BESKRAJNI PLAVI KRUG I U NJEMU ZVEZDA
Sve češće čujemo kako je ovo što nam se dešava „povratak u devedesete“. Do skora nisam bio sklon takvom mišljenju, ali sam se na netu poslednjih dana nagledao i načitao tako jezivih scena siledžistava i ubistava, tako da mi se čini kako je sada i mnogo gore. Prosto sam zaprepašćen količinom nasilja kojom nas, u stalno trci za senzacijama, zatrpavaju onlajn mediji. Iako mediji dolaskom Vučićeve ekipe funkcionišu po orvelovskoj matrici, greše oni koji svu krivicu za ovaj haos prebacuju na novinare, rijalitije, grand šoue i slične devijacije, koje su potpuno preovladale u Srbiji. Uzroci našeg sunovrata su mnogo dublji i koren, pre svega, leži u trulom sistemu, koji se, uporno, po svaku cenu, već decenijama održava, a onda se na naše lokalne (ne)prilike nadovezao i očigledni kolaps Zapada. I upravo kriza Zapada produbljuje našu krizu, kako zbog ekonomskih razloga, tako još i više jer je došla kao kec na deset raznim domaćim nazadnjacima, koji su jedva dočekali da svakodnevno pljuju po demokratskim i tržišnim vrednostima, zbunjujući i zaluđujući neuk narod. Srbija, mora, uprkos svemu, hitno da uspostavi zapadne civilizacijske tekovine, jer je to jedini put, uprkos svim devijacijama, koji nas može upristojiti i ekonomski ojačati. Istrajavanje na socijalizmu ili nekom drugom obliku državne represije, koja je sve dominantnija u svetu, ništa nam dobro ne može doneti, naprotiv, ova crna hronika samo će se još više produbljivati i jačati. Nažalost, zato sve i podseća na devedesete, medijima svakodnevno defiluju ljudi koji su iz sve snage protiv demokratije i tržišne ekonomije. U ona vremena, imalo nas je puno koji smo se javno suprostavljali takvim ljudima i takvim idejama, danas drugačijeg mišljenja nema ni u tragovima. Stariji su zaćutali, a mlađe to i ne zanima, sve se pretvorilo u grabež i otimačinu, jedino je bitno doći do što više novca, svejedno da li na dozvoljen ili nedozvoljen način. I kad to postane opšte mesto u jednom društvu, onda ne treba da čudi njegova sve otvorenija kriminalizacija. Kriminal jača tamo gde pravo, moral, razum, ali i individualizam, gube, a njihovo mesto zauzima brutalna fizička snaga, nemoral, otimačina i izvitopereni kolektivizam. Svedoci smo da je „navijač“ ponovo postalo zanimanje, a za neke ubice, ali i ubijene, saznajemo da su „navijači“. Ponovo se treneri, uprave, sportisti i političari utrkuju u podilaženju takvim grupama. Takve borbene skupine svako društvo vraća u prvobitnu zajednicu, u kome um, ne samo da ne caruje, već je nepotreban i nepoželjan. Ne želim da nabrajam šta sve sa sobom nosi zakon plemena, to su odavno opšte poznate stvari, ali želim, po ko zna koji put, ukazati na to da je jedan jedini penicilin protiv te pogubne plemenske bolesti, iako spor i prilično slabašan, i uz mnoge neželjene nuspojave, upravo demokratija i tržište. Zašto stalno pominjem ove dve stvari? Zato što niti demokratija može postojati bez slobodnog tržišta, niti slobodno tržište može postojati tamo gde nema demokratije, jedno bez drugog mogu postojati kratko vreme, deceniju – dve maksimalno. Naša tužna država je upravo dokaz za to – krenulo se u ekonomske reforme, ali se društvo nije demokratizovalo i danas smo na početku, možda još i u dubljoj krizi. Iskreno, u ona vremena sam i video svetlo na kraju tunela, valjda što sam bio mlad, ali sam danas potpuni pesimista – apsolutno mi nije jasno kako se možemo izvući iz ovog blata. Ima prilično ljudi kojima se ovakva Srbija ne sviđa, ali oni uglavnom žele još veću prevlast političara i birokratije nad građanima, kukaju za prošlim vremenima i Titom, a boraca za istinsku slobodu pojedinca, praktično da i nema. S obzirom da jedino izborima može doći do promena, onda je i logično da se to nikada neće desiti. Postoje i oni koji misle da nas jedino totalna propast može opasuljiti, ali, to je prilično varljivo i neubedljivo stanovište, upravo u vremenu velike krize narod svesno bira da stane uz Vođu, jer je u gomili uvek toplije.
I to gledamo poslednju deceniju – narod trči od Vođe do Vođe, vapeći za lakšim i bržim rešenjima, svako bi, ako ikako može, još večeras do tog bajkovitog boljeg života. Politička i kriminalna prohodnost, za mnoge, upravo i jeste ta magična prečica. Baš kao i korumpiranje lekara, profesora, policajca. I niko ne primećuje da je, što se više žuri, društvo sve usporenije, žabokrečina sve veća, a ta svetla budućnost sve dalja i dalja.
Vladajući režim se maksimalno trudi da ta slika „srećnih“ devedesetih bude što kompletnija, iako uportno tvrdi da nas vodi u srećniju budućnost. Ponovo nas mrzi Zapad, ponovo se vodi borba sa zamišljenim neprijateljem, hapse špijuni, ponovo se širi paranoja, nesigurnost, praktično više niko sa sigurnošću ne može znati šta nas čeka, koju će novu senzacionalnu aferu pokrenuti mediji i na koga će se, od ranog jutra, obrušti kompletna vladajuća politička klika.
Hteli to da priznamo ili ne, bahatost i primitivizam postaju sve dominantniji i ekipi na vlasti jedino nedostaje kvalitetan neprijatelj, kako bi orvelovski mizanscen bio kompletan. Traženjenje adekvantog neprijatelja i jeste najveći problem režima, jer, pošto smo praktično izolovani od sveta, teško je pronaći uverljive strane, a kako opozicija praktično i ne postoji, još im je teže napraviti ozbiljne domaće neprijatelje. Vidimo kako se poslednjih dana, iz samo njima znanih razloga, celokupna vladajuća ekipa obrušila na američkog ambasadora, ali, samo jedan čovek, pa makar on bio i Amerikanac, previše je sitan za grandiozne egomanijake na vlasti. Njima bi, kao ravnopravan neprijatelj, eventualno, mogla odgovarati barem američka flota, i to sve sa avijacijom.
Šta nas tek čeka u budućnosti praktično je nemoguće predvideti, ali nas iskustvo uči da se ničemu dobrom ne možemo nadati, uprkos svakodnevnim bajkama o ekonomskom preporodu, smanjenom deficitu i senzacionalnom rastu bruto proizvoda, koji je – koliko sutra.
Istini za volju, to i nisu teme kojima običan čovek posvećuje veću pažnju, ima konkretnijih stvari koje zaokupljaju naš narod. Počela je sezona slava, ubrzo će Nova godina i Božić, a uvek dosadni februar većini će poslužiti da skuje ozbiljne planove, što bi rekao Delboj, kako da se naredne ili one tamo godine obogati na malinama….
I tako… Zemaljski dani teku…
Toni Stanković
