Пише проф. др Биља Грујичић
И хајде сад да чујем вас хејтеровце, тако се популарно зову они који мрзе све и свакога, најчешће без разлога, или што је то тако популарно, или што то раде и неки други, елем, ми још увек одмарамо, за нас просветне раднике распуст и даље траје. Искрено говорећи, то је један од безброј бенефита овог дивног позива, ако изузмемо оно повећање које ће бити у јануару, и то да ће просвета вероватно бити изузета из оног броја платних разреда… али да не пренагљујем, а и далеко је до јануара. До тада Италија… Да не бих слушала да просветни радници иду само на екскурзије… Безброј митова и митоманија.
Нисам могла да се отмем утиску да све то има и код нас. Топао осмех можемо увежбати, у туризму је и то део протокола, сладолед је укусан и врло скуп, пица традиционална, капућино носи осмех срца од цимета на површини. Купила сам шаблоне, моји пријатељи могу да вам потврде почетак моје трке за најбољим капућином. Пасте су прилично укусне, вина питка, али мислим да се и код нас може добро и појести и попити. Међутим, оно што заиста постоји је једна осунчана, добра енергија. Она је видљива свуда, од уличног свирача до осмехнутог рецепционара, док вас послужује укусним кексићима са бадемом. Ничега превише и ничега премало. “Не треба пристајати на глувило равнодушности, на слепило себичности, на пустошење свирепости“, каже Светлана Велмар-Јанковић. Пожели добро, па ће добро и бити. Заиста је тако, какве су ти мисли, такав ти је и живот. Не желим да звучим као мноштво мотивационих тренера за живот (намерно их не пишем на енглеском, јер се борим за очување ћирилице). Али, драги моји, не треба вам тренер да бисте сопствени живот уредили према личном нахођењу. Ономе ко не ужива у сунчаном јутру, свеже посађеном босиоку на тераси, чају од мајчине душице, вожњи бициклом до Стапара и кромпиру код Пећинара, никакав тренер за живот не може помоћи.
Шта би вас, драге моје, још интересовало? Да ли су Италијанке модерне Амазонке? Не знам, али су оне обуле римљанке, потпуно равне, ништа штикле, навукле фармерице и мајицу, везале ешарпе и кренуле сигурно, својим женским путем. Такође су понеле и осмех. Посматрала сам и постојећу и предстојећу сезону и закључила да толико пажње одевању придајемо само ми и наравно, сви они који у овом граду креирају модну сцену. Они ће се препознати. Међутим, не могу да се отмем утиску да је у Италији мода у начину на који неко нешто носи,а не у ономе ко му то препоручи. Оне заиста пре свега одишу чистоћом, а да ли је то по последњој моди, па чистоћа је увек у моди. Што се новаца тиче, па давно смо ми овде три Италијанке обукле, али шта да се ради…
Толико од мене овога пута, у сусрет Жестивалу, медовачи и пршути, понесите осмех, драги моји и срећан вам трећи септембар! Воли вас, Ваша Биља!
(Ужичка недеља 993)
