“До европског просека ни за 20, ни за 50 година“

ДИВНА ЗЕМЉА, ДИВНИ ЉУДИ…
Ово је наслов текста са сајта Данаса, од пре пар дана. Искрен да будем, прилично ме је потресао. Не зато што ми побројане чињенице у тексту нису до сада биле познате, напротив, него што нисам хтео да их прихватим. Свесно сам одбијао да размишљам у том правцу. Једноставно, није у људској природи прихватање и мирење са чињеницом да овде никада добро бити неће. До пре коју годину говорили смо – биће боље за 5 година, 10, 20, неки песимисти помињали чак и 50, али, сада је то већ сасвим извесно, биће боље – НИКАДА. Упркос новом градском базену, новом градском стадиону све са рефлекторима, новом кружном току, лепо поплочаном платоу испред Општине… Неће овој црној статистици помоћи чак ни да се ујутру изгради Београд на води, нити да се до Божића заврше сви ти силни Коридори, нити све друге политичке фатаморгане последње деценије. Неће нам чак помоћи ни нове цркве у Крчагову и на Белој земљи, тунел кроз Кадињачу, па ни та фамозна, грандиозно названа ФАБРИКА воде, која само што није…
Једноставо, ми смо у тако дебелом заостатку, да више нема никакве шансе да стигнемо оне на челу трке. Ма какви оне на челу, они се и не рачунају, нисмо близу ни онима на зачељу, ми смо, једноставно, потпуно out of the race…
Наравно, несрећа никада не иде сама. Не само што смо постали европске и светске парије, већ што 99,9 посто житеља ове државе тога није свесно или их то уопште и не занима. Додуше, у каквом год јадном стању били, из ове се коже не може, живети се мора. Наравно, у сваком друштву, па и у овом најсиромашнијем, какво је српско, има и богатих људи, а такви су, опет у 99,9 посто случајева, они који су близу или раде за државни апарат.
Зато младима никада није било лакши избор, или да се учланиш у СНС или идеш из земље. Постоји и трећи пут, али се њим ређе иде… Што се нас старијих тиче, слободно можемо рећи да на нас нико озбиљан и не рачуна, ми као и да не постојимо, ко је шта дрпио, дрпио је, а ко до сада ништа није дрпио, никада и неће, клемпаш од данас до сутра, док те једног дана не отпреме на неко од оближњих брда и то би било то. Свестан сам да ово што сам написао, није моја оригинална идеја, да су они који имају јаче изражен нагон за самоодржањем, поготову покваренији, одавно све укапирали и поступили по оној народној, ако не можеш да их победиш, придружи им се, отуд не треба да чуди што се цирка 700.000 људи уписало у СНС, наравно, све због доброг програма…И нису у питању само њихови чланови, има ту подоста придружених, који су се такође на разне начине натакарили на буџет, у нади да ће некако преживети до наредног месеца. Управо то и јесте основни разлог зашто смо безнадежно заостали, а како никоме не пада на памет да од такве стратегије преживљавања одустане, нема овде никакве шансе да се ствари покрену са мртве тачке. Зато ће наша беда бити само још већа.
За комплетирање ове црне слике побринуо се Душко Вујошевић, бивши тренер КК Партизана у емисији ТВ Шабац „Добар, лош, зао“. Врло занимљива емисија, са добрим гостима, критички настројеним. С обзиром да сам економиста, није ми ни најмање страно ово што сам прочитао у Данасу, али када је спорт у питању, о томе знам као и сви други, општа места о корупцији, намештаљкама и слично, па ово што је Вујошевић, онако овлаш, испричао, а он је, што би се рекло, потпуно у материји, то је превазишло и моје најцрње претпоставке. Просто сам био пренеражен оним што сам чуо, иако је он то изговарао као да се ради о најобичнијим стварима, скоро монотоним гласом, без трунке повишених емоција. Не бих да вам препричавам, погледајте емисију, његово гостовање не траје, рекао бих, ни 30 минута, објашњавао је, скоро анегдотски, улогу Вучића и осталих политичара, навијача, инспекцијских органа, спонзора и слично, у грубим цртама како тај систем функционише. А функционише наказно, крајње забрињавајуће. Наравно, он је имао и прилично оправдања за описане поступке, јер је и сам у том тамном вилајету учествовао годинама, али чак и тако кратак и површан извештај јасно говори да ту поправке нема. Нити спаса. Нема спаса ни спорту, али ни нама. У тај тешки криминал упрегнути су скоро сви, а преко партија, навијачких група, ситних и крупних бизнисмена и превараната, друштвених и „националних“ радника, лажних новинара и на крају, посредством државних чиновника и буџета, како сам то описао у првом делу, практично и целокупна нација. Ако је, пре ове емисије, негде дубоко у мени и постојао трачак наде да се ствари могу поправити, после Вујошевићеве приче, и он се, јадничак, потпуно угасио. Та интересна кримининална армија је тако многобројна, тако интересно повезана, тако моћна, а моћ црпи управо из оваквог система, да у овој земљи поштење и нормалност никада неће имати шансу. Можете ме назвати комплетним дефетистом, али сам у то потпуно сигуран.
И у граду у коме живимо, очигледно, све је исто, само је мања бара, па мањи и крокодили, али тај накарадни систем функционише беспрекорно. Видно је то на сваком кораку, само што се већина кукавног тзв. обичног света из све снаге прави блесава да не види, строго водећи рачуна да се некоме из власти, не дај боже, случајно не замери, макар био тај и ноћни чувар или контролор у аутобусу. Чак су и весели малинари почели да праве тајне протестне скупове. Да, добро сте чули, тајне протестне скупове. Хоће људи бољу цену, хоће да им ДРЖАВА ГАРАНТУЈЕ, али то раде да јавност не зна, јер, сељачка рачуница је чудо, ако би кренули јавно, може Господар да им замери, па онда од гарантоване лове неће бити ништа. Наравно, зна се како такви потези завршавају. Баш онако како и заслужују.
И да лудница буде комплетна, док малинари праве тајне, неки новинари ових дана организују јавне протестне скупове. Јавне скупове на које нико доћи неће. Наравно, у Ужицу се такав протест неће организовати, пошто у овом слободољубивом граду и нема новинара, па чак ни таквих као што су организатори протеста. Буне се новинари против медијског мрака, у земљи у којој новине скоро нико и не купује, већ их прелистају у кафани или код брице, а и тада читају само наслове, које слабо разумеју. Каква црна слобода медија, слобода изражавања, демократија и остале америчке измишљотине, дајте ви нама љеба! Џабалебароши новинари! Откупите ви нама малину по мало бољој цени, да можемо да купимо неку немачку крнтију од хиљаду-две евра, а ви радите шта вам је воља, ми ћемо гледати своја посла и нећемо се мешати у ту вашу политику… Још ако буде каквог посла у Водоводу за овог мог малог…
Дакле, кад се све сабере, од извора воде два путића – један у бели свет, а други у СНС. Као што рекох, има и трећи, али тим путем иду само будале.
Тај сам.

Тони Станковић (Ужичка недеља 973)

П.С. Него, сад се сетих, зна ли ко, шта би са оним Нешићем, оним што је поднео оставку? Поднесе човек оставку, ничим изазван, а онда настави да прима државну плату као да ништа није било…
Додуше, заувар је стотка и јаче сваки месец…
Ко ће га знати, можда му Господар још није послао брзојав, а можда га је и Тихи лепо замолио да га не оставља самог док траје ова ванредна ситуација… Барем док се Фабрика воде не заврши…

Comments

comments