piše Dragan R. Filipović, Užička nedelja 944
DAN REPUBLIKE. UŽIČKE.
(PADA TAMO IZA 5. OKTOBRA)
1.
Ako niz Carinu kreneš ka Rakijskom pijacu, znači da šetaš i posmatraš; ako napreduješ nekom vozilicom kroz jednosmernu ulicu, znači da si guzonjin sin, kog te trivijalnosti oko propisa i zakona ne zanimaju. Ili, ulaziš u grad na tenku, u neko ranije vreme.
Recimo ’41. je i pošao si da rasturiš Užičku republiku, a Radnički bataljon na četrnaestom kilometru zapadno od Užica čeka.
’41. nije ovih dana primećena na tom potezu i na tim tenkovima nije te bilo nikada; guzonjini sinovi već davno voze beogradskim jednosmernim ulicama u nedozvoljenom smeru i setiće se Užica kad ih pozovu na ostavinsku raspravu. Znači, držimo se prve tvrdnje.
Ako šetaš i posmatraš, niz Carinu, ako je rano jutro, u bljesku sunca koje se ogleda na ogledalu Arhiva, da se ne bi neuredno ukazalo nama prestrogima, videćeš kako se boje požutelog papira i izbledelog mastila sa sjajem zvezde mešaju.
To vam je, prijatelji moji, naš izvod iz knjige rođenih; to je taj fundament.
Nikad se ne zna ko će nam ga zatražiti, da nas ne bi najurio odavde tamo, gde pomenuto Sunce nikad ne obasjava.
2.
„1329, indikta dvanaestog, 9. oktobra, Mila, žena Sklavka iz Užica, dala je aptagi iz milosrđa, na ime Radoslave Biserke, za četiri perpera i osam groša, zadržavajući za taj iznos nad kućom rečene Biserke do prve dolazeće Pashe uskrsnuća Gospodnjeg.“
To piše.
Aptagi iz milosrđa je tradicionalni običaj u lihvarskoj zajednici širom Svemira i svodi se na ovo: Mila Sklavkova dala je lovu na rentu, s nepoznatom kamatom, mučenoj Biserci; ako Biserka do Uskrsa ne isplati za šta je zadužena, njena kuća više nije njena.
I znam da se sad pitaš je li Mila preuzela kuću u Dubrovniku, zapljuskuju li talasi njen zid i, najvažnije, ima li ikakve verovatnoće da si ti naslednik; ako jesi, ima li gde da se veže onaj olupani čamac, što ga držiš na Šaponjića livadama.
Još sedamdesetih je neki ekonomista, očito neoštećen socijalističkim shvatanjem tog zanata, opisujući situaciju rekao :
„Nema sreće u zemlji u kojoj niko nije nasledio svog dedu.“
Šta reći, nemaš sreće. Nisi naslednik.
Da ne pominjemo što smo se i odakle ovde tićili zadnjih par vekova i nekoliko diskontinuiteta s prethodnim Užičanima; to se ne pominje, sem u rukopisima odloženim u Arhiv i samizdatima.
Naše dinastije ne dobacuju do Mile Sklavkove.
3.
Mo IIIc XXVIIII, indictione XII, die lune VIIII mensis ǀ2ǀ octubris.
To nam na izvodu iz knjige rođenih piše. 1329.
U doba skrivanja godina i igara večne mladosti, u doba peglanja bora i zatezanja oklembešenog i gravitacijom naniže povučenog, mi bi smo voleli da smo stariji, da neko pronađe drevnu stenu s uklesanom godinom i našim imenom.
Dok se taj dragoceni podatak ne otkrije, imamo puno pravo da dubrovački dokument smatramo najstarijim neuništenim izvorom: svakom dobronamernom je poznato koliko se ovde ratovalo, palilo i uništavalo.
Ko zna šta je pisalo o nama u silnim izgorelim dokumentima i knjigama. Ko zna jesmo li i mi, kao Biserka, založili kuću, i ako jesmo, je li to bilo iz očaja ili smo bili zaeli da prodamo, samo da igramo. Jano.
4.
U sjaju jedne od zvezda koje su nas obeležile, dole niz Carinu, na ogledalima Arhiv, dubrovački je dokument.
U tom gradu, gde nemaš kuću, zapljuskivanje i vez za ionako bušan čamac, rođen je Ivo Vojnović, Konte Užički. Dubrovački Arhiv nema bogznašta o njemu, ali na kući u kojoj je rođen je tabla.
To su Vojnovići iz Herceg Novog, kojima su Mletačka republika 1771. i Habzburška monarhija 1815. potvrdili da su Grofovi Užički i dale im pravo da koriste grb Vojinovića/Altomanovića iz srednjeg veka.
Užice se tu našlo kao središte i srce srednjevekovne države.
Poslednji Konte Užički umro je polovinom dvadesetog veka. Šteta, jer ne bi bilo loše imati priznatog grofa, bar u ovim svečarskim danima; opet, kud bismo, da zatraži Stari grad?
5.
Vidiš li u tom ozračju i igri svetlosti, pretke užičkog grofa? Vidiš li konje, koji kasom izbijaji iskre iz kaldrme i junake u sjajnim okolopima i sa zastavama na kopljima?
Svašta ti vidiš.
O srednjevekovnoj prošlosti Užica i Grada, do skora se nije previše pričalo. Tursko je prevladalo na neko vreme, a onda je u prvi plan izbio Nikola Altomanović i tako će biti sve dok nam ne jave da je postojao neki ljući i vatreniji Užičanin.
Iako nismo bili baš ovde, kad se tukao i širio Užičku republiku pod nekim drugim, srednjevekovnim imenom, nekako nam milo, kad se o njemu priča povede.
Uvek smo bili skloni prčevitim likovima i remetilačkim faktorima, kao što su Nikola, Konan i Kraljević Marko. Kako je dobro njihovo pojavljivanje s mačem u ruci, kad te pritisnu nesoj, ništak i sila nečista; kako je tužno kad se slika moćnog ratnika raspline i ostaneš sam na vetrometini…
Nikolu su knez Lazar i ban Tvrtko u Užicu uhvatili, oslepeli i predali zaboravu; imovinu su podelili, ali ne zna se kome je dopala ona kuća, ma sigurno je milovana talasima, na koju računaš, dok čitaš i sanjariš.
To oko junaka, izmenilo se. Toliko ima upražnjenih junačkih radnih mesta i, uprkos nezaposlenosti i siromaštvu, nije velika navala.
Valjda zato što zaposleni na izvršavanju junačkih dela, iako postaju ugledni, umesto da dobiju pravičnu nadoknadu, skupo plaćaju svoju delatnost.
6.
Već si kod Konga, i ova večita Zvezda više ne boji naš izvod, naš datum, bljeskom žutog patuljka; lijevo skretanje do česme uvodi te u svet zvezde boje krvi i slobode, one crvene.
Kad je onaj tenk išao jednosmernom, česma je bila na liniji tog kretanja, bila je deo barikada i srušena je, sve sa petokrakom namolovanom na stubu, donetom od razvalina manastira „Rujno“.
Ako ćeš Muzeju, dole čuvaju uspomenu na Užičku republiku i datum, koji smo do skoro praznovali, 24. septembar.
Učili smo da su tog dana partizani oslobodili naš grad; posle je ispalo da su ga Nemci predali četnicima, a oni partizanima.
Posle su Nemci došli da ga uzmu nazad.
Imaj na umu: Josip Broz Tito je iz Užica najavio dve glavne ideje, najvažnija dela: socijalističku Jugoslaviju, još dok je šezdeset sedam dana Užičke republike trajalo, znatno pre Jajca, i Pokret nesvrstanih, u govoru održanim pred stotinama hiljada Jugoslovena, u Krčagovu 1960. godine.
To smo baštinili, Titovoužičani moji, i to nam je bila prečica do državne kase SFRJ. Ovde, ko je od kase daleko, nema čemu da se nada.
7.
Kad siđeš, šetajući i razgledajući kao pravi posmatrač prirode i društva, pokupio si priličan broj datuma, ljudi i dve–tri zvezde. Tako je odakle god da kreneš ka onih par hektara u centru Užica, u kojima se skoro sve odvija.
Vagaš, i svaki datum ima svoj šarm, i svaki ima senku koja zna da zasmeta. Tako je to sa datumima.
Ovih dana slavimo onaj s krštenice, 9. oktobar. U njemu se bar ideologije prošlosti ne prelamaju, u njemu ne stanuju dve Srbije.
Prošlost nije jelovnik, iz kog možeš izabrati ono što voliš, a zanemariti sve što ti se ne sviđa ili misliš da krnji neku idealizovanu predstavu; prošlost je postelja na koju ležemo, kad gledamo noćno nebo i zvezde drugima namenjene: ima tu sena od najfinijih i najmirisnijih trava, ima tu boce, čička i drača.
Pa pomeri se malo.
Ionako više nema datuma koji nas može primaći državnoj kasi ili odmaći od nje; spali smo na nas a nemamo osećaj kakvu postelju spremamo za one što dolaze.
8.
Ukratko, čestitam.
