INTERVJU: RUŽICA MARJANOVIĆ, PROFESOR KNJIŽEVNOSTI, FESTIVAL „NA POLA PUTA“
Dvanaesti književni festival „Na pola puta“, koji je trajao od 23. do 27. aprila uspešno je prošao. Festival je otvoren koncertom kantautora Nenada Marića, koji nastupa pod pseudonimom Kralj Čačka. Na festivalu je ove godine predstavljeno 14 autora iz Srbije, Bosne i Hercegovine i Hrvatske, a na predavanjima su prvi put učestvovali i učenici. Užički gimnazijalci, zajedno sa svojim profesorkama, učestvovali su u njegovoj pripremi i organizaciji, čitali knjige učesnika festivala i sa njima razgovarali tokom književnih večeri.
Osim stalnih gostiju Nenada Veličkovića i Dejana Ilića, u Užice su došli: Selvedin Avdić, Lamija Begagić, Branislav Dimitrijević, Teofil Pančić, Ivan Janković, Amer Tikveša, Almir Kolar Kijevski, Marko Pogačar, Marina Veličković i Selma Asotić. Zanimljivo je da su Marina Veličković i Almir Kolar Kijevski, pre nekoliko godina, bili na festivalu kao studenti, a ovoga su bili gosti kao pisci.
Gosti festivala su bili i srednjoškolci iz Jajca, koji su predstavili pesničko delo Nikole Šopa, po kome njihova škola nosi ime, kao i njihovi vršnjaci iz Beograda, Zagreba, Rijeke i Sarajeva. U ediciji „Svako ima nekog koga nema“, koja je posvećena piscima koji više nisu među nama, objavljen je poster i predstavljeno delo Judite Šalgo (1941-1996), pesnikinje i pripovedačice, koja je prevodila sa engleskog i mađarskog jezika.
U okviru redovnih časova književnosti, gimnazijalcima je predavanje o smrtnoj kazni održao Ivan Janković, o umetnosti i ideologiji govorio je Branislav Dimitrijevć, dok je Dejan Ilić govorio o filmu „Ja, Danijel Blejk“. Nenad Veličković je svoje predavanje posvetio angažovanoj književnosti, Selvedin Avdić je govorio o razlozima i načinima čitanja, Lamija Begagić, Marina Veličković i Selma Asotić o feminizmu i zašto je on danas važan. Marko Pogačar je govorio o književnosti i promenama, Amer Tikveša o pop i rok poeziji, a novinara Teofila Pančića publika je upoznala i kao pisca.
Predavanja su organizovana u Užičkoj gimnaziji, a književne večeri i javna čitanja, kojima su mogli da prisustvuju svi zainteresovani građani, priređivana su od 20 časova na maloj sceni NP Užice.
RUŽICA MARJANOVIĆ O FESTIVALU
Festival su pokrenuli Nenad Veličković, pisac i univerzitetski profesor iz Sarajeva, i Ružica Marjanović, profesorka književnosti u Užičkoj gimnaziji. Cilj festivala je da se progovori o temama koje nisu obuhvaćene školskim programima. Osmišljen je tako da promoviše savremenu regionalnu književnost, kritičke stavove, tolerantnost i uklanjanje predrasuda.
A kako je nastajao i šta se sve radilo za proteklih 12 godina razgovarali smo sa jednim od osnivača Ružicom Marjanović.
UN: Na zanimljiv način ste upoznali pisca Nenada Veličkovića, pre same ideje o osnivanju festivala?
– Pre festivala nisam ni znala za Nenada Veličkovića. Zapravo, nekim čudnim spletom okolnosti, nekako mi je promakao pisac Nenad Veličković, čije su knjige početkom 2000. godine izdavali „Stubovi kulture“. Na njega mi je ukazao pisac Mileta Prodanović, koji je trebalo da održi književno veče u Narodnoj biblioteci. Kasnio je tri sata i niko ga nije sačekao, sem mene. Otišli smo na piće, a sa njim je došao vozač koji je doneo knjige u knjižaru „Stubovi kulture“. Dok su zaposleni završavali papirologiju, Mileta i ja smo gledali knjige i razgovarali. Onda mi je pokazao knjige Nenada Veličkovića, koga do tada nisam čitala. Pokazao mi je dva pasusa i uzmem knjigu. Dođem kući i počnem da je čitam. To je apsolutno čarobna knjiga. Zvala sam svoje prijatelje u dva sata noću da im čitam delove iz knjige. Kada sam ujutru otišla na posao, nisam mogla da prestanem da pričam o sjajnoj knjizi koju sam pročitala i toplo sam je preporučila deci. Kada sam ponovo otišla u knjižaru, prodavačica me je pitala šta sam uradila deci te su dolazili i kupila desetak primeraka knjige, koje su bile u knjižari. Narednih dvadesetak dana sam pročitala sve što sam mogla da nađem od Nenada Veličkovića. Našla sam i njegov sajt, pa sam još toliko vremena čitala njegove tekstove. Tada sam prvi put u životu napisala imejl osobi koju ne poznajem. Da bi ga otvorio, morala sam da napišem tako da bude zanimljiv. Napisala sam da svega ovoga ne bi bilo da 22. decembra nije padao sneg na Rudniku i da Mileta Prodanović nije kasnio da književno veče. I celu tu situaciju mu prepričam kako sam saznala za njega, a da moje koleginice i deca iz škole sada čitaju njegove knjige. Na kraju sam se predstavila ko sam i da dubim na trepavicama ne bi li ubedila decu da čitaju dobre knjige i pitala ga da li bi došao u Užice da napravimo bilo šta drugo, osim klasične književne večeri. Za par sati sam dobila kratak odgovor u kome je pisalo da kada čovek dobije ovakav imejl jedini mogući odgovor je – da. Narednih skoro godinu dana dopisivali smo se da bi zakazali termin. I to prvo književno veče je proteklo sjajno, sa mnogo dece i smeha. Nastavili smo da se čujemo s vremena na vreme.
UN: Kako ste došli na ideju o festivalu?
– Mi smo krenuli u jednu avanturu, nemajući predstavu koje će to razmere dobiti, ni kako će to izgledati u krajnjoj tački. Početna ideja jeste bila Nenada Veličkovića i moja, ali u osnivanju festivala bilo je uključeno još ljudi.
– Dok smo obrađivali Aleksu Šantića, pustila sam film „Moj brat Aleksa“, koji se završava tako što dečak koji je glumeo brata Alekse Šantića prelazi most i kaže da ne zna da li će njegov brat u raj ili dženetu. Taj film je poslednja jugoslovenska koprodukcija, a u ratu je taj most srušen. Pričala sam sa đacima šta znači ova završna rečenica i iz tri odeljenja, kojima sam prikazala film, nijedno dete nije znalo šta znači dženet. Rekla sam da rahmetli babo ide u dženet, a oni nisu znali šta to znači. Takav vokabular mojoj generaciji je bio poznat, ali ova deca ne znaju. Onda smo Nenad i ja u jednom kafiću u Sarajevu pričali kako je strašno kako se jezici polako odvajaju. Dogovorili smo se da u Užice dođe sa pet mlađih bosanskih autora i da napravimo književno čitanje sa idejom da deca čuju i vide da s druge strane reke postoje neki pristojni ljudi, pišu pristojne knjige, da književnost ne mora da bude dosadna, niti pod prinudom. Vratila sam se u Užice i mojim koleginicama kazala šta bi bila ideja i one su se složile da je to odlično.
UN: Ko vam je pomogao u organizaciji i kako je to sve proteklo?
– Bilo je malo problema oko organizacije, jer nije bilo para, pa smo otišli kod tadašnjeg gradonačelnika Miroslava Martića. On je prihvatio da pomogne, ali gradonačelnik je tada mogao da odvoji neka mala sredstva bez procedure, ali je hteo da nam pomogne nekim svojim kontaktima. I sada mogu da kažem da nam je opština mnogo pomogla da organizujemo taj prvi festival. Dao nam je osobu za kontakt i to je bio Marko Simić, koji je u opštini bio zadužen za mlade. Marko je bio divan i u svemu nam je izlazio u susret. A susreti dece i pisaca su bila sjajna. Čitanja su bila duga i divna. Ostala je gomila divnih anegdota. Naša završna večera je bila u tadašnjem „Pistolatu“ na plaži, i tu smo se dogovorili da ovo druženje sa decom napravimo i sledeće godine. To smo do tada zvali „Susreti pisaca“, a tek posle tri do četiri godine počeli smo da se zovemo festival.
UN: Od početka do danas učestvovalo je mnogo pisaca. Kako dosadašnji učesnici, pisci, komentarišu festival?
– Na festivalu je do sada učestvovalo preko 90 pisaca, održano je preko 130 časova i 90 sati čitanja. Jedne godine je bila Vida Ognjenović i rekla je da smo mi društvo ludih čitača, pa smo sebe zvali DLČ. Dolazio je Saša Ilić, jedan od pisaca koji je pisao za „Jelou keb“. On je ovo druženje pisaca i dece nazvao „Užička književna republika“. Imamo pisce iz Srbije, Hrvatske i Slovenije. Bile su nam i dve Makedonke, obe govore dobro srpski i sjajne su. Naša spisateljska dijaspora je zanimljiva. Prošle godine je bila Ivančica Đerić iz Kanade. Posebno smo ponosni na gostovanje Saše Stanišića, koga smo čekali četiri godine. On je zaista jedna od najvećih nemačkih književnih zvezda. Njegovo gostovanje na našim književnim večerima bilo je jedino gostovanje u Srbiji, a u Užice je došao zbog nas na dva dana. Rođen je u Višegradu i iz tog grada je otišao sa 14 godina u Nemačku. Njegova knjiga „Kako vojnik popravlja gramofon“ pokupila je sve nagrade, od Lajpciškog sajma pa nadalje. Znala sam za euforiju oko te knjige. Knjiga je prevedena na preko 30 jezika. Saša ima 28 godina i on je divna osoba. Kada je njegova knjiga izašla u Sarajevu, otišla sam da je kupim i već na 21. strani meni je bilo jasno da se radi o čarobnom piscu i da to treba da čitaju i đaci. Sadržajem je neverovatna i jezik je neverovatan. Jedan nemački kritičar je naveo da je Saša osvežio nemački jezik i da su, na primer, tada Nemci prvi put čuli poređenje „gluv kao top“. Stvarno je trebalo vremena da ga dovedem, jer, kad god sam ga zvala za festival, bio je negde u svetu.
– Kada je dolazio profesor Zdenko Lešić, teoretičar književnosti, iz čijih knjiga smo učili na fakultetu, jedna moja drugarica je rekla: „Da mi je neko rekao da ću u Užicu slušati Zdenka Lešića, ne bih verovala“. Bili su Dubravka Ugrešić i Viktor Ivančić, dva najveća književna imena na Balkanu. I veče sa Dejvidom Albaharijem je neponovljivo. Imamo dosta dobro arhivu. Pre dve godine smo sa Fabrikom knjiga izdali knjigu, u kojoj je bilo 15 predavanja sa tog festivala. Posle toga Fabrika knjiga je objavila našu knjigu „Časovi čitanja“. Sada smo uradili jedan divan buklet, da bi ga pokazali na međunarodnim susretima.
– Prepoznatljivi su i naši plakati. Prve tri godine dizajn nam je radio naš bivši učenik, a kasnije smo promenili logo, koji je uradila umetnička grupa „Škart“. Oni su nam uradili i nekoliko plakata. Tokom godine stalno diskutujemo šta bi trebalo da se menja, a šta da ostane, pa smo poslednjih godina prepustili deci da rade.
UN: Festival je postao poznat u regionu i nekoliko puta pohvaljivan i nagrađivan. Recite nam nešto o tome.
– Zahvaljujući festivalu, razvili smo saradnju sa jednom gimnazijom u Normandiji. Naša deca su kod dece iz te gimnazije bila već dva puta, početkom marta ove godine i pre dve godine. Francuzi su nam bili gosti deset dana, pred festival. Razvila su se i dva međunarodna projekta, koja su potpuno po ovom modelu. Pored toga, jako smo ponosni što nas je Ministarstvo za omladinu i sport pozivalo da predstavimo festival kao primer dobre prakse rada sa mladima u Srbiji, kada se radilo na pripremanju Kancelarije za omladinsku balkansku saradnju, što se kolokvijalno zove „RAJKO“. Dobili smo i nagradu „Jelena Šantić“ 2009. godine, a pre nas tu nagradu je dobio „Beogradski festival igre“. Pre dve godine sam dobila nagradu Vitez poziva, ali to doživljavam kao nagradu za sve nas koji učestvujemo u ovom festivalu, za đake i profesore. Moram da nagalasim da smo prvu podršku te prve godine festivala dobili od „Užičke nedelje“.
UN: Na koji način odabirate učesnike festivala?
– Preko cele godine pratimo šta se dešava na celoj teritoriji zajedničkog jezika, čitamo i razmenjujemo knjige. Nemamo mi neki spisak pisaca, pa da, kao sa police vadimo knjige i odredimo koga ćemo da zovemo. Na početku smo zvali pisce koje smo poznavali, a posle smo preko njih zvali i druge pisce. Sada je relativno lako, jer smo postali prepoznatljivi. Čak ima jedna autorka koja se hvali da smo je zvali i da ne može da stigne, ali mi je nismo zvali. Nismo je zvali što ne želimo, već spletom okolnosti. Problem je što je teško ljude nagovoriti negde dođu četiri dana. To je u današnje doba mnogo vremena.
UN: U Srbiji ima još nekoliko festivala, sličnih ovom užičkom. Gde je užički festival u svemu tome?
– Pre dvaneset godina, kada smo počinjali, bili smo jedini regionalni festival. Jedan od ozbiljnijih književnih kritičara na Balkanu smatra da postoje četiri velika književna festivala. Među ta četiri je ubrojio i nas. Posle nas nastao je „Proza fest“ u Novom Sadu, koji je otišao na neku drugu stranu. Onda je nastao festival „Krokodil“ u Beogradu, nešto slično našem festivalu. Oni su probali da naprave taj festival po školama, ali su posle dve godine odustali, jer to ne može da se napravi tako što će neko da dođe u školu sa strane i kaže deci i zaposlenim da im dovodi pisce, a da oni sve to pripreme. To ipak mora da se radi iz škole, a ne sa strane. Posle su odustali od uzrasta dece iz srednjih škola. Inače, taj festival je zaista dobar.
UN: Kako pisac doživljava ulogu predavača i kako deca reaguju?
– Bio je problem kako da pisac održi neko predavanje, kada nije profesor. Onda smo rekli da svako može da održi dobar čas, ako se dobro spremi. Naravno, neki časovi su bolji, neki lošiji. Desilo nam se na jednom festivalu
da imamo brilijantne časove, ali da nije bila sjajna atmosfera, ali mnogo više je bilo književnih večeri sa fenomenalnom atmosferom. Svake godine mi sednemo i analiziramo. A deca su sjajna. Deca su onakva kakvo je vreme u kom žive. Kada se približi vreme održavanja festivala, onda deca rade kao sat. To su timovi koji znaju svi svoje obaveze. Imali smo Zorana Ćatića sa studentskog FM radio Sarajeva, koji je vodio medijski tim. Čak su nemačka TV i radio objavili prvi video prilog o festvialu, koji su uradila deca kao omladinski program. Ta deca su mnogo naučila od Ćatića. Ima toliko malo programa, malo sredstava, ali kriterijumi ne smeju da se spuštaju. I kada zovemo razne ljude da rade sa našim đacima, mi zovemo najbolje što se u tom trenutku mogu naći. Deca imaju istančaniji kritički ukus od dobrog dela ljudi koji se profesionalno bave, što je meni brilijantno.
UN: Koliko festival utiče na decu u njihovom daljem opredeljenju koji fakultet da upišu?
– Stalno pitaju koji su rezultati, koliko je dece upisalo književnost? Neka deca, koja su išla kod nas u školu, postali su književni kritičari ili su u kulturi. Ima dosta dece koja upisuju književnost i rezultati su nam dobri, ali to nije cilj. Decu koja su upisala književnost volim i poštujem ih, ali mene mnogo više raduju ljudi koji se bave nekim drugim poslovima, studiraju nešto drugo, ali ostaju vezani za knjigu i čitanje.
UN: Ove godine ste imali decu iz Jajca. Kakvi su sveopšti utisci?
– Bilo je dece iz Rijeke, Jajca i Zagreba. Ta deca i naša deca su ostali u sjajnim kontaktima. Ove godine je bilo 26-oro dece konstantno, pa su dolazili Beograđani, tako da je bilo oko 32 srednjoškolaca koji su bili smešteni u hostelu. Bilo je studenata koji su došli privatno kod naših studenata. A deca, i naša i njihova, su divna. Čak sam i toj nekoj deci gostima, misleći da su naša, ponekad govorila da idu nešto da donesu i oni poslušaju. Ja ne razlikujem decu, kakva je razlika između deteta iz Jajca i našeg deteta?! I oni vole da budu tako tretirani.
Zvezdana Gligorijević
