Пише Здравко Тошић
Свет у коме живимо, већ дуги низ година, пун лудила и зла, подстиче на размишљање, а размишљање тражи одговор: како то да се једном тако, несумњиво, великом народу као што је Немачки, десио Хитлер? На први поглед Гете, Хегел, Кант, Шилер, Ниче, Адорно, Кафка, Бах, Ајнштајн, и многи други требало би да оставе у наслеђе представу о добру и упозоре на лудило сваке врсте. На жалост, то се није десило. Сама Европа, као најнапреднији део човечанства, доживела је најгоре лудило. Што је још страшније, то лудило у највећој мери и данас живи. Тежња разумног света да упозори и предвиди будућа догађања страшних последица по правилу бивају игнорисана. Тежња умног света, писаца и филозофа, да кроз своја дела помогну човечанству да лакше препозна зло, остају без жељених ефеката. Не само да се јављају присталице лудог вође, већ се јављају и нове луде вође.
Почетком двадесетог века, како је то Домановић описао, Срби су тражили вођу и изабрали оног који седи ћути и замишљено штапом лупка у земљу. У таквог су стекли неограничено поверење. Куда он штапом покаже, у том правцу се ишло. Рушиле су се ограде, капије се нису отварале. У вртаче се пропадало, страдало, гинуло док оно мало преживелих у страху, очају и безнађу, на крају страдања није сазнало да је вођа слеп.
Мало другачија прича је са Немцима. Хитлер се њима удварао, обећавао, лагао, манипулисао, мало по мало освајао. Развио је доктрину да појединац не постоји независно од нације, којој сви треба да захвале за свој живот и свој идентитет. Без много аргумената извадио је кеца из рукава и представио свој народ жртвом. У Јеврејима чак је нашао и кривца за сву њихову патњу. И тако је мали исфрустрирани силеџија без образовања и посла дошао на власт. Аустријанце и Немце опчинио је обећањем о бољем животу и о Немачкој моћној као никад у историји. Уз пут је укинуо опозицију и демократију, а суспендовао законе. Наравно иза свега је стајао Гебелс и лаж, лаж, лаж… сто пута изговорена, постајала је истина.
Нико као Хитлер пре рата, није више говорио о миру и обећавао мир. Нико као он, није говорио о будућности немачког народа и себи као Месији на том путу. Нико као он није окупљао хиљаде и хиљаде да би му се дивили и аплаудирали. У лудачком бунилу уверавао је у наддржаву, надрасу, натчовека. У будућности, наравно. Што је више говорио о немогућем, веровање је постајало веће. Веровањем народа, лудило се развијало. Са лудилом и нацизам. Како се завршило, свима је познато.
После сто година и слепог вође, српско друштво и српска држава се, преко распада Југославије, довукла до двадест првог века. Поражена, без срца и душе који су остали на Косову, али са својом националном фикцијом и њеним заговорницима. Са јаком и погубном вером у један колектив и једног вођу.. Мислили смо да нам се оно најгоре десило у прошлом веку и да је остало за нама. Да смо се дозвали памети. Али, нисмо. Имамо новог вођу. Заборавили смо сва стара обећања, па сада верујемо у нова. Такође невероватна.
Данас Србија живи наставак деведесетих. Сиромаштво, неправда, криминал, корупција, крваве улице, примитивизам, сировост и суровост, бахатост. Испирање мозгова путем медија, већ увелико “красе” Србију. Уместо живота достојног човека, експлоатација, страх за егзистенцију, јад и беда. Уместо фабрика, радни логори. Уместо слободе говора и мишљења, претње, осуде и убиства. Уместо јединства, националистички говор мржње и прст “божији” уперен у “издајнике”. Уместо дијалога, искључивост и осуде. Уместо бриге и солидарности, занемаривање нејачи и одбацивање врлине. Дојучерашњи националисти, профитери, покварењаци прелетачи, ведре и облаче. Пошто је национализам изгубио сваки смисао, постао је инструмент за освајање и одржавање на власти. А власт се даље користи само за остварење личног интереса, никако за унапређење заједнице. Тако она постаје само привид и бесмисао. И рачуна на нашу равнодушност.
Будући да се данашња стварност не уклапа у обећања дата јуче, властодршци и њихов вођа додатно је искривљују, савијају, улепшавају, деформишу, како би користила њиховим циљевима. Српском друштву држава нуди гламур, разврат и блуд са једне стране и тешко преживљавање са платом од 200 евра, с друге стране. До јуче је вођа отварао тоалете по школама Србије и обећавао да неће стати док га и последња школа не добије. Данас се мало изгледа уморио? До јуче нам је обећавао живот бољи но икада, данас идемо ка животу горем но икад. Док није дошао на власт, обећавао је заштиту Србије, данас заговара глобализацију, штити белосветске корпорације и њихов капитал. Од његове реформе остала су само празна обећања, смањење плата и пензија, протекционизам, и свечано отварање лифта, семафора, септичке јаме. . .
Лепо и моћно звуче обећања да ћемо сачувати Косово. Како у то поверовати, када стадионе од хулигана не можемо да сачувамо. Како поверовати, кад ни улицу у сред Београда не можемо да сачувамо од обичних идиота у фантомкама. Истина о српском друштву је истина о хулиганима и овој улици. Опасно је данас трагати о истини на стадионима и у тој улици, јер се лако може набасати на вођу. Опасно је данас у српском друштву говорити своје мишљење и истину коју крију чувари лудила. Заборавити лудило из деведесетих, значи прихватити да га поново живимо. Да ли је ово време наш немилосрдни судија, склон да све преда забораву? Да ли то судија успоставља однос у коме је живот пролазна појава, а вечни само вођа и његов популизам.? Да ли се то и ми, неспремни на побуну, претвараму у најбоље чуваре тог лудила.
Верност вођи је све, човечност је много мање. Важно је држати се обичаја покорности и послушности, него бити личност. Све што се издиже изнад колектива, све што је индивидуално и лично, непожељно је. Производи какофонију која излуђује вођу. Верност вођи и одрицање од сопствене воље доноси илузију о личној сигурности, заветрини бар. Вођа, наравно, није свестан да верност, оданост и одсуство сваке одговорности нису подстицај успону било чега новог и доброг. Само су отуђеност и привремени слуга његове сујете.
Лепа нам је земља Србија. И богата. Пружа могућност доброг живота за сваког. Само да се оволико не краде. Пут нам је погрешан. Пут нам не одређују угледни, професори, академици, добронамерни, разумни. Нисмо развили солидарност и правду, нисмо створили друштво, већ зверињак. Сваку критику вођини јуришници тумаче као напад на Србију, анатемишу, прете, застрашују. Нуде адресу становања. Десничари и фашисти само чекају миг. После се сви праве луди.
Само кроз супротстављање свеопштој манипулацији, као бића која још нису изгубила разум и нису обухваћена овдашњим лудилом, људи могу доћи до хуманијих односа и човечности. Човечности која нас једино може спасити. Мудро наш народ каже: говеда знају да вуку кола, али је опасно кад помисле да знају пут.
(Ужичка недеља 978)
