БЕСКРАЈНИ ПЛАВИ КРУГ И У ЊЕМУ ЗВЕЗДА
Све чешће чујемо како је ово што нам се дешава „повратак у деведесете“. До скора нисам био склон таквом мишљењу, али сам се на нету последњих дана нагледао и начитао тако језивих сцена силеџистава и убистава, тако да ми се чини како је сада и много горе. Просто сам запрепашћен количином насиља којом нас, у стално трци за сензацијама, затрпавају онлајн медији. Иако медији доласком Вучићеве екипе функционишу по орвеловској матрици, греше они који сву кривицу за овај хаос пребацују на новинаре, ријалитије, гранд шоуе и сличне девијације, које су потпуно преовладале у Србији. Узроци нашег суноврата су много дубљи и корен, пре свега, лежи у трулом систему, који се, упорно, по сваку цену, већ деценијама одржава, а онда се на наше локалне (не)прилике надовезао и очигледни колапс Запада. И управо криза Запада продубљује нашу кризу, како због економских разлога, тако још и више јер је дошла као кец на десет разним домаћим назадњацима, који су једва дочекали да свакодневно пљују по демократским и тржишним вредностима, збуњујући и залуђујући неук народ. Србија, мора, упркос свему, хитно да успостави западне цивилизацијске тековине, јер је то једини пут, упркос свим девијацијама, који нас може упристојити и економски ојачати. Истрајавање на социјализму или неком другом облику државне репресије, која је све доминантнија у свету, ништа нам добро не може донети, напротив, ова црна хроника само ће се још више продубљивати и јачати. Нажалост, зато све и подсећа на деведесете, медијима свакодневно дефилују људи који су из све снаге против демократије и тржишне економије. У она времена, имало нас је пуно који смо се јавно супростављали таквим људима и таквим идејама, данас другачијег мишљења нема ни у траговима. Старији су заћутали, а млађе то и не занима, све се претворило у грабеж и отимачину, једино је битно доћи до што више новца, свеједно да ли на дозвољен или недозвољен начин. И кад то постане опште место у једном друштву, онда не треба да чуди његова све отворенија криминализација. Криминал јача тамо где право, морал, разум, али и индивидуализам, губе, а њихово место заузима брутална физичка снага, неморал, отимачина и извитоперени колективизам. Сведоци смо да је „навијач“ поново постало занимање, а за неке убице, али и убијене, сазнајемо да су „навијачи“. Поново се тренери, управе, спортисти и политичари утркују у подилажењу таквим групама. Такве борбене скупине свако друштво враћа у првобитну заједницу, у коме ум, не само да не царује, већ је непотребан и непожељан. Не желим да набрајам шта све са собом носи закон племена, то су одавно опште познате ствари, али желим, по ко зна који пут, указати на то да је један једини пеницилин против те погубне племенске болести, иако спор и прилично слабашан, и уз многе нежељене нуспојаве, управо демократија и тржиште. Зашто стално помињем ове две ствари? Зато што нити демократија може постојати без слободног тржишта, нити слободно тржиште може постојати тамо где нема демократије, једно без другог могу постојати кратко време, деценију – две максимално. Наша тужна држава је управо доказ за то – кренуло се у економске реформе, али се друштво није демократизовало и данас смо на почетку, можда још и у дубљој кризи. Искрено, у она времена сам и видео светло на крају тунела, ваљда што сам био млад, али сам данас потпуни песимиста – апсолутно ми није јасно како се можемо извући из овог блата. Има прилично људи којима се оваква Србија не свиђа, али они углавном желе још већу превласт политичара и бирократије над грађанима, кукају за прошлим временима и Титом, а бораца за истинску слободу појединца, практично да и нема. С обзиром да једино изборима може доћи до промена, онда је и логично да се то никада неће десити. Постоје и они који мисле да нас једино тотална пропаст може опасуљити, али, то је прилично варљиво и неубедљиво становиште, управо у времену велике кризе народ свесно бира да стане уз Вођу, јер је у гомили увек топлије.
И то гледамо последњу деценију – народ трчи од Вође до Вође, вапећи за лакшим и бржим решењима, свако би, ако икако може, још вечерас до тог бајковитог бољег живота. Политичка и криминална проходност, за многе, управо и јесте та магична пречица. Баш као и корумпирање лекара, професора, полицајца. И нико не примећује да је, што се више жури, друштво све успореније, жабокречина све већа, а та светла будућност све даља и даља.
Владајући режим се максимално труди да та слика „срећних“ деведесетих буде што комплетнија, иако упортно тврди да нас води у срећнију будућност. Поново нас мрзи Запад, поново се води борба са замишљеним непријатељем, хапсе шпијуни, поново се шири параноја, несигурност, практично више нико са сигурношћу не може знати шта нас чека, коју ће нову сензационалну аферу покренути медији и на кога ће се, од раног јутра, обрушти комплетна владајућа политичка клика.
Хтели то да признамо или не, бахатост и примитивизам постају све доминантнији и екипи на власти једино недостаје квалитетан непријатељ, како би орвеловски мизансцен био комплетан. Тражењење адеквантог непријатеља и јесте највећи проблем режима, јер, пошто смо практично изоловани од света, тешко је пронаћи уверљиве стране, а како опозиција практично и не постоји, још им је теже направити озбиљне домаће непријатеље. Видимо како се последњих дана, из само њима знаних разлога, целокупна владајућа екипа обрушила на америчког амбасадора, али, само један човек, па макар он био и Американац, превише је ситан за грандиозне егоманијаке на власти. Њима би, као равноправан непријатељ, евентуално, могла одговарати барем америчка флота, и то све са авијацијом.
Шта нас тек чека у будућности практично је немогуће предвидети, али нас искуство учи да се ничему добром не можемо надати, упркос свакодневним бајкама о економском препороду, смањеном дефициту и сензационалном расту бруто производа, који је – колико сутра.
Истини за вољу, то и нису теме којима обичан човек посвећује већу пажњу, има конкретнијих ствари које заокупљају наш народ. Почела је сезона слава, убрзо ће Нова година и Божић, а увек досадни фебруар већини ће послужити да скује озбиљне планове, што би рекао Делбој, како да се наредне или оне тамо године обогати на малинама….
И тако… Земаљски дани теку…
Тони Станковић
