – Кафе-галерија Кватро
Ужичанин који већ двадесет и шест година успешно плови у угоститељским водама, Бранимир Јешић, суграђанима познатији по надимку Јешо, иза себе је оставио читав списак култних места за излазак у свом власништву. Реч је, вероватно, о најпопуларнијим местима за излазак Ужичана, још са краја осамдесетих.
Сада давне 1989. године, отворио је најпре чувени кафић Десетку, на Алексића мосту, а нешто касније и популарни Бумеранг.
Локал по коме га млади Ужичани најдуже памте, била је Галерија, једно од најомиљенијих места за излазак деведесетих година. После Галерије, отворио је Елиту на Ракијској пијаци, а нешто касније и Јокино врело. Већ девет година успешно држи Кафе – галерију Кватро.
У пријатном амбијенту овог кафеа, разговарaли смо са Јешом о угоститељству некада и данас, шта се то променило у односу на његове почетке, какви су млади Ужичани данас када је реч о изласцима и да ли се друже, као што су се дружиле генерације њихових родитеља.
– На почетку овог посла било је лепше… Био сам и млађи. Сви видимо, на жалост, како је у граду данас, а како је некада било. Радним данима готово нико не излази, све се, отприлике свело на изласке суботом. Мислим да није у питању само недостатак новца, променио се и дух града. Није било новца ни деведесетих година, па су људи излазили, а да не помињемо времена пре деведесетих, јер сви памтимо те људе, старе Ужичане, који су малтене проводили живот у кафани. На жалост, много оних који вреде су отишли одавде, а и деца нам одлазе – каже Јешо.
Зашто је нестала атмосфера која је у граду некада постојала када је о изласцима реч? Наш саговорник сматра да нема универзалног одговора и да је више фактора утицало на тренутно стање.
– Осим економске кризе која је евидентна, мислим да су се људи затворили у себе, да јако брину како да преживе и врло мало времена имају за кафану. Нема више ни шале као некада, нема тог ерског духа и оптимизма који нас је красио.
Јешо каже да се криза осетила и пре 2008. године када је она озваничена на глобалном нивоу, али да су последњих неколико година јако тешке за уготитељство.
– И ти изласци суботом су углавном резервисани за изласке деце којој су неки други типови локала интересантни, пре свега са хаус музиком. Кватро не подилази укусима те публике, мада смо ми стално у контакту са млађим гостима, преко неких других садржаја.
Локал је првенствено замишљен као нека дневна варијанта локала намењеног за старије, мада је овде било и доста прослава осаманаестих рођендана. Оно што редовно практикујемо већ неколико година су изложбе слика младих уметника, ученика Уметничке школе у Ужицу, који по завршетку ове школе одлазе на ликовне академије.
Наш саговорник, каже, не мисли да је локација пресудна за рад неког локала.
– Трг је у Ужицу одувек био место окупљања и увек ће то и бити, јер ретко који град у Србији има такву архитектонску целину у центру града. Проблем је што је данас актулено да се попије кафа, прочитају новине негде и иде се кући, а субота се своди на те изласке у ноћне клубове. Не жалим се, само констатујем како се живи. Град је ипак довољно велики да људи могу да излазе на више различитих места. Али ако ми имамо седамдесет хиљада становника, а немамо пет хиљада људи који ће да излазе, онда је све јасно.
На питање да ли се некада од кафане у Ужицу боље зарађивало него данас, наш саговорник каже да се и некада и сада, од овог посла само могло живети.
– Никада то није био неки специјалан живот, да се плате обавезе, школују деца, а нико од овог посла не зарађује нешто посебно. Сви смо у истом кошу и сви пливамо. Не ради се уопште о заради. Економска криза је заиста јака и много мање се улаже у локале, него што се некада улагало. Људи дођу да их лепо прихватиш, да их угостиш, да се осећају пријатно, и то је неки приоритет, а новца је увек било и није га било.
У време када је овај град неговао кафански дух, такође смо имали кафане у које се није претерано улагало, али су увек имале своју клијентелу, констатација је бројних Ужичана…
– Некада се непогрешиво знало где ко излази, где ко седи, где ћеш одређеног човека да нађеш у којој кафани… Већ годинама је тренд да су само одређена места популарна и све док је неко место популарно, сви су на том месту. То је у Ужицу врло симптоматично. А место неког локала на угоститељској мапи одређују гости, више него власник локала, јер они праве атмосферу. Код нас у Ужицу то стално негде кружи, или су сви овде, или су сви онде.
– У Кватру су, стицајем околности, сада нека средња и старија генерација, гости, али ја сам „извео“ генерације и генерације младих људи, деведесетих година из Галерије, и имам и то искуство. Кафана се учи, као и све друго што се учи у животу.
Наш саговорник на крају додаје да је свестан да његова генерација стари и да ништа у Ужицу не може бити као што је некада било, али да је губитак неких вредности које су красиле раније генерације непроцењив.
– Оно што ми дефинитивно недостаје су нека искренија дружења, непосредност и опуштеност која је постојала чак и деведесетих. Деведесете године су биле горе, али ја памтим ситуације када у Галерији није било струје, а сви гости седе, никоме не смета. Мислим да нема више ни солидарнсти међу новим генерацијама. Ретко кога ћете да видите у граду да седи негде после десет сати, људи су се повукли у себе и воде рачуна само о себи. Међусобне помоћи нема не само у кафани, већ и у свакодневном животу.
– За све ове године памтим много тога из локала које сам држао, и мој неки закључак је да људе који су живели мирним, повученим животом, сви некако забораве, док се људи из кафане памте и помињу. То је управо оно што данас недостаје, аутентични кафански људи који плене својим ставовима и који су радо виђени гости. Мислим да по много чему почињемо да личимо на Запад, па и у тим изласцима. На земље где је радним данима све празно, иако су нам изласци некада били најважнији.
– Моји планови за будућност везани за овај локал су неке мирније варијанте. Покушали смо и даље ћемо радити на томе да помиримо тај неки дневни локал и вечерњи провод уз гитару уживо, да се људи опусте и забораве на свакодневне проблеме. Кроз Кватро су прошли сви гитаристи из града, Шеки, Милан, Банат…, а трудићемо се и даље да останемо „комшијски локал“ и да у овом граду не буде све тако депресивно.
Љ.К.
