Бранио сам Ужице од рата

- А, најважније за Ужице је да градска власт коначно окупи стручне, младе, часне људе, без обзира на њихову политичку припадност, и сву ту памет усмери на даљи развој града -

slobodan-vermezovic

СЛОБОДАН ВЕРМЕЗОВИЋ, ПОЛИТИЧАР И УЖИЧАНИН
Деведесете, као најтеже у историји Србије након другог светског рата, било су године жестоких политичких превирања. Са нашим суграђанином, Слободаном Вермезовићем, стоматологом, дугогодишњим чланом Социјалистичке партије Србије и директором некада великог Велефарма, човеком кога Ужичани по политичком активизму врло добро знају још из времена Савеза комуниста, разговарали смо о деценијима које су остале иза нас.

УН: Како данас гледате на деведесете године?
– Невероватно је како су тих година поједини људи, желећи ваљада неку афирмацију, коју нису успели да искажу у време једнопартијског система, схватили да је дошло време да се врши подела на партизане и четнике, на комуњаре и комунисте, на ретроградне и напредне снаге. Међутим, у свему томе су поједини политички лидери направили хаос.
– Примера ради, због Вука Драшковића, који је почетком деведесетих био жестоки националиста, ми смо у Златиборском округу, у време када сам ја био начелник, имали силних проблема да докажемо муслиманима у Санџаку да то није државна политика, нити политика СПС-а. Могу да кажем да је полиција у овом крају тих година одиграла важну улогу да не дође до преливања рата из Босне у Србију, упркос мањим или вецим провокацијама. Војска Југославије, Ужички корпус, на челу са Драгољубом Ојданићем, били су велика превентивна снага, за одвраћање претећег ратног сукоба. Државна политика је била да се по сваку цену одржи мир у Србији, у којој је буктао политички хаос.

slobo-vermezovic-3

УН: Слажете се, ипак, да је крунски проблем опозиције са Милошевићем у вези крађе избора био оправдан?
– Били су избори у Србији, али су сваки оспоравани. Ја сам био начелник округа и тврдим да у ужичком региону, избори никада нису били покрадени. Ужице је прво 1996. године признало губитак локалних избора, а шетње које су грађани организовали биле су више подршка неким другим срединама да се признају избори, нарочито у Београду. У Београду јесте била крађа избора и о томе постоје подаци.

УН: Јесу ли вас због тога избацили из СПС-а 96?
– Ја сам 1996. био елиминисан из СПС-а, али нисам био искључен. Нисам се слагао да од једне добре, младе екипе СПС-а, која је 90. и 91. године радила, сви буду склоњени због нечије зависти и сујете.

slobo-vermezovic-5-jovic

УН: Шта је био конкретан разлог?
– Док сам обављао функцију начелника округа, често сам се појављивао у београдским медијима који су пратили моје обиласке подручја Санџака. Из Владе Србије сам добио задатак да рат у Србији не сме да се деси, и да никако не сме да се пренесе из Босне, а будући да је Санџак је жаришно подручје, рекли су ми „ради како знаш и шта знаш, мораш бити стално на терену“. И ја сам, заиста, стално био у Сјеници, Пријепољу, Прибоју, Новој Вароши, и најчешће сам тамо одлазио на са начелником Рашког округа. Тако, ни крив ни дужан, испао сам нека медијска личност и почео сам да добијам пацке од дела руководства ужичког СПС-a и појединаца из локалне власти. За нешто више од две године, довео сам два премијера и велики број министара. И то је код неких људи изазвало одређену сујету.

slobo-vermezovic-7

УН: Шта су вам говорили?
– Наводно, Ужице треба да буде центар округа, центар региона, центар западне Србије и зашто ја форсирам посете званичника у санџачке општине. Нису схватали колика је била опасност од грађанског рата у Србији и преношења рата из Босне преко Дрине и Лима у Србију. Суштина је била сачувати мир и данас сам веома поносан што сам тај задатак Владе Србије испунио, наравно у оквиру мојих овлашћења и процена.

УН: Упркос томе почела је кампања за вашу смену?
– Тражио сам образложење смене, код Миломира Минића, са најужим руководством града, тадашњим председником општине Вујовићем, али га нисам добио. У јуну 94. смењен сам са места начелника округа. Нису ми дали образложење зашто ме смењују, али су ми нудили да идеме у Београд, на неку од функција, што сам одбио. Чак ми је Минић рекао да сам у врху начелника округа у Србији, којих је 29, али да они, наводно, желе да Ужице афирмишу као центар региона. Тада сам видео колико је та прича непринципијелна. Питали су ме шта ћу да радим, ако већ нећу у Београд. Рекао сам им „Па свој посао, ја сам специјалиста дечије и превентивне стоматологије и са задовољством идем у моју ординацију“. Питао сам их и зар они мисле да ће читавог живота живети од политике и политичких функција.

slobo-vermezovic

УН: Како сте доспели у ЈУЛ, странку Мире Марковић?
– После годину дана, код мене је дошао Андра Милосављевић, организациони секретар мреже ЈУЛ-а, који је касније био министар за локалну самоуправу, коме сам рекао да сам ја са политиком рашчистио. Објаснио ми је да ЈУЛ треба да буде коректан партнер СПС-у и партија новог времена.

slobo-vermezovic-i-dobrica-cosic

УН: Колико вам је било реално да неко, макар он био и супруга председника, у тренутку када се руши Југославија, оснива „југословенску“ странку?
– Ја нисам југофанатик, али нисам се осећао нимало лоше у тој земљи. Србија и Црна Гора су још увек били Југославија, и било је, дај да се спасава што се спасти може. Мира Марковић је искрено желела да реафирмише левицу Југославије, али је мана што је била супруга председника државе и странке, која је већ имала велике опоненте.

slobo-vermezovic-2

УН: Нисте посумњали, као искусан политичар, док сте били на челу ЈУЛ-а у Ужицу, да је друга партија на левици само јефтин политички трик, и колико вам је као лекару било природно да један брачни пар руководи са две партије?
– Мени је Андра Милосављевић рекао да се ЈУЛ формира уз Милошевићево знање. Рекао је да је ЈУЛ формиран као странка левице, која може комплементарно да живи на политичком простору уз СПС. СПС је рехабилитовао историју и религију, и то није лоше, боље они да носе идеје традиције, него радикали, или онако како је то радио Вук у почетку вишестраначја, које се одликовало високим набојем српства, као националне доминације, што је било неприхватљиво за националне мањине. Идеја настанка ЈУЛ-а 94. је била да се на левици понуди политичка понуда са партијом која је окренута „сутрашњем дану“. Основна начела од оснивања ЈУЛ-а су били мир и равноправност. Она су ме определила да се вратим у политички живот 95, као председник иницијативног окружног одбора ЈУЛ-а, а уклапала су се са мојим искуством и жељама као начелника Златиборског округа претходне две године, да се претња ратних сукоба не пренесе прво у овај крај Србије. ЈУЛ је добро почео, али из СПС-а је дочекан на нож, јер су у кадровима ЈУЛ-а видели конкуренцију. Партија је нестала након 5. октобра, који је дошао као резултат тешког економског и социјалног стања у земљи. Проблем је што и данас није много боље, како је најављивано.

slobo-vermezovivc-4

УН: Зашто су Ужичани деведесетих били најогорченији на Милошевића?
– Не треба заборавити да је Ужице пре вишестраначја по бдп-у, било четврта општина у СФРЈ. Ужичани су, иначе, познати да иду испред времена. Некада иду и корак брже, па погоде, а некада и погреше. Ево, данас нема Милошевића, па што није много боље?

slobo-vermezovic-rade-jovanovic-cizo

УН: И пре деведесетих сте били активни у политици града. Како је то изгледало половином седамдесетих и осамдесетих година?
– Стално сам, био у тзв. друштвеној активности, на штету моје породице, и уз велико разумевање моје супруге. Највише ми је жао што се мојих десетак година у политици деведесетих, поклопило са најтежим периодом за ову земљу и овај народ од 45. Ипак, мислим да сам својим ставом и понашањем допринео да не буде и горе.
– Што се тиче седамдесетих, као млад сам био иницијатор и секретар фестивала забавне и народне музике у градовима који носе Титово име и који су били побратими са Ужицем. Пунили смо хале, обично око 25. маја. Све сам то радио волонтерски и увелико радио као стоматолог. Био сам председник Културно-просветне заједнице. Били су ту Тони, покојни Раде Јовановић, Ацо Доганџић, Обрад Јовановић… Борчића смо довели да буде једини запослени. Он и Нешо Стапарски. Цула је био секретара СИЗ-а за културу. Сарадња је била максимална, КПЗ донесе неку одлуку, а СИЗ то финансира.
– Тих година је донета одлука и урађена је Градска галерија. Тада је опремљена Јокановића кућа и реновиран кров на Позоришту. Организовали смо разне догађаје на отвореном, а изложбе нису биле само на једном месту. Организовали смо сваке године са Удружењем Ужичана у Београду, Ужичке дане, који су трајали по седам дана. Касније, почетком деведесетих година, на предлог покојног Микија Павићевића, великог кошаркашког ентузијсте, када је и КК Ужице било у првој лиги, организовали смо бројне спортске манифестације. Тај разноврсни друштвени ангажман, који је за мене био част, ме је и кандидовао за председника комитета. Био сам млад, имао идеје и, наравно, сараднике.

slobo-vermezovic-i-nada-novakovic

УН: Данас се ретко шта ради волонтерски, а политичка апатија полако достиже свој максимум. Шта мислите, колико је „историјско помирење“ Демократске странке и СПС-а увело Србију у овакво стање?
– Интересантно је шта се догодило, будићи да је и СПС, као и ЈУЛ требало да буде ликвидиран након 5. октобра. Изненадио сам се што је то помирење названо „историјско“, а само помирење, па зашто да не? Показало је време веома брзо да од тог историјског нема ништа, али је забележено као једна епизода у односисма СПС-а и ДС-а. Мислим да су и Тадић и Дачић тиме желели да ојачају своје бирачко тело, а када све саберемо, Дачић је из тога изашао мудрије. СПС је сачувао језго, а ДС се распарчала. Можда је и то тзв. помирење допринело политичкој апатију, али не треба заборавити да народ није задовољан и овом влашћу која је сада. Жао ми је што нема расправе око великих идеја. Умрла је идеја социјализма, а идеја вишестраначја је, скоро, па огадила народу. Све у свему народ, од избора до избора, лута од лидера до лидера, све мислећи, „ето да нешто уради вођа, па ћемо ми за њим“, али та времена су прошла. Знам пуно њих који су били на Газиместану, па после пришли Вуку Драшковићу, а онда 5. октобра отишли пред Скупштину. Просто, народ је такав.

slobo-vermezovic-8

УН: Да ли Ужице, овако заглављено у комунистичкој прошлости и немоћно да изађе из транзиције, чине само људи који одавде нису успели да оду, или Ужичани имају добру перспективу?
– Ужице се, по мом мишљењу, није добро снашло у времену вишепартијског система. Овде је огроман број оних који још увек памте једнопартијски систем. Генерално, Ужице јесте у запећку, због одсуства савремене путне инфраструктуре. Преко су нам потребни и аутопут и аеродром, јер перспектива овде није више тешка индустрија, већ пољопривреда и њени разноврсни ресурси, као и туризам. Зато треба извршити снажан притисак на министарства. И то није само до партија, већ и до људи. Људи у политици могу да учине да све буде много боље у неком граду, а могу да направе и да тај исти град страшно стагнира. Оволики број политичких странака никуда не води. То су такви сукоби интереса, и то они појединачни, мали, да коалиционе власти не могу више ништа да ураде. Лични интерес, корупција, све ће то да траје, док се не укрупни политичка сцена. Три, евентуално четири политичке странке су сасвим довољне. Ово се данас ништа не зна, ни ко је левица, ни ко је десница, ни ко се за шта залаже.

slobo-vermezovic-1

УН: Бојите ли се да ће народ више уопште гласати док се овај политички муљ не рашчисти?
– Хоће народ да изађе на гласање, јер, хтели ми то или не, полако та демократска култура улази у ову земљу, само је народ тренутно збуњен понудом која је на столу. Велики проблем, Ужица, рецимо, да не идем даље, је та нека неизвесност…људи непрекидно прелазе из једне партије у другу. И сам сам имао такве понуде, али нисам желео да правим проблеме на левици и изазивам гнев код људи. Отуђење политичара од народа води директно у пропаст. До деведесете године Ужице је могло да се поноси политичарима и шта су они све урадили за овај град. Не улазим у њихове биографије, тиме нека се баве историчари. Имало је и тога што је Ужице носило префикс Титово, али, дефинитивно, људи из овог краја, који су нас представљали у републичким и савезним органима, били су људи од ауторитета. Жалосно је што данас политичари само гледају шта ће следећи избори да им доносу и на који колосек да се пребаце.
А, најважније за Ужице је да градска власт коначно окупи стручне, младе, часне људе, без обзира на њихову политичку припадност, и сву ту памет усмери на даљи развој града. Наравно, и да коначно раскринка нерадничку администрацију. У супротном нам се не пише добро.

Љ.К.

Comments

comments

Leave a Reply

Your email address will not be published.