Крајње је време да сазнамо истину о кнезу Павлу и 27. марту
Преко седамдесет година самообмањујемо се о 27. марту 1941. и Кнезу Павлу, па сматрам да је крајње време да престанемо са самообманама, јер су нас исте у црно завиле, да је, крајње, време за отрежњење, за катарзу, за истину о нама и са нама.
Причали су и писали црне приче о Кнезу Павлу, а истина је супротна.
Павле је син Кнеза Арсена, Србина са највише војних одликовања у нашој историји.
Студије је завршио у Оксфорду, једном од најпрестижнијих универзитета у свету, и почасни је доктор овог универзитета. Био је високо морална личност и мрзео је Немце, као и сви Срби.
Кнез Павле је хтео да се, и даље, одржи наша политика неутралности, да сачека даљи развој догађаја у свету, а нарочито да види какав ће бити крајњи исход немачко-совјетског „пријатељства“. Наш фронт износи 3000 километара, који би требали да бранимо од Немаца, Италијана, Бугара и Мађара, са око 27 слабих дивизија! Кнезу је било јасно да би, у случају распада Југославије, дошли у тежи положај у коме смо били пре Првог светског рата. Кнез је знао је да би улазак у рат са силама осовине завршили сигурном, пропашћу Југославије, па се, до последњег тренутка, надао да ћемо некако избећи прилажење пакту. Мачек је изјављивао да Хрвати не би прихватили борбу против Немаца. Неповрење Кнеза Павла и према зачетнику марсејског атентата, који је у Италији држао Павелића, било је велико. Кнез је био веома неповерљив према Мусолинију и због његове понуде Југославији Солуна, а не Задра!
Запањујући је податак, који је веома усложњавао положај Југославије, и одлуке Кнеза Павла, да је КПЈ подржала усташки покрет у његовим зачацима. „Пролетер“ 1932. Је писао: „ У последње време почиње да се шири, особито у лици и Северној Далмацији, усташки покрет против српских окупаторских власти. КП поздравља усташки покрет личких и далматинских сељака и ставља се , потпуно, на њихову страну. Дужност је свих комунистичких организација и комуниста да тај покрет помогну и предводе“.
У задњем тренутку, када је морао, Кнез Павле је прихватио Хитлеров предлог да посети Немачку. Кнез је саопштио Хитлеру да ако потпише пакт, какав је био предвиђен, он нема где да се врати у земљу и успео је да од Немачке добије веома важне уступке: да од нас не траже никакву војну срадњу. „Осовина се обавезује да неће тражити ни право пролаза немачких трупа кроз Југославенску територију, ни употребу путева ни железница за војне циљеве“. Кнезу је постало јасно у Берлину да ће рат почети убрзо и то нападом на Пољску. Кнез је одбио да прими било какав орден од Хитлера. Није нам остајало друго него да примимо пакт. Кнез Павле је своју привидну капитулацију пред Немачком заснивао на убеђењу да ће ускоро доћи до руско-немачког рата и тај разлог је знао одлично да прикрије. Кнез Павле:“Ми нисмо имали никакве савезнике“. Др Спајалковић: „Нама Србима Енглези, никада, нису били пријатељи. Кнеза добро познајем. Он је не само високо уман и образован човек, него је пун добрих намера“.
Радећи активно на супротним плановима, од планова Кнеза Павла, Енглези су сејали илузије и лажи 1941. када се енглески гувернер позивао на традиција Косова и јуначког Цара Лазара. Тражили су да Југославија уђе у рат, јер би тада и Турска ушла у рат. Повећана је британска пропаганда у Југославији. “Ако не можемо обећати помоћ у материјалу, можемо, бар, да уверимо Србе како ће мо настојати, као што смо то учинили прошли пут(Први светски рат) да се неправде према њима исправе у будућој победи“. А ништа нису помогли, већ су 1944., па 2004 учествовали у бомбардовању Србије, док су 2008. подржали одцепљење Косова и Метохије од Србије.
Енглезима је једино ишло у рачун да Југославија зарати и да се немачки притисак на Енглеску смањи. Британска влада је активно учествовала у припреми пуча у Београду и потрошила знатне суме новца.
Генерал Симовић је започео пуч 27. марта са браћом Кнежевић, а придружио им се и Драгиша Васић. Комунисти су јавним манипулацијама 27. марта подржали државни удар. За припремање пуча знали су: Милан Грол, Миша Трифуновић, Крста Милетић, Петар Живковић, Бошко Јевтић, и сви будући чланови Симовићеве владе. Умешаност и Совјета у пуч је доказана, јер је желела да се сруши Југославија, чим се сазна за потписивање.
Бора Мирковић је радио по налогу Енглеза и од њих је био и плаћен. Милана Гавриловића сматрали су 100% енглеским човеком. Тупањанина, из Земљорадничке странке, су Енглези сматрали својим човеком. Јован Ђоновић је сарађивао са британским агентима по питању пуча у земљи. Уз Ђоновића је и Илија Трифуновић из Земљорадничке странке. У превратничком удружењу „Конспирација“ били су противници Кнеза Павла: Слободан Јовановић, Драгослав Страњаковић, Драгиша Васић, Живојин Булугџић, Антоније Антић и Велимир Вемић. Петар Живковић је био члан једне завереничке групе, која је радила на обарању намесништва и Кнеза Павла.
Нико се није нашао да упита, поштено, да ли је, у време рата, добро, да на чело државе дође један балавац, од 17 година, или да јдан регент продужи регенство, до пунолетства.
Пучисти су се надали да ће Енглези одмах доћи у помоћ, чим Југославија буде нападнута. Сомовић се чак надао да ће му помоћи и Русија! Уз узвике „Боље рат, него Пакт“, необавештени народ је добио рат, а пучисти су признали пакт, због кога су, као извршили пуч. Проглас од 27. марта није прочитао малолетни краљ Петар Други, већ, имитирајући краљев глас, поручник Јаков Јововић (још једна у низу наших самообмана и лажи). Пучисти су изнудили од кнеза Павла, под претњом смрћу, његову оставку и увукли земљу у рат свесно и намерно, па побегли са дужности у свет, а народ оставили да трпи последице њиховог недела. Наши официри су тражили да Кнеза оставе без главе и да се остали људи, одговорни за пакт, смакну. Кнез Павле је протеран у изгнанство у Кенију. Данило Грегорич је отрован, јер је одбио да буде „кључни сведок“ у замишљеном процесу Кнезу Павлу, после Другог светског рата.
Влада генерала Симовића слала је, на све стране, телеграме у којима је молила за милост Немачку и изјављивала да признаје све пактове, а не само онај од 25. марта, и ако то нико од њих није тражио. Пуч је лишио Југославију ефективног војног отпора Немачкој. Симвић, који је извршио пуч, није Немцима пружио отпор. Тридесет две немчке дивизије ступиле су у акцију против Југославије, која је капитулирала, после 11 дана, а пучисти су побегли у Лондон са својом “владом“. Генерал Симовић је био у вези са Мустафом Голубићем, а Голубић је, после пуча, са Божином Симићем авионом отпутовао за Москву. Стаљин је послао Мустафу Голубића 1941. у Београд да стане на чело КПЈ и започне диверзије. Он је са Матом Видаковићем дигао у ваздух муницију коју су Немци запленили у априлском рату. Погинуло је око 4000 Смедереваца и скоро уништен град. 27. март омогућио је Павелићу да оствари своју монструозну усташку државу. Са највећим одушевљењем пуч је поздравио Павелић.
27. март је најтрагичнији дан српског народа и Југословенске државе.
Пучистичка влада Симовић-Јовановић примила је и проширила Споразум са Хрватима од 1939. године, против кога је већина њених чланова, пре пуча била! Нису извршили чак ни делимичну мобилизацију државних војних снага. Оставили су војску без вођства, а народ без заштите! У бежанији, у Никшићу, у кујни Домаћичке школе, срамно су одобрили капитулацију војске и, практично, послали војску у заробљеничке логоре. Истог дана су авионом побегли из земље, изневши народно и државно злато, а земљу и народ оставили. У избеглиштву посвађани и онеспособљени, тако да их нису ценили ни пријатељи, ни непријатељи. Оно мало војске у земљи, поделили су у противничке таборе и створили тзв. Каирску аферу. Против усташких злочина избегличка влада није дигла ни једну реч протеста, ни убедила савезнике да спрече злочиначки покољ Срба у Хрватској и БиХ.. Од пуча су корист имали само Немци: 400000 вагона кукуруза, 250000 вагона пшенице, олово, бакар, скоро цео сточни фонд,.. Срби су платили болесне амбиције једних, подкупљивост других, одсуство сваког осећаја одговорности.
Британска влада је подржала пучисте. Мирковић је у Каиру признао да је још пре рата био британски обавештајац. За издају је добио од Енглеза генералску пензију. Симовићева влада била је, потпуно, у рукама енглеских финансијера. „ Наша земља је 1941. продата , у пучу, за 75 хиљада фунти“ тврдио је Александар, син Кнеза Павла, изгнан у Кенију и учествовао у енглеској авијацији РАФ, затим у цивилном ваздухопловсву Енглеске- па обавешен на самом извору података.
Ако је 27. март био дело „народних маса“, зашто Кнежевић живи, као емигрант ван своје земље и не враћа се у њу? Лаж је то као што је слагао Богољуб Јевтић, премијер, да су последње речи краља Александра у Марсеју биле: „Чувајте ми Југославију“.
Симовић, у Лондону, није ни једног дана скидао униформу и ако је био генерал без војске.
Геринг:“Можемо бити захвални Симовићу, јер нам је на време отворио очи“.
Краљ Петар Други, у Лондону, није скидао адмиралску униформу, и ако је био малолетан и није служио војску!
У Лондону су почели краљеви интервјуи штампи, који, дабоме, нису били краљеви. При доласку у Лондон, Петар II није био способан ни да прочита нешто, без грешака. Краљ је изјавио дописнику Реутера, да Немци у рату нису били равни његовим трупама!! Додао је да је његов повратак у земљу ближи, него што се мисли!! Петар II био је само грамофон за Симовића, а Симовић у Лондону, грамофон за Черчила. Симовић је, у Лондону био под кишобраном монархије. Он је носио Петра II испод руке, као лутку која преврће очима, и кмечи, кад треба сентиментално.
Архимандрит Леонтије: „13. априла приспио је у Острог краљ Петар са својом љубавницом Доли Најдановоћ, генералом Драгутином Мирковићем, управником двора, с неколико министара. Почев од краља, па до последњег жандарма није се знало ко је од њих вртоглавији. Из њиховог понашања и ријечи, на сваком кораку и при сваком сусрету, избијала је запањујућа лакомисленост. Није се знало ко се луђе и себичније понаша. Нико од њих није водио рачуна што се земља налази у пламену, што је пљачкају…Разговарали су о краљевој љубавници Доли Најдановић. У тако судбоносним тренуцима по читаву земљу краљ је ишао с љубавницом у колима. У близини Зворника, у некој жандармеријској касарни, с љубавницом је провео три ноћи и два дана. Жалостан сам утисак понео, осетио сам да је плитак(краљ) под капом. Изгледа врло мизерно. Презирао сам га из дна душе. Теже је поднео растанак с љубавницом, него окупацију државе која му је поверена! Краљ није помињао народ и његове муке више но да није постојао!
Тако кукавички и издајнички понео се краљ и сва његова пратња.
Понели су злато, папирни новац и остале драгоценоцти, које су донесене приликом краљевог боравка у Острогу: дсет сандука, 14 већих и мањих сандука и неколико кофера. Само краљ је у авиону понео 20 сандука злата Народне банке. И остали су понијели колико су могли. У сандуцима и коферима налазиле су се драгоцености, које су, можда, равне или веће од злата Народне банке.
У великим сандуцима нађосмо још 10 сандука злата и златног посуђа. Тацна од злата. Скупоцена мушка одијела, униформе, одликовања, женске хаљине, скупоцјен бунде, веш, столњаци,..Тежина злата у једном сандуку је око 55 килограма.Око пола тоне народног злата.
На правди бога убише два млада потпоручника који су се враћали из Никшића, јер су узели опаљене новчанице које су капитуланти спаљивали у пећини. Оптужени су за војне бегунце и шпијуне!
Петар II је уверио и Черчила да се он ослободио “из канџи намесника Кнеза Павла, само на тај начин, што се спустио низ олук двора на Дедињу”. Черчил је био сгранут, кад му је саопштено да је то лаж.
Безвезњаковићи, распикуће и себичњаци, који су водили рачуна само о својим стражњицама“.
Катастрофална је чињеница да неке школе, па и бивша школа „Андрија Ђуровић“ носи име Краља Петра Другог, који то ни једном заслугом није заслужио, па је неопходно да школа промени садашњи назив. Постоје стотине заслужнијих стваралаца да њихово име понесе школа, као нпр. Мајор Коста Тодоровић.
Припремио, Тихомир Ђурђић
