SLOBODAN VERMEZOVIĆ, POLITIČAR I UŽIČANIN
Devedesete, kao najteže u istoriji Srbije nakon drugog svetskog rata, bilo su godine žestokih političkih previranja. Sa našim sugrađaninom, Slobodanom Vermezovićem, stomatologom, dugogodišnjim članom Socijalističke partije Srbije i direktorom nekada velikog Velefarma, čovekom koga Užičani po političkom aktivizmu vrlo dobro znaju još iz vremena Saveza komunista, razgovarali smo o decenijima koje su ostale iza nas.
UN: Kako danas gledate na devedesete godine?
– Neverovatno je kako su tih godina pojedini ljudi, želeći valjada neku afirmaciju, koju nisu uspeli da iskažu u vreme jednopartijskog sistema, shvatili da je došlo vreme da se vrši podela na partizane i četnike, na komunjare i komuniste, na retrogradne i napredne snage. Međutim, u svemu tome su pojedini politički lideri napravili haos.
– Primera radi, zbog Vuka Draškovića, koji je početkom devedesetih bio žestoki nacionalista, mi smo u Zlatiborskom okrugu, u vreme kada sam ja bio načelnik, imali silnih problema da dokažemo muslimanima u Sandžaku da to nije državna politika, niti politika SPS-a. Mogu da kažem da je policija u ovom kraju tih godina odigrala važnu ulogu da ne dođe do prelivanja rata iz Bosne u Srbiju, uprkos manjim ili vecim provokacijama. Vojska Jugoslavije, Užički korpus, na čelu sa Dragoljubom Ojdanićem, bili su velika preventivna snaga, za odvraćanje pretećeg ratnog sukoba. Državna politika je bila da se po svaku cenu održi mir u Srbiji, u kojoj je buktao politički haos.
UN: Slažete se, ipak, da je krunski problem opozicije sa Miloševićem u vezi krađe izbora bio opravdan?
– Bili su izbori u Srbiji, ali su svaki osporavani. Ja sam bio načelnik okruga i tvrdim da u užičkom regionu, izbori nikada nisu bili pokradeni. Užice je prvo 1996. godine priznalo gubitak lokalnih izbora, a šetnje koje su građani organizovali bile su više podrška nekim drugim sredinama da se priznaju izbori, naročito u Beogradu. U Beogradu jeste bila krađa izbora i o tome postoje podaci.
UN: Jesu li vas zbog toga izbacili iz SPS-a 96?
– Ja sam 1996. bio eliminisan iz SPS-a, ali nisam bio isključen. Nisam se slagao da od jedne dobre, mlade ekipe SPS-a, koja je 90. i 91. godine radila, svi budu sklonjeni zbog nečije zavisti i sujete.
UN: Šta je bio konkretan razlog?
– Dok sam obavljao funkciju načelnika okruga, često sam se pojavljivao u beogradskim medijima koji su pratili moje obilaske područja Sandžaka. Iz Vlade Srbije sam dobio zadatak da rat u Srbiji ne sme da se desi, i da nikako ne sme da se prenese iz Bosne, a budući da je Sandžak je žarišno područje, rekli su mi „radi kako znaš i šta znaš, moraš biti stalno na terenu“. I ja sam, zaista, stalno bio u Sjenici, Prijepolju, Priboju, Novoj Varoši, i najčešće sam tamo odlazio na sa načelnikom Raškog okruga. Tako, ni kriv ni dužan, ispao sam neka medijska ličnost i počeo sam da dobijam packe od dela rukovodstva užičkog SPS-a i pojedinaca iz lokalne vlasti. Za nešto više od dve godine, doveo sam dva premijera i veliki broj ministara. I to je kod nekih ljudi izazvalo određenu sujetu.
UN: Šta su vam govorili?
– Navodno, Užice treba da bude centar okruga, centar regiona, centar zapadne Srbije i zašto ja forsiram posete zvaničnika u sandžačke opštine. Nisu shvatali kolika je bila opasnost od građanskog rata u Srbiji i prenošenja rata iz Bosne preko Drine i Lima u Srbiju. Suština je bila sačuvati mir i danas sam veoma ponosan što sam taj zadatak Vlade Srbije ispunio, naravno u okviru mojih ovlašćenja i procena.
UN: Uprkos tome počela je kampanja za vašu smenu?
– Tražio sam obrazloženje smene, kod Milomira Minića, sa najužim rukovodstvom grada, tadašnjim predsednikom opštine Vujovićem, ali ga nisam dobio. U junu 94. smenjen sam sa mesta načelnika okruga. Nisu mi dali obrazloženje zašto me smenjuju, ali su mi nudili da ideme u Beograd, na neku od funkcija, što sam odbio. Čak mi je Minić rekao da sam u vrhu načelnika okruga u Srbiji, kojih je 29, ali da oni, navodno, žele da Užice afirmišu kao centar regiona. Tada sam video koliko je ta priča neprincipijelna. Pitali su me šta ću da radim, ako već neću u Beograd. Rekao sam im „Pa svoj posao, ja sam specijalista dečije i preventivne stomatologije i sa zadovoljstvom idem u moju ordinaciju“. Pitao sam ih i zar oni misle da će čitavog života živeti od politike i političkih funkcija.
UN: Kako ste dospeli u JUL, stranku Mire Marković?
– Posle godinu dana, kod mene je došao Andra Milosavljević, organizacioni sekretar mreže JUL-a, koji je kasnije bio ministar za lokalnu samoupravu, kome sam rekao da sam ja sa politikom raščistio. Objasnio mi je da JUL treba da bude korektan partner SPS-u i partija novog vremena.
UN: Koliko vam je bilo realno da neko, makar on bio i supruga predsednika, u trenutku kada se ruši Jugoslavija, osniva „jugoslovensku“ stranku?
– Ja nisam jugofanatik, ali nisam se osećao nimalo loše u toj zemlji. Srbija i Crna Gora su još uvek bili Jugoslavija, i bilo je, daj da se spasava što se spasti može. Mira Marković je iskreno želela da reafirmiše levicu Jugoslavije, ali je mana što je bila supruga predsednika države i stranke, koja je već imala velike oponente.
UN: Niste posumnjali, kao iskusan političar, dok ste bili na čelu JUL-a u Užicu, da je druga partija na levici samo jeftin politički trik, i koliko vam je kao lekaru bilo prirodno da jedan bračni par rukovodi sa dve partije?
– Meni je Andra Milosavljević rekao da se JUL formira uz Miloševićevo znanje. Rekao je da je JUL formiran kao stranka levice, koja može komplementarno da živi na političkom prostoru uz SPS. SPS je rehabilitovao istoriju i religiju, i to nije loše, bolje oni da nose ideje tradicije, nego radikali, ili onako kako je to radio Vuk u početku višestranačja, koje se odlikovalo visokim nabojem srpstva, kao nacionalne dominacije, što je bilo neprihvatljivo za nacionalne manjine. Ideja nastanka JUL-a 94. je bila da se na levici ponudi politička ponuda sa partijom koja je okrenuta „sutrašnjem danu“. Osnovna načela od osnivanja JUL-a su bili mir i ravnopravnost. Ona su me opredelila da se vratim u politički život 95, kao predsednik inicijativnog okružnog odbora JUL-a, a uklapala su se sa mojim iskustvom i željama kao načelnika Zlatiborskog okruga prethodne dve godine, da se pretnja ratnih sukoba ne prenese prvo u ovaj kraj Srbije. JUL je dobro počeo, ali iz SPS-a je dočekan na nož, jer su u kadrovima JUL-a videli konkurenciju. Partija je nestala nakon 5. oktobra, koji je došao kao rezultat teškog ekonomskog i socijalnog stanja u zemlji. Problem je što i danas nije mnogo bolje, kako je najavljivano.
UN: Zašto su Užičani devedesetih bili najogorčeniji na Miloševića?
– Ne treba zaboraviti da je Užice pre višestranačja po bdp-u, bilo četvrta opština u SFRJ. Užičani su, inače, poznati da idu ispred vremena. Nekada idu i korak brže, pa pogode, a nekada i pogreše. Evo, danas nema Miloševića, pa što nije mnogo bolje?
UN: I pre devedesetih ste bili aktivni u politici grada. Kako je to izgledalo polovinom sedamdesetih i osamdesetih godina?
– Stalno sam, bio u tzv. društvenoj aktivnosti, na štetu moje porodice, i uz veliko razumevanje moje supruge. Najviše mi je žao što se mojih desetak godina u politici devedesetih, poklopilo sa najtežim periodom za ovu zemlju i ovaj narod od 45. Ipak, mislim da sam svojim stavom i ponašanjem doprineo da ne bude i gore.
– Što se tiče sedamdesetih, kao mlad sam bio inicijator i sekretar festivala zabavne i narodne muzike u gradovima koji nose Titovo ime i koji su bili pobratimi sa Užicem. Punili smo hale, obično oko 25. maja. Sve sam to radio volonterski i uveliko radio kao stomatolog. Bio sam predsednik Kulturno-prosvetne zajednice. Bili su tu Toni, pokojni Rade Jovanović, Aco Dogandžić, Obrad Jovanović… Borčića smo doveli da bude jedini zaposleni. On i Nešo Staparski. Cula je bio sekretara SIZ-a za kulturu. Saradnja je bila maksimalna, KPZ donese neku odluku, a SIZ to finansira.
– Tih godina je doneta odluka i urađena je Gradska galerija. Tada je opremljena Jokanovića kuća i renoviran krov na Pozorištu. Organizovali smo razne događaje na otvorenom, a izložbe nisu bile samo na jednom mestu. Organizovali smo svake godine sa Udruženjem Užičana u Beogradu, Užičke dane, koji su trajali po sedam dana. Kasnije, početkom devedesetih godina, na predlog pokojnog Mikija Pavićevića, velikog košarkaškog entuzijste, kada je i KK Užice bilo u prvoj ligi, organizovali smo brojne sportske manifestacije. Taj raznovrsni društveni angažman, koji je za mene bio čast, me je i kandidovao za predsednika komiteta. Bio sam mlad, imao ideje i, naravno, saradnike.
UN: Danas se retko šta radi volonterski, a politička apatija polako dostiže svoj maksimum. Šta mislite, koliko je „istorijsko pomirenje“ Demokratske stranke i SPS-a uvelo Srbiju u ovakvo stanje?
– Interesantno je šta se dogodilo, budići da je i SPS, kao i JUL trebalo da bude likvidiran nakon 5. oktobra. Iznenadio sam se što je to pomirenje nazvano „istorijsko“, a samo pomirenje, pa zašto da ne? Pokazalo je vreme veoma brzo da od tog istorijskog nema ništa, ali je zabeleženo kao jedna epizoda u odnosisma SPS-a i DS-a. Mislim da su i Tadić i Dačić time želeli da ojačaju svoje biračko telo, a kada sve saberemo, Dačić je iz toga izašao mudrije. SPS je sačuvao jezgo, a DS se rasparčala. Možda je i to tzv. pomirenje doprinelo političkoj apatiju, ali ne treba zaboraviti da narod nije zadovoljan i ovom vlašću koja je sada. Žao mi je što nema rasprave oko velikih ideja. Umrla je ideja socijalizma, a ideja višestranačja je, skoro, pa ogadila narodu. Sve u svemu narod, od izbora do izbora, luta od lidera do lidera, sve misleći, „eto da nešto uradi vođa, pa ćemo mi za njim“, ali ta vremena su prošla. Znam puno njih koji su bili na Gazimestanu, pa posle prišli Vuku Draškoviću, a onda 5. oktobra otišli pred Skupštinu. Prosto, narod je takav.
UN: Da li Užice, ovako zaglavljeno u komunističkoj prošlosti i nemoćno da izađe iz tranzicije, čine samo ljudi koji odavde nisu uspeli da odu, ili Užičani imaju dobru perspektivu?
– Užice se, po mom mišljenju, nije dobro snašlo u vremenu višepartijskog sistema. Ovde je ogroman broj onih koji još uvek pamte jednopartijski sistem. Generalno, Užice jeste u zapećku, zbog odsustva savremene putne infrastrukture. Preko su nam potrebni i autoput i aerodrom, jer perspektiva ovde nije više teška industrija, već poljoprivreda i njeni raznovrsni resursi, kao i turizam. Zato treba izvršiti snažan pritisak na ministarstva. I to nije samo do partija, već i do ljudi. Ljudi u politici mogu da učine da sve bude mnogo bolje u nekom gradu, a mogu da naprave i da taj isti grad strašno stagnira. Ovoliki broj političkih stranaka nikuda ne vodi. To su takvi sukobi interesa, i to oni pojedinačni, mali, da koalicione vlasti ne mogu više ništa da urade. Lični interes, korupcija, sve će to da traje, dok se ne ukrupni politička scena. Tri, eventualno četiri političke stranke su sasvim dovoljne. Ovo se danas ništa ne zna, ni ko je levica, ni ko je desnica, ni ko se za šta zalaže.
UN: Bojite li se da će narod više uopšte glasati dok se ovaj politički mulj ne raščisti?
– Hoće narod da izađe na glasanje, jer, hteli mi to ili ne, polako ta demokratska kultura ulazi u ovu zemlju, samo je narod trenutno zbunjen ponudom koja je na stolu. Veliki problem, Užica, recimo, da ne idem dalje, je ta neka neizvesnost…ljudi neprekidno prelaze iz jedne partije u drugu. I sam sam imao takve ponude, ali nisam želeo da pravim probleme na levici i izazivam gnev kod ljudi. Otuđenje političara od naroda vodi direktno u propast. Do devedesete godine Užice je moglo da se ponosi političarima i šta su oni sve uradili za ovaj grad. Ne ulazim u njihove biografije, time neka se bave istoričari. Imalo je i toga što je Užice nosilo prefiks Titovo, ali, definitivno, ljudi iz ovog kraja, koji su nas predstavljali u republičkim i saveznim organima, bili su ljudi od autoriteta. Žalosno je što danas političari samo gledaju šta će sledeći izbori da im donosu i na koji kolosek da se prebace.
A, najvažnije za Užice je da gradska vlast konačno okupi stručne, mlade, časne ljude, bez obzira na njihovu političku pripadnost, i svu tu pamet usmeri na dalji razvoj grada. Naravno, i da konačno raskrinka neradničku administraciju. U suprotnom nam se ne piše dobro.
LJ.K.
